Подешавања / Settings

Занимљивим сплетом околности, у време када је због предлога британске резолуције о српским непочинствима током грађанског рата у БиХ и посебно тобожњег геноцида у Сребреници пажња српске јавности била више него иначе усмерена на историјат британско-српских односа, британски недељник Сан објавио је провокативне фотографије и видео снимак шестогодишње Елизабете, будуће краљице Уједињеног Краљевства, како са својим стрицем краљем Едвардом VIII увежбава фашистички (и нацистички) поздрав испруженом руком.

Имајући на уму „Ројтерове“ вести у вези са извесним збивањима на источном Медитерану и Југославији у току Другог светског рата и Черчилов говор у Доњем Дому у Лондону од 24. маја 1944. године, када је дословно рекао:

Међутим, уколико је помислио (а није) да нас вага са Бугарском која има дупло више војника (око 50.000 професионалаца) и позамашне ефективе борбене технике, или са Румунијом чије оружане снаге су несразмерно веће и јаче, или са Мађарском и Хрватском, онда изјава коју је срочио у Великој Плани не само да је неозбиљна и демагошка, већ је из угла наведених суседа иритантна и крајње провокативна, а из нашег угла самообмањујућа и потенцијално врло непријатна и опасна.

А када је о шпијунажи реч, хрватске службе слушају и Словенију и Србију. Србију слушају преко електронских уређаја стационираних код Ђакова, уређаје су им својевремено испоручили Немци, док када је реч о Словенији овај случај има делом и „рукопис” америчке НСА

Заправо, идеалан Бошњак за помирење по српској мјери је Емир Кустурица, као што је идеалан Србин за помирење по бошњачкој мјери Јован Дивјак, а може и Наташа Кандић ако баш мора.

„Љубите пријатеље своје!” поручио је Србима Николај Велимировић. Добро је знао, и лично је искусио, колико су Срби несложни. Јасно му је било и то да љубити непријатеље могу само изузетни и узвишени духови, прожети светошћу. А просечни Срби треба, пре свега, да порекну Песникову тврдњу: „Најцрњи враг је Србин себи сам.” Или ону другу: „Србин је Србину Јуда.”

Кинези су народ са најдужом историјом. Такође Кинези су људи који највише поштују историју и најдугорочније планирају. У свом освајању власти – обнови државе – Мао Цедунг користио је војну тактику изведену из древне Сун Тзу доктрине, која се појавила око 500. године пре нове ере.

Само овај догађај је довољан да ослика тужну судбину Срба католика Далмације којих је још уочи 2. свјетског рата било на десетине хиљада.

Када „угледни грчки лист“ слаже (и лаж се прошири) да је Ципрас од Путина затражио 10 милијарди долара за штампање драхме, да их није добио, па онда, ето, шта ће, мораде да се обрати ЕУ и кредиторима, онда се то не може оправдати, али се може разумети, јер се брани не само изабрана власт своје државе, већ и национални понос, правда се због предаје.

Крене једног дана Власт неким својим послом и наиђе на стари Храст. Стане Власт испред Храста, не показујући ни најмању жељу да га заобиђе.

Шеф српске дипломатије у ауторском тексту за Недељник предвиђа како би Србија морала да изгледа за сто година.

На исти начин, без консултовања јавности уводе Грађански законик (о чему сам писала раније) и заједно са њим геј-бракове, еутаназију и много тога још, што пристојан грађанин ове земље не сме мирно да посматра, уколико себе и даље таквим жели сматрати.

Церемоније, симболи, комеморације су националне и наглашавају категорије које су убице наметнуле својим жртвама. Људи су умирали као Хрвати, Бошњаци или Срби, а не зато што су били мајке, синови, инжињери или љубитељи животиња

Разлике међу народима могу бити радикалне. На пример, у ивриту текст почиње одоздо с десна и завршава се с лева на горе. То јест, док некакав познавалац ћириличног писма тек почиње, Јудејац на том месту завршава мисао. Истина, може бити и другачије. Све зависи од тога ко ће први почети. Може вам изгледати да се ја бавим којекаквим којештаријама, али у ствари није тако. Како показује светска статистика, међу људима који умеју да читају с десна на лево и одоздо на горе, проценат богатих је неупоредиво већи него код оних који почињу одозго и с лева. Могло би се рећи да тамо сиромашних и нема.

И, опет, хиљадити пут, у наше име, без питања и одобрења, посрао се свима нама по главама, опраштајући неопростиво, лежући под неоосманлије као да је Србија харем, а не држава.

У данашњој Србији, како за министарско, тако и за свако друго високо политичко и управљачко место, потребно је да си иста таква личност – опскурна, пропала и неуспешна у свему или, другим речима, да си исто тако нико и ништа!