Сви радимо и спремни смо да се суочимо са недаћама које живот често носи. Систем у Србији је, међутим, грађен другачије и избора нема много.

Мој син Вид је прошле седмице пошао у школу. Он има аутизам. Данас ми се чини да смо његову болест уочили рано, још док је био беба. На почетку смо се упознали са немирном и љутом бебом, бесаном и неспутаном. Затим смо се суочили са малим дечаком са којим је немогуће успоставити контакт, који не говори и не разуме шта му се каже. Који се не прилагођава и не прихвата другу средину: не спава, виче, узвикује непрекидне, често заглушујуће крике, живи у свету одвојеном, непредвидивом свету, испуњеном непрекидним понављањима, снажним и неконтролисаним осећањима…

Годинама смо се борили да проникнемо у његов свет, уведемо га у наш или га макар приближимо… Прошли смо установе, лекаре, психијатре, дефектологе, дијетологе… Очајавали, надали се… Радовали се када нас је са две године први пут разумео, одушевили се када смо готово две године касније наслутили његову прву поновљену реч. Физиолошке потребе смо регулисали две године…

Наше је уверење било да је болест пре свега ствар појединца и његове породице. Сви радимо и спремни смо да се суочимо са недаћама које живот често носи. Систем у Србији је, међутим, грађен другачије и избора нема много, колико год знали или желели. Није ми намера, нити би било поштено да критикујем српски здравствени систем. Наша искуства су тако неуједначена и радикално супротстављена да се намеће мисао да проблем суштински не лежи у самом здравству већ у нашој политици.

Видова лекарка је била изузетно посвећена и стручна. Ипак, убеђивала нас је да је са њим све у реду чак и у време када смо већ месецима ишли на терапије. Три стручна мишљења која смо потражили сва су била различита и да споменута лекарка није била довољно коректна да препоручи једну искусну колегиницу закаснили бисмо са терапијама и данас би Видово стање било много теже. Пошто државне установе омогућавају врло мали број терапија, покушали смо приватно… Али прва препоручена терапеуткиња (због лошег система већина њих ради на црно) испоставила се као стручњак за муцање…

Изгубили смо неколико месеци. На препоруку смо отишли код једног од угледних стручњака установе која се бави и овим питањима, а он нас је, док није видео Вида, грдио како смо пропустили да приметимо очигледно, а онда када смо га довели тврдио је да му није ништа и да претерујемо.

У другој установи нам је пак на дефектолошком прегледу речено да је стање безнадежно, али је зачудо мојој супрузи препоручено да напусти посао и посвети се детету (ваљда ме је дефектолошкиња препознала вероватно као јавну личност и лопова који не оскудева у новцу и за кога је радно место у породици вид разоноде). У жељи да што више учинимо, пошли смо и у један полуприватни институт где су аутистично дете покушавали да представе као алергично. Нада је чудна ствар…

Многи људи дају хиљаде евра на анализе које не дају ништа друго осим привида да ће им дете једног дана бити као сва друга. Присуствовао сам састанку родитеља када је држава једном смањила давања за тај институт. Директорка је тада изменила њихове терапије тако да „надокнади изгубљени новац“. Гледао сам те људе који треба да дају више новца и, што је најгоре, да још неки пут побегну с посла да би водили децу на терапије, како без зазора плачу.

Има наравно и добрих искустава. У свим тим установама наилазили смо на примере стручности, поштења, личне посвећености, солидарности и људскости. Споменућу Тању Ковачевић,олигофренолошкињу из Дома здравља Звездара, и психијатра др Ненада Рудића из Института за ментално здравље у Палмотићевој улици.

Посебан проблем – а можда и симбол неуспеха нашег амбициозног здравственог система који је замишљен предивно само када би за такву суперсоцијалну државу било довољно ресурса – представљала је инклузија. Вид је шест година ишао у вртић. Наравно приватни. Државни смо чекали годину дана, а терапеути су нас упозорили да бисмо дете са таквим проблемима брзо довели у ситуацију да га родитељи испишу. Ишли смо у добар приватан вртић „Адријана“ у нашем комшилуку. Разумевање васпитача и власника је било потпуно. У школи која има велике традиције инклузије психолошкиња нас је на крају питала „зашто није миран“ и „зашто жели да узме ситнице са мог стола?“…

Коначно смо одлучили да Вид пође у једну од некад специјализованих школа. За сада су наша искуства предивна. Како то обично бива када неки систем не ради добро, одлучношћу стручних, али и грижом савести политичара и друштва, настану „острва“ уређености и високих стандарда. Уверен сам да услове које за сада имају Вид и његови другари нема већина вршњака који деле њихову судбину у Шведској или Британији…

Желим да се надам да ће у једној земљи снажне политике и слабог система то дуго потрајати.

(Политика)

Ознаке: аутизам, деца, инклузија, Србија, Чедомир Антић, школски систем