Подешавања / Settings

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

Непосредно пред изборе у Венецуели убијен је „контроверзни“ опозиционар, а Николас Мадуро је у светским медијима одмах оптужен за „елиминацију“ политичких противника. Овим, на Балкану већ опробаним, пропагандним методом, којим се апелује на емотивно и афективно у свести људи, суспендован је њихов рацио и они су гласали против власти која им је дала бесплатно школство и здравство, као и слободу да се определе против својих интереса.

Ако Александар Вучић сам пише своје ауторске чланке, под хитно би требао да престане. Ако то неко други чини у његово име – нека промени аутора. До сада се већ Александар Вучић „прославио“ својим дубокомисленим порукама, али је у чланку од 14.12. написаном за интернет портал „Телеграф“ превазишао сам себе. (http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1904934-danas-je-najrevolucionarniji-dan-u-srpskoj-istoriji-ovo-je-poruka-aleksandra-vucica-pred-istorijsko-vece-u-briselu).

Историјски дан, Србија је неповратно кренула ка ЕУ… Ово су само неки од срамотних наслова из српских медија, који судећи по јучерашњем и данашњем извештавању, живе у неком паралелном универзуму.

У историји постоје такозвани народи корпорације. На пример, Атилини Хуни. Историчари се чуде: зашто су они иза себе оставили много успомена, а притом тако мало трагова? За неколико година овај моћни и (мора се схватити) многобројни народ, који је узео данак Римском царству, расточио се негде у степама око Црног мора. ОК, Атила је умро. Али шта се десило са осталима?

Истине да су КиМ саставни део Србије? Зашто нису кориговали свог Председника? Зашто не бране углед своје установе? Одговор на ова питања морамо да потражимо у предисторији САНУ:

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

Без икакве дилеме, Џо Бајден је својим тврдим ставовима и заоштреном реториком подстакао власти у Кијеву да поново размишљају о војном решењу проблема.

Западни фактор не жели Србију као снажан балкански фактор и све ће учинити да Србија не ојача.

„Још је 1902. године поскидала је руља ћирилске натписе са српских школа, са српске банке, са српске штампарије. И нема те руке, која је смела покушати да те ћирилске натписе поврати. Братимљења је било доста, али онај плод што га је извојевала руља над Србима у Загребу, мора да остане.

Четврт века грађани Србије читају, слушају и очима не могу да верују свакодневним изјавама западних дипломата и чиновника које су до те мере баналне и бахате да вређају здрав разум. Њихов епилог су, пречесто, нецивилизацијска дела. Из обиља тог материјала издвајамо само оне којима могу да почну поглавља у својеврсном дневнику увреда.

Како није у питању ситан жбир, него један од најважнијих обавештајаца СОА, тако је афера отворила многа питања. Ових дана о Мирку Рашковићу као хрватском шпијуну много тога је речено што не треба понављати. Као и у свакој другој великој обавештајној афери, пошто се дигла велика медијска прашина, нове чињенице и нови докази излазе на […]

Европа почива на европским вредностима, Америка има свој сан. И све би било лепо да у пракси и једна и друга нису све даље од тих идеала. Још већи проблем је што, обузете идејом властите изузетности, покушавају да их извозе и намећу, ако треба и силом.

Није ли застарео Завет који се некад називао Новим? Са Старим Заветом људи су живели мање од петнаест векова, а са новим живе већ двадесет. Није ли на прагу трећег миленијума дошло време да се човечанству донесе ново Јеванђеље, нова религија?

Сви они који данас трагају за десним изразом ваљало би да се упознају са оним што су најбоље снаге српског ума написале и урадиле између два светска рата.

Има ли данас разлике није ли и данас Србија подељена између дахија? Нема ли свако од њих свој део пашалука где слободно спроводи своју вољу и законе? Зар вас не подсећају на дахије ови који данас убирају и одређују порезе?