Подешавања / Settings

Унутрашња противречја у БиХ у скорије време могу се заоштрити, сматрају руски научници који се баве Балканом. Парламентарни избори који су управо завршени, показали су раст националистичких осећања и непомирљиве несугласице које се тичу евроинтеграција међу ентитетима.

Свако условљавање Србије довешће до јачања убеђења да се будућност Србије налази у Евроазијском савезу.

Чини се да је долазак Санде Рашковић Ивић на чело ДСС-а (12. октобра 2014) добар за ту странку и – делимично – за Србију. Разлози?

Понижавање и дестабилизовање државе Србије, које траје већ преко двије деценије, могуће је дефинитивно сузбити, само уколико актуелна власт коначно заузме преко потребне чврсте политичке позиције у стриктном очувању националног културалног блага и државних интереса, што до сада, осим слаткорјечиве реторике, ни по једном сегменту у пракси није био случај.

Постоје две лажне представе о односима Русије са Западом. Прва: да се Европа према Русији односи са већим симпатијама него САД. Друга: да је Запад (укључујући и Европу) заинтересован да преговара са Русијом да би решио проблеме у зони лимеса (сада посебно – Украјине).

Политику САД на Балкану, као и у свим осталим регионима света, у постхладноратовском периоду одређује настојање да се оствари хегемонија, у смислу да се не допусти постојање ниједне регионалне (а камоли велике) силе која би деловала независно од Вашингтона

Проблем није (само) у уклањању Утиска, већ сам систем, који је мутирао, из онога што називамо европском политиком Србије

У чему је дакле, лежала снага хришћанског јеванђеља, која му је помогла, да се ослободи уских граница духовно осиромашеног народа избраног и да постане јеванђељем целе римске империје.

Зато неки у Москви верују да Русија не треба да угрожава своје интересе и да се сукобљава са Западом ради Србије.

Срби о Албанцима знају премало. Незнањем и необавештеношћу нећемо стићи нигде у судару са народом од чије нам мафијашко-политичке олигархије прети највећа опасност. Када сте, уосталом, последњи пут нешто прочитали о катедри за албанологију у Београду?

Људи детињег ума, а они чине већину сваког друштва, радују се што присуствују нечем грандиозном, што превазилази како њих тако и њихову убогу свакодневицу

У само два дана цео свет је као на длану могао да сагледа српску садашњост али и будућност. Првог дана на фудбалској утакмици Србија – Албанија, Стадион Партизана је на тренутак постао екстериторијална зона велике Албаније и свима је постало јасно да српски систем безбедности после 14 година «реформи» наметнутих од стране Запада не постоји. Другог дана, долазак Владимира Путина у Београд је све променио и показао Србима какву државу могу да имају. Одржана је војна парада – парада националног поноса, после 29 година паузе, а десетине хиљада људи је дочекало највећег пријатеља Србије у свету – руског председника. Цела земља је на тренутак оживела.

Мислим да је Бриселски споразум као пацијент зрео да буде сахрањен. Треба кренути из почетка, треба кренути са интересом Србије, са интересом српског народа. Треба коначно почети бранити свој народ, светиње и ресурсе.

Ми смо дозволили, мазохистички раслабљени да будемо неко други, туђи, луђи, незахвални не само према костима својих предака, већ према најсуштинскијим легатима,према својој духовности коју смо одгуркивали под тепих лажи, до мрзитељаства, до губљења себе у себи, полатинчени, превјериоци писма, што затуђисмо и занијемисмо, што дозволисмо новоколинајално културно ропство.

И да после улоге Стивена у Оскаром награђеном „Ловцу на јелене“ ништа више није одиграо, амерички глумац Џон Севиџ (65) остао би забележен у светској историји филма. Памтимо га и као Клода Буковског из Форманове „Косе“.

Али, поређење политичких противника са нацистима није никаква новотарија. Напротив. Када не умеју да објасне зашто ће напасти неку земљу, политичари често за њеног лидера кажу да је Хитлер.