Прочитај ми чланак
Руска идеја „непознатог Стаљина“ или (гео)политичка далековидост великог и више него грозног Руса грузијског порекла.
Винстон Черчил је својевремено написао: „Рођење Лењина представља највећу трагедију Русије док је друга несрећа по значају његова смрт.“ У оба случаја је чувени британски политичар суштински био у праву, мада када се ради о другој констатацији не и на начин како је он желео да његове речи буду схваћене. За прво је јасно – Лењин је разрушио Руско царство и његове народе, а пре свега руски, гурнуо у понор страховитих патњи. Када се ради о наставку наведеног цитата, Черил је пружио следеће објашњење: „Само Лењин је мога да извуче Русе из блата у које их је гурнуо“. Но, знајући геополитичку логику којом се Черчил руководио, њему сигурно није сметало што је Русија гурнута у страшне тешкоће. За њега је Лењинова смрт била немио догађај због енглеских интереса а не судбине Руса. После Лењина који је разарао и слабио Русију дошао је Стаљин који је, уз све страшне грешке које је починио, ипак на новим основама оживео моћ руске државе. Да је баш то Черил замерао Стаљину те је због тога трагично доживљавао Лењинову смрт јасно се види из његовог дела –наставка и у СФРЈ објављеног „Другог светског рата“ – „Епилог година 1945-1957“. Ту је недвосмислено рекао да је СССР проблем зато што је постао суперсила ван западног цивилизацијског круга, а не због комунизма!
ПРОПУШТЕНИ ТРЕНУТАК
Данас више нема Совјетског Савеза а Русија, иако моћна, знатно је слабија од њега, те је осуђена да троши велики део своје снаге настојећи да очува какав-такав утицај на простору који је некада био у потпуности њен и тако представљао одскочну даску за офанзивно деловање на другим подручјима. Да се вратимо Черчилу, чије речи потврђује садашње за нас и Русе неповољно стање. Он је тачно приметио: „Бољшевици себи стварају проблеме које после успешно разрешавају“. Нажалост, Русији су направили огроман геополитички проблем са којим се још напорно бори како би га разрешила. А све није морало да буде тако, без обзира на Октобарску револуцију, да се Лењин баш у најнепогоднијем периоду привремено није опоравио од, званично, можданог удара или, незванично, неуролошких последица сифилиса.
Стаљин је успео да драстично ублажи негативно геополитичко наслеђе бољшевика али ни он није више био у стању да надомести последице пропуштеног тренутка, односно да на системским темељима у небеса винут злокобни дух распада историјске Русије врати у „боцу“. Отуда, Лењинова смрт – због кашњења а не зато што је прерано наступила – уистину јесте огромна руска трагедија. То се, на основу и стручној јавности дуго непознатих архивских материјала, упечатљиво види из тек што код нас објављене II књиге више него занимљивог и садржајног дела Роја и Жореса Медведева „Непознати Стаљин“ (ННК Интернационал – Меркур СВ, Београд, 2014). Једном његовом, за тему којом смо почели да се бавимо веома битном главом („Стаљин као руски националиста“), позабавићемо се у овом тексту, уз напомену да I (Београд, 2012) и II књига дела „Непознати Стаљин“ садрже још много тога битног а мало познатог широј па и стручној јавности.
(А)НАЦИОНАЛНИ КОНЦЕПТ
Познато је да је Стаљин, пошто се изборио са анационалним троцкистичким и другим струјама, совјетски брод преусмерио од аморфног (квази)државног концепта који је СССР сматрао базом светске револуције – са чиме је доживљавано као потпуно неспојиво било какво неговање традиције руске државности – ка поимању Совјетског Савеза као националне државе народа који у њој живе, и то заснованепре свега на свестраној руској баштини. Такав тренд је отпочео и пре Другог светског рата да би током њега историјско руско наслеђе било истински рехабилитовано а руски народ је Стаљин, са много разлога који једино злонамерни не желе да виде, прогласио за „најистакнутију нацију од свих које улазе у састав Совјетског Савеза“.
Све то није ништа ново али баш је то сазнање да је Стаљин желео да се тим смером – и то много радикалније него што је и он својом громадном енергијом био у стању да наметне пошто је, како би Англосаксонци рекли, „млеко већ било просуто“ – крене још пред крај Руског грађанског рата. Тада је дошло до великог сукоба између Стаљина и Лењина око првог Устава СССР, који је у истинском светлу мало познат чак и историчарима, а који је умало коштао наслеђа власти Грузина који је волео руски народ и схватао његову геополитичку мисију много боље од идеолошки мотивисаним аутошовинизмом оболелог првог бољшевичког лидера.
НА РУШЕВИНАМА ЦАРСТВА
Тихо урушавање велике руске државе почело је убрзо после Фебруарске (грађанске) револуције. Привремена, социјалистичко-либерална влада, није успела да успостави власт у свим деловима срушеног Царства. Није прошло много времена пре него што су Грузија и Финска прогласиле независност а и пре поменуте револуције царска власт није контролисала велике делове, побуном захваћене, Средње Азије. Пошто су Бољшевици преузели власт и потом доживели серију пораза од стране немачких трупа (Берлин је подржавао комунистички преврат са циљем да ослаби Русију али му није падало на памет да се пријатељски понаша према новој власти), били су принуђени да у марту 1918. године потпишу понижавајући Брест-Литовски мировни споразум. Њим се Москва одрекла, не само неруских кавкаских и балтичких крајева, већ и две од три руске земље: Украјине (Малорусије) и Белорусије. Штавише, Кремљ је био присиљен да прихвати и да данас ратом захваћена Новорусија – у којој су Великоруси (Руси у ужем смислу) и тада били већинско становништво – уђе у састав новоуспостављене формално независна а заправо под немачким протекторатом Украјине (судбина те источнословенске земље је да кадгод је одвојена од свог матичног руског дрвета буде под доминацијом неке западне силе).
Новоформиране државе на простору који је изгубила Москва сукцесивно је признао велики број земаља. Но, после капитулације Немачке Бољшевици нису више морали да се придржавају од стране Берлина наметнутог мировног споразума. Мање из жеље да се обнове границе историјске Русије а више због тежње ка идеолошкој експанзији, они су успоставили војно-политичку контролу над великим делом Украјине, Белорусије и Кавказа. Пораз у рату са Пољацима и присуство немачких добровољаца у Финској и балтичким републикама, онемогућило је Москву да поврате и те крајеве некадашњег Руског царства. У таквим околностима поставило се питање уређења бољшевичке државне творевине. До дефинисања неког трајног решења, пошто је у Украјини, Белорусији, Грузији, Јерменији и Азербејџану успостављена совјетска власт, свака од тих република, формално независна, улазила је у одређене савезничке односе са Руском Совјетском Федеративном Социјалистичком Републиком (РСФСР). Јединство неформалног црвеног савеза остваривано је партијском дисциплином и присуством Црвене армије.
СПАСОНОСНИ НАЦРТ УСТАВА
У таквим околностима у августу 1922. формирана је партијска комисија која је имала задатак да дефинише модел државног обједињавања. С обзиром да је Лењин од маја те године био озбиљно болестан, уместо њега је за председника уставне комисије именован Стаљин. Под његовим руководством израђен је нацрт Устава који није предвиђао стварање некаквог новог савеза већ да у састав постојеће Руке Федерације уђу Украјина, Белорусија и друге републике. Оне би имале иста права као Татарстан или Башкирија – аутономне а не савезне републике – које су се већ налазиле,а и данас се налазе, у саставу Русије. Не би били формирани нови савезни органи већ би институције РСФСР прошириле власт на нове републике. Нити би оне добиле право на самоопредељење до отцепљења, које је на крају СССР довело до распада.
Стаљин је личним ауторитетом успео да наметне своје ставове партијском руководству како Русије тако и република о којима се радило. Са решењем које је предложио није се сложила једино његова родна Грузија. Али, знајући његову посвећеност реализацији решења у које је веровао, сигурно би грузијски другови променили мишљење. Нажалост, то је донекле морао да учини Стаљин. Лењин се довољно опоравио да је могао да се активно укључи у даљи ток догађаја. Када је схватио шта ради Стаљин буквално је почео да бесни. Његов план је био не да дође до обнове Русије на новим идеолошким темељима већ стварања анационалног савеза равноправних република, отвореног за пријем других држава Европе и Азије у којима би на власт дошли комунисти. Уз то је сматрао да је руски национализам – који је, по њему, усвојио Стаљин – највећа опасност која може да осујети претварање руске револуције у светску.
И то није све. Сада доступне Лењинове белешке сведоче колико тога негативног је мислио о Русима. На Стаљинове опаске о томе да се ради о великој нацији Лењинов коментар је био: „велика је само својим насиљем“. Ништа мање се није окомио и на Стаљина. За њега је рекао да је он не само руски „социјал-националиста већ и груба великоруска полицајчина“ те да тако „наноси штету интересима класне пролетерске солидарности“.
ОСУЈЕЋЕНА НАЦИЈА
Лењин који је прикупио довољно снаге да се укључи у уставну борбу прешао је у противофанзиву. Стаљин је одбио да без борбе прихвати Лењинове ставове. Спор је морао да разреши Политбиро. Несумњиво би Стаљинов нацрт Устава био прихваћен од стране Политбироа и на Пленуму ЦК, да му се није активно супротставио Лењин. Они који би попут Троцког били против, остали би у мањини. Но, Лењинов ауторитет је још био недодирљив. Стаљин више није имао никакве шансе али је ипак и даље пружао жесток отпор. Тиме није истерао своје али је бар спречио да СССР буде устројен као лабава федерација и распадне се много пре краја 20. века.
Да је Лењин наметнуо све своје амандмане, како закључују аутори књиге, „била би немогућа брза индустријализација земље“ – укључујући и њено војно јачање које је СССР-у омогућило да победи нацистичку Немачку – јер се први бољшевички лидер противио „чак и централизованој управи из Москве над саобраћајним системом“. „С друге стране да је уместо СССР-а са правом република на издвајање и са разликом између аутономних и савезних република била формирана само проширена Руска Федерација, како се предвиђало Стаљиновим нацртом Устава, то би несумњиво довело до брже економске, политичке и етничке интеграције земље“. Како браћа Медведев примећују, у таквим условима дошло би, на темељу руског језика и традиције, до формирања руско-совјетског народа налик америчком.
ПОТВРЂЕН СТАЉИНОВ РАЧУН
И без тога Стаљин је усмерио историјске процесе ка томе да постепено долази до етничке интеграције. Како аутори књиге наглашавају „да је СССР наставио да постоји још 40-50 година совјетски народ би постао исто тако реалност као и амерички“. Нажалост, не само за Русе већ и за све народе који осећају недостатак геополитичке противтеже у свету или се пак као Украјинци ваљају у крвавом блату своје лажне независности, то се није десило. А Стаљин је јасно, и то благовремено, увиђао да држава не сме да буде заснована на „солидарности радничке класе“ или пак партијској дисциплини. Потребне су чврсте системске споне и већ доказана државотворна традиција као што је Руска.
Колико је био у праву показало се када је Совјетски Савез постао жртва одбацивања идеологије која је одређена да буде његово везивно ткиво. Национална традиција може да преживи и радикалне идеолошке трансформације, што је показао и опстанак Руске Федерације без обзира на лавину сепаратизма (подржаног и из иностранства) и других разорних процеса са којима се суочила током 90-их. Да је Руска Федерација покрила цео простор историјске Русије којим су завладали Бољшевици, и дана се Москва не би бранила у Донбнасу већ би њене карауле и даље биле на граници са Пољском и Мађарском.
ГЕОПОЛИТИЧКИ ПРИМАТ
Руси то разумеју и зато је Стаљин, без обзира и на несумњиво страшне грехе које је учинио, за њих један од највећих лидера у руској историји. Држава је ипак изнад свега! Тим пре што је Стаљина залагање за руску ствар могло да кошта и очекиване власти. Као што је намеравао да онемогући да Стаљин, између осталог и стога што га је заједно са Ђержинским (оснивачем прве бољшевичке политичке полиције, претече КГБ)сматрао носиоцем „великоруске националистичке кампање“, постане његов наследник (а да то буде Троцки), Лењин је инсистирао и на томе да се питање државног уређења „поново размотри на следећем конгресу Совјета“ те да се„у Устав СССР унесу неопходне измене“. Разуме се у смислу слабљења државних спона. Смрт га је спречила да истера своје, а Русија је бар добила могућност да Стаљиновом заслугом буду умањене последице свега негативног што је учинио.
Да није било тако, верујем, давно не би било ни данашње Руске Федерације а камоли да би она и даље, уз све тешкоће, задржала статус велике силе која и даље има реалне шансе да повеже велики део покиданих спона на просторима некадашње историјске Русије!А они који су тужни што је, иако умањена, и даље моћна руска држава опстала, занемарују ништа мање грехе Троцког и Лењина од оних Стаљинових, те их сматрају „прогресивним реформаторима“, док максимално оцрњују Стаљина. Не ради се ту о људским правима већ о геополитици. Уосталом, зар је сурово прагматични политичар нескривено аристократских погледа на друштво, типа Черчила – коме је до демократије стало таман колико и Стаљину – због нечег другог налазио и по коју лепу реч за Лењина и његове анационалне следбенике?
(Видовдан)
