Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Полазећи од онога што је нови министар културе Иван Тасовац обећао, за очекивати је и да ће покренути питање одузимања националне пензије Бори Ћосићу.
Када је бивши министар културе проговорио о томе да култура и уметност треба да буду патриотски оријентисане, те да власт у том смеру треба да делује, био је хистерично нападнут. Као да је рекао нешто накарадно, а не оно што би у свакој нормалној држави морало да се подразумева.
Патриотизам није шовинизам, чак није ни национализам, већ је позитиван однос према држави! Неће ваљда држава, преко својих министарстава и других институција, да подржава негативан однос према себи?
У контексту реченог, није ништа природније него да министарство културе финансијски и на друге начине подржава оно што директно или макар посредно одише патриотским духом или бар нема антинационални карактер. У демократским државама, у границама закона, и то је допуштено, како у култури тако и у другим сферама, но смешно је очекивати да држава то финансира и на друге начине подржава. А код нас се током протеклих десетак година баш тако поступало.
Док се нападно причало да Србија постаје нормална држава, заправо се радило на продубљивању неких аспеката ненормалности, а пре свега националног мазохизма, који је титоистички режим Србима деценијама наметао, да би после тај посао преузела пропагандна машинерија оних глобалних центара моћи са којима смо се сукобили почетком 90-их година.
Србија је годинама упорно подржавала па и директно награђивала сопствено ниподаштавање и гажење својих националних интереса. И то је радила у таквој мери да је логично запитати се да ли је циљ било обесмишљавање наше државности и националне традиције? У томе се, тек примера ради, ишло толико далеко да је у време претходне владе и оних који су тада креирали културну политику, 2009. године, чак и Бори Ћосићу додељена национална пензија.
А у питању је „наш“ писац који 1999. године, пошто је почела НАТО агресија на Србију и Црну Гору, није био само међу онима што су пасивно аплаудирали бомбардовању, већ је отишао и много даље. О томе најбоље сам сведочи: „Ја нисам био за бомбардовање, него за инвазију. Онакву какву су савезници извели на дан „Д“ у Нормандији, а потом, годину дана доцније, руске снаге када су прешле Одру“.
Сада тај човек од државе Србије добија националну пензију, која се додељује за посебне заслуге. Да ли је то нормално? Да ли српски порески обвезници треба да дају свој новац ономе ко је желео да их прегазе гусенице окупаторских тенкова? Да ли би у САД било какву награду од државе могао да добије неки амерички грађанин који је подржао терористички напад на срушене њујоршке „куле близнакиње“?Ова питања, између осталог, постављам и новом министру културе и информисања.
Иван Тасовац је пре неки дар реко да ће његови приоритети бити професионализација кадрова у култури, јачање институција и транспарентност у доношењу закона. Све то треба поздравити. Ради се о ономе што доприноси да у домену одговорности министарства о коме говоримо, Србија постане успешнија држава. А нормалне државе се не понашају онако како су то, у вези са „случајем Бора Ћосић“ и на неким другим пољима, 2009. и током многих других година, радиле владајуће гарнитуре које су водиле Србију.
Стога, полазећи од онога што је нови министар обећао, за очекивати је и да ће покренути питање одузимања националне пензије Б. Ћосићу. То је тек један мали али ипак важан корак у правцу изградње нормалне Србије, у прилог које, верујем, Иван Тасовац намерава доследно да ради.
Нормална држава не може да не буде патриотски настројена у свим својим ресорима. Сада се многи од оних што су нападали Петковића веселе због његовог одласка, гласно исказујући наде да су са њим отишле и „патриотске приче“. Смета им и половична промена до које је дошло у вези са односом државе према националној традицији. А далеко је од тога да је ту баш много учињено.
Нови курс је најављен, понешто је тихо и урађено, али су ипак надвладали „трули компромиси“. Уз обећани професионализам од стране Тасовца, тога више не би смело да буде. Реч министар је латинског порекла, и значи слуга; слуга државе. Ради се о високом државном службенику чија обавеза је и то да се бори за позитиван однос друштва према држави. Ту се не ради о политичким убеђењима већ о пуком професионализму!
