Подешавања / Settings

У марту 2014. године Москва је – први пут за цео период конфликта са Вашингтоном (оријентационо, почев од 2000) – преузела на себе иницијативу у подизању улога у игри. Дотад су улоге подизале једино САД.

Одавно упозоравам да Пентагон користи НАТО како би преузео читаву Европу – све европске земље у овом моменту са изузетком Русије, мада и тамо доминира половином, – у, као што сте истакли, свим могућим категоријама: војсци, одбрани, куповини наоружања („интероперабилност“), војној производњи, планирању, спољној политици, унутрашњој безбедности и полицијским снагама, судству, законодавству, економији, финансијама, социјалним питањима, култури, наводним људским правима, итд.

(Стефан Каргановић) Захуктава се механизам за овогодишњу „прославу“ двадесетогодишњице Сребренице. Оперативни израз је врло прецизно биран и примедба да би у овом случају термин „обележавање“ био примеренији, нажалост, не стоји. Сарајевска политичка елита и њени међународни спонзори, главни корисници сребреничког наратива откако је у другој половини деведесетих почео да еволуира у озбиљну „геноцидну причу“, грчевито […]

Проблем са хулиганима је створен зарад интереса појединих људи. Они плаћају те „навијаче”, дају им функције и канцеларије да би их штитили и радили по њиховој вољи. Чак и неозбиљна држава тај проблем може да реши, а у озбиљнијој до тога неће ни доћи. Зар треба да нам се догоди „Хејсел”, трагедија, да би се нешто променило?

Ако уопште има оних који је нису никада гледали, „Државни посао” је хумористичка серија о нашем менталитету и тројици државних службеника, који кроз разне смешне ситуације на сатиричан начин указују на политичке и друштвене догађаје у Србији.

Хладнокрвно се преписује терапија на основу симптома, и само се наводно симптоми отклањају (а ми доказано знамо да ће се сви само погоршати, што сада остављам по страни), али нема дефинисања шта се лечи. Сасвим је могуће успешно обарати температуру, а да пацијент умре.

По том закону, слабији замоли јачег на једној страни мрачне шуме да га не поједе, а онда одлази на супротну страну шуме и улази у пећину друге велике зверке и понови то исто. Замоли је да је не поједе, позивајући се на статусну и војну неутралност.

Тако би, као што су већ урадили са Косовом и Метохијом, утрли пут отуђењу Војводине од Србије.

Пао нам је војни хеликоптер одневши седам живота, у Бриселу смо озваничили приступање „Индивидуалном партнерском акционом плану” НАТО-а, тзв. ИПАП споразуму, на једној телевизији пипкају се Цуца, Маца и Мими. И све то некако у исто време.

Србија из више разлога никада неће постати суверена пуноправна чланица Европске уније, а најзначајнији разлог је да неће ништа суверено ни имати у својим рукама да унесе у њено окриље.

На Западу ништа ново! Једино нетрпељивост према Русима прераста у хистеричну мржњу, претвара се у фобију, достиже највишу тачку(ол тајмс хајест). Бивши генерал америчке војске Роберт Х. Скејлс са смијешком на уснама изговара у микрофон америчке телевизије „Фокс њуз” да „… у Украјини треба убијати што више Руса и тако ријешити проблем ове земље?!”

Још док су формирали ову команду, у августу месецу 1914. године упутило је руско министарство војно као хитну помоћ Србији и Црној Гори, транспорт од 120000 пушака и 90000000 метака, а касније ће бити допремљено још 100000000 метака.

И жртва је пристала на свој део кривице: прећутним споразумом између Срба и Запада, запечаћеним 5. октобра 2000. постигнута је сагласност о кривици Једног Човека и једне политике. Жртва је поднета у готово општем консензусу народа и елита, више ништа није стајало на путу новом почетку.

У говору од 18. марта, поводом враћања Крима Русији, Владимир Путин је дао серију интересантних, ако не и збуњујућих изјава (погледати моје твитове).

Ако само за Почучу питате, разлог његовог хапшења је – пробаћу да преведем што су ми колеге Руси рекли – посебан психолошки рат или диверзионо деловање, уништавање морала људи и разбијање група где је био.

Неће српски сељак да дозволи да гледа како Шваба оре његове њиве и са тих њива да рани у турнусу по свакој кланици 50.000 товљеника. А шта ће да ради српски сељак. Треба ли да „опљачкан и гологуз“ иде у Европу и гледа како лепи и велики трактори ору његову земљу