Прочитај ми чланак
Рат у источној Украјини бесни, он траје већ више месеци, а од председничких избора 25 маја, дакле у последњих око шест седмица, он добија нове, све веће размере ангажованих средстава и дубине разарања.
Ако изузмемо варљиво седмично примирје крајем јуна, ради се заправо о енорном увећавању ангажоване технике и људства од стране Кијева, и наставак, углавном успешног, али ипак само одбрамбеног вођења рата од стране ЛНР и ДНР. Последњих седмица суочени са неуспесима у директним ратним сучељавањима са проруским снагама, кијевски врх, форсира масовну употребу технике, артиљерије, далекометних система, вишецевних бацача попут Град и Ураган, ваздухопловства, где је сада дат све већи акценат на авијацији у односу на хеликоптере, и сасвим повремено и у мањој мери употребу оклопних снага. У првом плану је бомбардовање из свих видова оруђа снага проруских бораца, али и насеља, са сигурне удаљености, што доводи до енормног разарања и цивилних жртава. Лакоћа са којом се власти у Кијеву одлучују за тако нешто, са једне стране је изгледа мотивисана, неупитном подршком и усмеравањем од стране америчке политике, а са друге стране, свешћу да званична Русија неће одговорити на тако нешто.
О АУТОРУ
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
Јасно је да је званична Русија пронашла неку формулу избегавања свог директног увлачења у сукоб у Доњецку и Луганску, а да са друге стране ипак подржава проруске снаге да не доживе пораз од сада већ, готово максимално ангажованих војних ефектива које може да скупи у овом тренутку кијевска власт.
Међутим, у пракси, та помоћ изгледа је тог интензитета и квалитета, да само омогућава ДНР и ЛНР одбрану свог опстанка уз огромна напрезања, људске и материјалне жртве, посебно када су у питању цивили. Није јасно због чега подршка Русије ЛНР и ДНР није била већег интензитета, нарочито од тренутка када је заузет значајан део међусобне границе.
Снаге проруске су вишеструко мање бројне од трупа које ангажује против њих кијевска власт, да не говоримо о техници и наоружању.
Ако се руско руководство определило да не ангажује директно војску, макар ни као мировне трупе у раздвајању сукобљених снага на истоку, и посебну у правцу заштите цивила, остаје питање зашто се није определило за суптилну, али ипак осетнију подршку у виду слања добровољаца, специјалних јединица, и посебно оружја и технике од оне која свакако постоји, али не омоугћава снагама ЛНР и ДНР ништа друго до грчевите одбране.
Најзад, зона забрањеног лета, знатно би помогла проруским снагама да дођу до даха, од силних и масовних напада прокијевских снага.
Зона забрањеног лета, се етички може образлагати врло лако као начин спречавањеа већег броја цивилних жртава и хуманитарне катастрофе, а технички се може реализовати коришћењем С 400 и других система, без улажењем авијације у ваздушни простор Украјине.
Уосталом сама Украјина је већ дала толико повода Русији да се умеша, макар озбиљнијим дипломатским претњама, попут напада на руску амбасаду у Кијеву (која је званично део територије и суверенитета Руске федерације), више пута преласком украјинских снага на руску територију, падањем бомби на руску страну границе и друго.
Повлачење из Славјанска ће сигурно бити искоришћено од кијевскиих власти за додатну пропаганду, да војна опција има шанси за успех, иако се заправо ради пре свега о максималном коришћењу разорних оружаних ефектива и уништењу градова и цивилног становништва.
Са друге стране високи функционер ДНР Павел Губарев је у праву, када у свом јавном обраћању, истиче да ће Стрелков као главнокомандујући проруских снага и његов штаб бити далеко кориснији за реорганизовање снага новорусијских у Доњецку него што је то био у истуреном и окруженом Славјанску.
У тренутку када сам већ предавао овај текст стигла је вест да је одлучено да се након пада Славјанска скрати линија фронта „према далеко бројнијим прокијевским снагама на северу, које броје више десетина хиљада бораца и стотине оклопних возила“ и да се повуку нешто јужније, што подразумева и евакуацију града Краматорска. Сам Стрелков је недељама и посебно последњих дана најављивао овакву могућност, указујући на велику несразмеру између ратне технике и наоружања прокијевских снага и проруских.
Кликни на слику да је увећаш
Проруским снагама предстоји покушај реорганизације устројства својих оружаних снага, подређивање под вертикалну организацију команде, попуњавање јединица добровољцима и посебно оружјем које је неопходно добити из Русије.
У војно-стратешком смислу за њих пресудно је важно задржати и чак проширити поседовање дела границе према Русији и директну везу Луганск-Доњецк, а потом одстрањивање преосталих пар украјинских јединица у позадини територије, што посебно важи за доњецки аеродром и на тај начин ослободити део својих везаних снага за одбрану главних линија фронта. У војном смислу, украјинске снаге нису све до сада постигле посебно значајан успех у последњих месец дана, јер за тако нешто им је неопходно ангажовање пешадије, која се до сада није показала успешно у сучељавању са оплоченицима.
Украјинске снаге, ће дакле покушати са једне стране да поседну што већи део границе који тренутно држе ЛНР и ДНР према Русији, а са друге стране, да у што краћем року уђу у битке за Доњецк и Луганск, мада су то јако крупни и у овом тренутку чини се, бар краткорочно теже достижни циљеви за њих, уколико се проруске снаге прегрупишу и посебно ако добију опипљиву помоћ.
Ипак укупно макростратешки посматрано уколико би украјинске снаге заузеле ЛНР и ДНР то би био тежак пораз Русије у целини и то би био увод у не само даљи недемократски поредак у Украјини, већ и зачетак озбиљног покушаја геноцида над рускојезичким становништвом у земљи и сврставање Кијева уз америчку политику и вероватно приближавање НАТО.
Без обзира што поједини стручњаци и аналитичари се искључиво позитивно изјашњавају о политици званичне Москве према украјинској кризи, јасно је да је то једна стратешка опција која потенцијално даје одређене погодности, попут максимизирања могућности за сарадњу и анимирање Немачке, Француске и других западноевропских сила за своју миротворну политику и наставак њеног одвајања од англоамеричке. Томе треба додати свакако и на овај начин покушај да се задржи неки углед и избегне крајње продубљивање украјинско-руских односа, имајући посебно у виду добар део украјинског становништва, посебно у централним деловима земље.
Са друге стране, имајући у виду пресудан утицај на Порошенка и владајући режим у Кијеву америчке политике и њихову непопустљивост да се седне за преговарачки сто и чак спремност да се свим (па и геноцидним?!) средствима обрачунавају са народом на истоку, остаје велико питање како ће се решити украјинска криза, грчевитим одбранама преосталих позиција ЛНР и ДНР пред налетима максимално ангажованих и наоружаних прокијевских снага. Већ сам раније напомињао да је и то могуће само ако се чврсто поседну границе ЛНР и ДНР са Русијом (што је добрим делом постигнуто још пре више од месец дана), али уз подразумевано у том случају изразито помагање РФ у добровољцима, оружју и опреми, што мислим да је само делимично и ни изблиза довољно урађено.
Руска деца у подрумима током украјинског бомбардовања Славјанска
Услед подизања офанзивности и нових војних улагања Кијева уз страну помоћ и одсуство било каквих етичких норми, што подразумева употребу свих облика оружја и по цивилима, и максимално разорно бомбардовање насеља, мислим да је неопходно и логично да и Русија подигне ниво помоћи, укључујући и неку врсту зоне забрањеног лета. Јер чак и да се одбрани некако ЛНР и ДНР у следећим седмицама, а без могућности да врше офанзивне акције, и са једне стране поврате макар део своје до сада изгубљене територије, а са друге стране, не пренесу макар делом сукобе на суседне области Југоистока, неће се моћи преговарати о добијању посебног положаја (аутономије) за читав Југоисток, чак и у случају војне одбране, већ само за простор ове две самопроглашене републике.
Логично у свему томе, помоћ Русије би за почетак морала да буде далеко већа, јер ако се на крају постигне да и западне силе констатују да њу у озбиљном омеру и нема (такав фер плеј се од САД никада не може очекивати), а ЛНР и ДНР буду срушене и реке избеглица крене у Русију, какав би то резултат и исход био за Москву и сверуску политику у целини? Далеко од тога да политика званичне Русије у украјинској кризи није до сада дала неке резултате, али просто када је у питњу још увек врло реална могућност да се војно скрше и нестану ЛНР и ДНР са свим што би то са собом носило, такав исход би, сем Крима, поништио путем нултог исхода све до садашње мање или више неспорне дипломатске успехе Москве по том питању.
Да не говоримо о томе да слике светских медија о бомбардовању градова, великих цивилних жртава међу проруским становништвом, повреду руске границе имају свог ефекта у међународном јавном мњењу и да ће се многи запитати како се може у великим геополитичким играма рачунати на разним меридијанима на подршку Русије, када она у свом непосредном окружењу у источној Украјини, где живи већински рускојезичко становништво, није у стању да изврши притисак да се прекину, или макар смањи интензитет насиља над цивилним становништвом.
Са друге стране уз одређене слабости, снаге ЛНР и ДНР су показале и квалитете, па су у последњих пар дана постигле значајне успехе на осталим фронтовима (ван Славјанска) у правцу одбијања свих напада прокијевских снага. То се може показати као изузетно важно уочи најављених међународних преговора који се требају одржати по питњу постизања примирја, или чак покушаја постизања неког мира. Иако је Порошенко одбацио могућност даљег прихватања једностраног примирја, он не спречава овакве мировне напоре, али ће свакако паралелно са тиме, покушавати на терену, да има што боље адуте и оствари што више војних успеха, и у том правцу је заузеће Славјанска (и вероватно Краматорска) први опипљив такав успех од како је дошао на власт.
