Подешавања / Settings

Један од поузданијих симптома сунчанице јесте и нелогичан и несувисао говор, губитак оријентације и осећаја за стварност. По том критеријуму, српска политика и српски медији од сунчанице пате перманентно.

Што се тиче модерне историје и немачке „помоћи“…. следећи пут када јавно или тајно посетите Србију, било би добро да се распитате ко је Милица Ракић, где се дедоше органи косовских мученика (које су по рецепту некадашњих нацистичких савезника из СС „Скендербег“ дивизије, једнако уз помоћ неких нових Немаца клали њихови потомци), а могли би да се распитате и о томе колико Срба болује од рака и колико их је, захваљујући немачкој помоћи, током протеклих година умрло. А да, и не заборавите да питате ваше „српске пријатеље“ да вам отпевају „Данке Дојчланд“

Ако не буде компромиса Москве и Вашингтона, у игри великих сила локални политичари ће морати да одаберу страну.

О Билу Клинтону не треба трошити ни речи. Данијел Сервер, кога је Вучић галантно примио, а Политика га частила интервјуом, запослен је на Америчком институт за мир, филијали Пентагона и ЦИА, којом руководе махом људи из војних и обавештајних структура и која је основана 1984. године.

Не знам службену дефиницију Олује али знам што је Олуја. Неколико тисућа хрватских војника потјерало је из Хрватске 200.000 или 300.000 тисућа Срба. Као да је број битан. Краће, Олујом смо “ми” Хрватску очистили од Срба.

Кад је било стани-пани, када су се све але и вране овога света окомиле на Србе – саме, без игде икога „да пожали ка да би помога“ – могао си наћи стотину изговора, био си тамо далеко докле не допире пиштање нејачи ни кукњава жена…

Неисцрпан је број таквих уцена на које власт пристаје не би ли добила нешто јавне политичке подршке и финансијске позајмице.

Kaко је и Давутоглу, вратимо се на крају почетку текста, недавно баш као и први човек српске Владе боравио у Сребреници, а након свега реченог, ваља још једном размислити о томе шта Србија заиста тражи на том месту, шта тражи Турска и ко кога мири.

Зове се Лозанка Радоичић. Мајка троје деце, два сина и ћерке. Једног сина, Владимира, више нема. Погинуо је, за Србе на жалост давне 1998. године у реону чувене карауле Кошаре, као припадник Војске Југославије у време правог рата са шиптарским терористима из ОВК.

Разлика у приступу је темељна: док Вучић у старту, на један посредан али ипак јасан начин, износи став да се он, у име Србије, противи референдуму, Русија истиче да је референдум легитимно демократско средство, и оставља отвореном могућност да његово расписивање буде повод за отварање дијалога који би произвео решење које би било прихватљиво за све стране – можда чак и без спровођења референдума.

Први пут од како су српске медије преплавили текстови жестоких критика против Велике Британије, амбасадор те државе у Србији Денис Киф осврнуо се у изјави за РСЕ на очигледну антибританску кампању. Подсећамо, медијски натписи у којима је Велика Британија проглашавана за историјског непријатеља српске државе, али и у истом правцу усмерене изјаве неких овдашњих политичара, интезивирани су у току расправе о британском предлогу резолуције о Сребреници, који је одбијен у Савету безбедности УН. Све што је прочитао, амбасадор Киф описује као израз “теорије завере”, те подвлачи да је британска политика према Србији била и остала конзистентна:

Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски Иринеј, кога су екуменисти и завереници насилно свргли с патријарашког трона, и кога већ више од 10 година држе заточеног, обратио се Посланицом свој пуноти Васељенске Цркве. Значај његовог сведочења и исповедања Божанствене Истине, у овом сложеном и тешком тренутку за Васељенско Православље, – тешко је сагледати. Његове речи су вода животодавна за душе православних. Аксиос, Патријарху Иринеју – јерихонској труби Православља и звезди путеводитељки у мраку одступништва! – (Уредништво Борба за веру)

Да будем искрен, није важно да ли је Александра Вучића у Поточарима напала група терориста или навијачи, љути грађани или ојађене породице. Није најбитније ни да ли су хтели да изврше атентат, линчују га или да му само нешто поруче. Као централну поруку свега што се догодило видим суштински неуспех наводног двадесет година дугог настојања да се Срби, Бошњаци и Хрвати помире. До неуспеха није дошло, мишљења сам, зато што неко у Србији, Српској, ФБиХ или Хрватској не поштује жртве и не прихвата злочине.

На конференцији коју је организовао Фонд Стратешке Културе (одржана у октобру 2014. године у Београду), професор МГУ Валентин Катасонов изнео је једну веома занимљиву констатацију, да наши непријатељи највећи новац улажу у просвету, у образовање младих генерација. То показује колико то питање треба да буде значајно за сваку државу и за сваки народ. Данас када је српска просвета пала на веома ниске гране, када се све чини, не да се очува, него да се уништи национални идентитет Православног Србина, свакако није згорег поново се вратити питању шта би требало да буде истинска српска просвета и ко су истински српски просветитељи.

Поново се звецка оружјем на Балкану. Ко оружја има, он и звецка, а онај ко оружја нема преостаје само да се жали на неправду и да се поузда у милост вечитих српских „пријатеља“ ЕУ и НАТО.

Можда ће Русија увидети да развијање оружаних система високе технологије није исто што и њихова масовна, па чак и производња у релативно ограниченом броју. Изгледа да је такав случај са тенком Т-14 „армата“, ловцем пете генерације Т-50 и, према неким знаковима, бомбардером следеће генерације ПАК-ДА.