Подешавања / Settings

С друге стране, премијер & братија сматрају да од пуштања из затвора нема никакве вајде, већ ваља попунити све садашње и будуће казаматске капацитете наше земље, па сложно скандирају „Све, све, све“. Што каже наш народ – ко о чему војник о скраћењу, напредњак о хапшењу, а баба о уштипцима.

Оног момента, када је тамо 90-их, неко „њему“ светов`о да се подофицири, као стуб сваке армије, „могу“ „накупити“ и из редова цивилних занимања…

Алелуја! И католички Ускрс неки бискупи у Хрватској, па и „најједнакији“ међу њима, загребачки Јосип Бозанић, искористили су да се обруше на актуелну власт зато што „изједначава агресора и жртву“, бранитеље и четнике, Хрвате и Србе.

Рат који се надвија неће бити нуклеарни, то схватају обе стране. Натовци су водили ненуклеарне ратове у Југославији, Либији, Ираку, Сирији и Украјини. Сценарио је спреман. Ситуација је крајње озбиљна, с обзиром на састав и структуру становништва Русије.

На први поглед, у Србији заиста има нечег, што би рекао Мајкл Кирби – шизофреног. Погледајте, на пример, интервју премијера Александра Вучића дневном листу „Политика“, објављен у уторак 7. априла. На једном месту, Вучић на питање да ли има истине у нагађањима да ће Бориса Тадића поставити за потпредседника Владе, одговара да „први пут чује“ за тако нешто и додаје:

Уколико су текстови и посебно телевизијски наступи господина Мирослава Лазанског у протеклих двадесетак дана, поводом трагичног пада хеликоптера Војске Србије Ми-17, изазивали одређено чуђење и неверицу због ставова које је износио, последње „екслузивно“ обраћање у листу Политика[1] под називом „Анатомија једне трагедије“ (као и гостовање у емисији „Тешка реч“ исте ноћи) школски је пример, сада више нема никакве дилеме, како се за потребе (по налогу, молби или услед депласиране лојалности, свеједно) државне власти стаје у одбрану неодбрањивог, невешто спинује и циљано обмањује јавност.

Излагање Санде Рашковић Ивић на округлом столу „Нови безбедносни изазови у Европи и Евроазији и улога Србије“ који су у Народној скупштини Републике Србије организовали Фонд Слободан Јовановић и Центар за геостратешке студије у сарадњи са Институтом ОДКБ

Русија је увек имала свој интерес на Балкану и наш однос према балканским земљама није се променио. Увек смо водили рачуна о овом делу Европе. Ми смо спремни да сарађујемо са балканским земљама без изузетка. Нажалост, у односима између балканских држава и Русије, вештачки се праве одређене баријере и границе. И те баријере нажалост праве […]

Дакле, ништа ново и ништа оригинално. То смо већ имали прилике да видимо и осетимо на сопственој кожи.

– У Србији, како ствари тренутно стоје, село добија на значају само у кризним временима. – Ми смо заправо последња рупа на свирали, а постанемо први тек када свиралу окренемо тумбе. Па ти живи на селу и буди паор, прича Милош Маленковић

Православни верници се побунили зато што је режисер Тимофеј Куљабин „радњу” опере пренео у наше време – тако што је витеза Танхојзера претворио у филмског режисера, а Христа у – јунака еротског филма који он снима

Словенија и Хрватска су преузеле улогу председника одељенске заједнице који разредном старешини пријављује ко одсуствује са часова европских, демократских интеграција

Амбасадор Сједињених Америчких Држава Мајкл Кирби јуче је изјавио да су Срби шизофрени народ. То јест, кад се све сабере и одузме, испоставља се да су Срби народ са посебним потребама. Ту тезу неформално је потврдио и председник Владе Србије Александар Вучић на ванредној конференцији за новинаре, сазваној поводом извештаја о несрећи војног хеликоптера, када је погинуло седморо људи.

Имали смо две врсте књига: оне које смо држали на клупи, по којима су нас оцењивали, и оне испод, по којима смо оцењивали сами себе. У америчком контексту, књига на клупи говори о Едисону, а испод клупе, о Тесли.

Први отпор у Европи поробљеној од нациста подигли су управо Срби. Пад Берлинског зида је, из ових или оних разлога, оставио Србију саму на ветрометини, а затим и двојицу Срба који су у Хагу стали на мегдан најмоћнијим државним, обавештајним и медијским апаратима у историји. И побеђивали, шта год да су и какви раније били.

Режим се почео понашати као ожалошћена породица, која је свесна да је Србија пред упокојењем и остало је још само да се дочепају покојниковог наслеђа, за које сматрају да им припада на основу добијених гласова на последњим изборима.