Прочитај ми чланак
Пад Александра Ранковића Леке, блиског сарадника Јосипа Броза, један је од најконтроверзнијих догађаја у историји комунизма у Србији и Југославији, а поједини стручњаци сматрају да је Ранковић, под оптужбом да је прислушкивао, склоњен управо да не би наследио Тита.
На седници Централног комитета Савеза комуниста Југославије, познатој као “Брионски пленум“, на основу монтираних оптужби оштро је осуђена Служба безбедности због наводно штетног деловања на развој самоуправног система. Главна жртва политичког обрачуна Александар Ранковић, друг Јосипа Броза Тита, био је принуђен да поднесе оставку на све функције.
Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на острву Брионима.
На овој седници са свих државних и партијских функција смењен је Александар Ранковић, дотадашњи потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије – један од тројице најважнијих људи у земљи.
Повод за одржавање Брионског пленума и смену Ранковића била је “афера прислушкивања“, кад је председник СФРЈ Јосип Броз Тито у својој резиденцији у Ужичкој улици број 15 у Београду пронашао апарате за прислушкивање (у свом радном кабинету и у спаваћој соби).
Он је о овоме одмах обавестио политички и војни врх земље, а за прислушкивање је оптужио Управу државне безбедности (УДБА) и Александра Ранковића. Одмах потом је формирана посебна комисија Извршног комитета ЦК СКЈ која је имала задатак да испита наводне оптужбе.
Председник ове комсије био је Крсте Црвенковски, а комисија је саопштила да је прислушкивања било. На седници Извршног комитета ЦК СКЈ, одржаној 16. јуна 1966, на предлог Јосипа Броза Тита, заказана је за 1. јул Четврта пленарна седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије са задатком да испита “случај Ранковић“ и “аферу прислушкивања“.
Седница Централног комитета СКЈ била је одржана у хотелу “Истра“ на Брионима, а на њој је је расправљано о прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама у Управи државне безбедности.
Александар Ранковић, као дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор службе безбедности, сносио је главну кривицу. Пленум је после дуге расправе прихватио оставку Ранковића на чланство у ЦК СКЈ и Извршном комитету ЦК СКЈ, као и оставку Савезној скупштини на место потпредседника СФРЈ. Поред Ранковића, на седници је смењен и искључен из ЦК СКЈ дотадашњи Савезни секретар за унутрашње послове Светислав Стефановић Ћећа.
У периоду после Брионског пленума из политичког живота је уклоњен, смењивањем и пензионисањем, велики број присталица Ранковића – Војин Лукић, организациони секретар ЦК СК Србије, Животије Савић Срба, секретар Републичког СУП-а Србије, генерал Милоје Милојевић и други.
Године 1967. уследила је реорганизација Управе државне безбедности, кад је федерализована (свака република имала је своју службу) и промењен јој назив у Служба државне безбедности. Служба је овиме била ослабљена, што се посебно видело у годинама распада СФРЈ.
Пад Александра Ранковића Леке, блиског сарадника Јосипа Броза Тита, један је од најконтроверзнијих догађаја у историји комунизма у Србији и Југославији. Овај догађај ни до данас није разјашњен, а поједини стручњаци сматрају да је Ранковић “склоњен” управо да не би наследио Броза.
Након одласка Ранковића с места шефа државне безбедности уништена је велика количина архивске грађе, за коју се ни до данас не зна шта је у њој писало.
Разне комисије су уништиле на стотине хиљада досијеа архивске грађе која се налазила у архивима државне безбедности у периоду од 1966. до 1977. Радило се о неких 2.700.000 нечег што се звало досијеи и ту је заправо потпадала разна архивска грађа, и свело се на свега 600.000 докумената после те реформе, односно комисијског уништавања.
Споменик Александру Ранковићу у алеји Народних хероја на Новом гробљу
Александар Ранковић је после Брионског пленума пензионисан и искључен из Савеза комуниста Југославије. Све до своје смрти 1983. живео је у Београду и Дубровнику, повученим животом, без икаквих јавних и политичких наступа.
Његова сахрана била је једна од највећих коју Југославија, Србија и Београд памте.
(Вечерње новости)
