Прочитај ми чланакКод нас је племенска свест толико моћна, трајна и неискорењива да често побеђује осећање ”националног (српског) идентитета”. А сваки појединачни ЗАВИЧАЈ почесто (и опасно) надјачава Отаџбину и наш заједнички дом.
Код нас је племенска свест толико моћна, трајна и неискорењива да често побеђује осећање ”националног (српског) идентитета”. А сваки појединачни завичај почесто (и опасно) надјачава Отаџбину и наш заједнички дом.
И мрачна црногорштина и крајишка надрнданост, и пречанска охолост, и дивља босанска аутистичност, и херцеговачка несавладива сујета, и шумадијско србијанство најновијих времена, и невероватна осетљивост коју собом носи наша дијаспора (кад им се упути ма и најблажа и најдобронамернија критика)…све су то симптоми исте болести, недовршеног српског територијалног и (још више) НАЦИОНАЛНОГ уједињења.
Није случајно зашто процес наше хомогенизације (по верским и националним линијама) није довршен, већ, напротив, накарадно пародиран дебилним ”југословенством” и потврђен завичајним шовинизмима најразличитијих врста у тренутку великог пораза Србије и српства на свим фронтовима (осим, можда, оног спортског).
Швајцарска је још 1308. године ујединила неколико главних кантона, а онда су се око њих, током свих каснијих векова, окупљале и друге, оближње регије – упркос свим многобројним међусобним разликама. Тако је било и са Русијом, Немачком, Италијом…, чак и Белгијом или Хрватском.
Али, ми нисмо били те среће. Великим делом и нашом заслугом.
Почетком 1915-те Александар Белић је, у име српске владе, преговарао (заједно са Љубом Стојановићем), са руским министром спољних послова Сазоновом, а на тему – са чим би Србија била задовољна уколико би се донело и конкретно потврдило примирје Централних сила и западних савезница.
Уз руску понуду да то буде читава Босна (уз Сплит и део Далмације), као саставни део будуће српске државе. А да се онда, полако, временом, овако повећана Краљевина Србија развија и шири…
Белић је на то са индигнацијом одмахнуо руком и рекао да ништа мање од ослобођења и уједињења свих југословенскиох народа (а посебно ”браће Хрвата и Словенаца”) не долази у обзир. И тиме, практично, укинуо могућност склапања сепаратног мира (о коме се говорило и који се призивао током тих девет месеци смањених ратних и појачаних дипломатских дејстава) и увео нас у све будуће српске поразе и страдања (пад Београда, повлачење преко залеђених албанских планина, безброј мртвих војника и цивила…, практично, ни за шта, за ”победу” гору од најстрашнијег пораза).
Па и Италија није послала своје бродове по нашу исцрпљену и десетковану војску на обалама Скадарског језера не зато што нас је издала (имали су и волели су своју српску краљицу Јелену Савојску), већ зато што смо ми, због свог самоубилачког и фанатичног југословенства, лицемерно седели на две столице и, на једној страни, званично договарали са Италијанима будуће границе, а, истовремено, увелико разматрали нешто сасвим друго са Југословенским одбором и демонски лукавим представницима Хрвата и Словенаца у избеглиштву.
То су наши прекоморски суседи знали и због тога се нису осећали обавезним да помогну дволичним и југословенством обузетим српским политичким вођама…
Недовољно спознат значај СРПСКЕ ИДЕЈЕ (која је, практично, умрла 1918-те) за судбину Срба свих наших тако разнородних завичаја коштао нас је најтеже грешке у читавој хиљадугодишњој историји светосављем и Косовским заветом једва некако уједињених српских племена. Баш као и наше напуштање православне вере и духовне културе, зарад помодног секуларизма и либерал-демократске пара-политичке утопије.
Сада опет присуствујемо дивљању племенских сепаратизама и аутистичних одбијања међуплеменског свесрпског братства. Уз одговарајућу подршку и ”разумевање” спољног фактора и, посебно, наших иноверних комшија и мрзитеља.
Морамо, једном заувек, пресећи ову несрећну разједињеност и све овдашње Апаче, Шошоне, Сијуксе и Команче ставити под један (отаџбински) вигвам, на светој српској земљи, а испод чистог звезданог неба – или ћемо, баш као и у америчком, индијанском случају, завршити у гету и по строго контролисаним резерватима, лишени свега оног што нас је (некада давно) чинило припадницима српског светосавског народа.
Да се не би остварила она злогука Титова опаска Ивану Мештровићу, на неком иностраном пријему.
Када му је хрватски комунистички диктатор, уз презриво одмахивање руке, цинично поверио да се не треба бојати Срба – јер ”Срби више не знају ни ко су, ни шта су”, а да ”за пола века више неће ни постојати”…
P. S.
Руски путописац Хиљфердинг је овако писао о стању међу Србима у Босни, половином деветнаестог века:
„Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: СРПСКУ ЗЕМЉУ, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом…
А Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже.
Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква…”
Ето прецизног предвиђања далековидог Руса – што ће нам се даље догађати, развојем католичке и атеистичке црте у једном, а слабљењем православне традиције у другом делу нашег разједињеног, и споља и изнутра распетог народа…
