Прочитај ми чланакПорука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве поводом сазивања Светог и Великог Сабора на Криту, о празнику Свете Тројице, од 17. до 27. јуна текуће године.
Свети Архијерејски Сабор
Српске Православне Цркве
Бр. 62/зап.164
25. мај 2016. године
у Београду
ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Првојерарсима и Свештеним Синодима помесних Православних Цркава
У данима најрадоснијег хришћанског Празника, који сваког човека и сву творевину испуњава саборним смислом и благовешћу спасења у Христу, поздрављамо сазивање аутокефалних Православних Цркава на Свети и Велики Сабор, који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године.
У братској љубави, са одговорношћу и великим надама размишљајући о овом Светом и Великом Сабору за време саборског заседања наше помесне Цркве, подсећамо себе и друге на то да Црква Православна јесте Сабор, од Бога сазван у Христу и Његовим Духом надахнут, као што је то био и Сабор светих апостола, који је за своје руководство имао речи: „Изволи се Духу Светом и нама” (Дела ап. 15, 28). Радујемо се почетку Светог и Великог Сабора на празник Силаска Светог Духа пошто он јесте и треба да буде светодуховски, педесетнички догађај заједнице (κοινωνία) Цркава. Сабрани да „сагласно славимо Свесветога Духа”, ми верујемо да онде где је Црква, тамо је и Дух Божји; и где је Дух Божји, онде је и Црква и свака благодат, а Дух је истина” (свети Иринеј Лионски, Против јереси 3, 2, 4, 1).
Са овом свешћу о величини и значају Сабора, ми се са свештеним трепетом питамо да ли предстојећи Сабор испуњава критеријуме и меру истинских Сабора из историје Православне Цркве. Питамо се такође да ли ће Сабор изразити јединство Цркве Христове у Духу Светоме, на славу Бога Оца, оно јединство које стално сведочимо и призивамо у светој Литургији: „Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа…” Подсећамо себе и друге: то јединство јесте конкретно јединство по слици Свете Тројице (Јов. 17, 21), јединство Тела Христовог, „благовољењем Оца… заједништвом Духа Светога”. То је јединство у Једноме Христу као Једној и Јединој Глави богочовечанског Тела Цркве као Дома Очевог, Обиталишта Духа Светога и Тела Христа Спаситеља.
Удубљујући се мислима и осећањима у тему предстојећег Сабора, ми се са разлогом питамо да ли и у којој мери припремљени Сабор изражава Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву (како исповедамо у Символу вере). Стога, свестан историјског значаја овог Великог Сабора за сведочење и мисију Цркве Православне у савременом свету, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве по питању састава темâ и правилника о раду Светог и Великог Сабора износи пред Предстојатеље и Свештене Синоде помесних Православних Цркава своје следеће ставове:
1. По питању усвојеног Правилника организације рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве, сматрамо да се њиме уводи пракса непозната досадашњим саборима Православне Цркве, понајвише због неједнакости и неравноправности свих епископа на Сабору. Не препознајемо у њему вековно живо саборско Предање сазивања, председавања на Сабору, одржавања Сабора и руковођења њиме. Нико у историји није Сабору унапред одређивао и прописивао правилник рада него је то сâм Свети Сабор својом саборношћу остваривао. Могао би се стећу утисак да се наглашавањем извесних „права” сазивања и председавања Сабор ставља у функцију једнога човека, па макар он био и први. А свети апостол Павле поручује: „Чашћу чините једни друге већима од себе” (Римљ. 12, 10). Уколико се овим Правилником унапред предвиђа и контролише саборски рад, мало простора ће бити остављено за слободу чланова Сабора у Духу Светом и за оно што су апостоли изразили речима: „Изволи се Духу Светом и нама” (Дела ап. 15, 28).
2. Наведене слабости овог Правилника воде нас питању о улози и статусу епископâ на Сабору. Да ли су епископи на Сабору учесници или посматрачи? Осим неоправданог ограничавања броја учесникâ Сабора, сматрамо да је неоправдано и то што сви епископи немају право гласа. Ми верујемо да право гласа није у супротности са прокламованим начелом консензуса (чему, по правилу, претходе консултације) и држимо да се слободним и одговорним гласањем епископâ не би спутавало једногласно сведочење Православне Цркве у славу Бога у Тројици слављенога. Саборско Предање Једне Цркве подразумева право гласа сваког епископа на сабору, од регионалног до васељенског. Овај Сабор је прилика да се многобројност помесних Цркава (већине од њих) пројави на радост Мајке Цркве, – првопрестолне Цркве Константинопоља, – као и Мајке свих Цркава, Сионске Цркве.
3. С обзиром на то да је питање општења међу аутокефалним Црквама од пресудног значаја за мисију Православне Цркве у свету, сматрамо да је потребно да се размотри тема аутокефалије, на чему је наша Црква непрекидно инсистирала. Овај Сабор има довољно богословских и пастирских мотива да констатује да данас постоји четрнаест аутокефалних Цркава и да је то довољно да се потврди њихов статус. Осим тога, на досадашњим саборским припремама до детаљâ је обрађена тема аутокефалије, као и начин њеног проглашавања, осим начина потписивања. Стога је сасвим оправдано и целисходно да оно што је деценијама рађено и урађено управо на Светом и Великом Сабору буде прихваћено и проглашено.
4. Исповедајући јединство и непрекинуто саборско Предање Православне Цркве, ми сматрамо да није тачно да у Православној Цркви током дугих векова није било саборâ; премда стоји да у новијим вековима нисмо држали ниједан свеправославни или свеопшти сабор. Имајући у виду њихову догматско-еклисиолошку важност и општеправославну прихваћеност, наша помесна Црква предлаже да се потврди васељенски значај Светог Сабора из 879/880. године у време светог Фотија Цариградског, као и да се потврди исихастички Сабор из 1351. године. Предлажући саборско признање ових Светих Сабора, имамо у виду реч светог Максима Исповедника: „Благочестиво правило Цркве зна као свете и потврђене Саборе оне које је потврдила правилност догматâ”.
5. У духу одлуке свих најсветијих помесних Православних Цркава да је свака од њих позвана да активно и непрекидно учествује у саборском догађају Цркве, изражавамо став да су шест припремљених текстова у основи добри, али да захтевају допуну и дораду како би били усклађени са захтевима живота и мисије Цркве. Текст О мисији Цркве у савременом свету потребно је обогатити Јеванђељем, тојест сотириолошким и космолошким димензијама спасења, а поводом текста О односу са хришћанским светом сматрамо да крајње снисходљиви став према другим религијама не треба да пригуши свест о потреби евангелизације овога света. Истичемо да питање дијаспоре треба решавати саборно, договорно и свеправославним консензусом, под председништвом Првојерарха Константинопољског, али уз равноправно учешће сапрестолникâ, православних Првојерараха, и њихових Свештених Сабора.
Коначно, али не и последње: Свети и Велики Сабор Православне Цркве јесте и позив свима на покајање, сходно Христовој поруци: „Испунило се време и приближило се Царство Божје: Покајте се и верујте у Јеванђеље!” (Марк. 1, 15). Тако ће овај Свети и Велики Сабор Православне Цркве бити обнова и потврда живе, истините и спасоносне вере, „једном предате светима” (Јуда 3), и потврдиће истинску богочовечанску васељенскост (икуменичност) Православља у времену и простору јер је „Исус Христос исти јуче, данас и довека” (Јевр. 13,8).
Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски
Иринеј
Председник Светог Архијерејског Сабора
Синодско писмо Српске Православне Цркве Његовој Светости Васељенском Патријарху г. г. Вартоломеју, чији је текст достављен и свим Предстојатељима Православних Цркава и њиховим Свештеним Синодима
Свети Архијерејски Синод
Српске Православне Цркве
Бр. 793
6. јун 2016. године
у БеоградуЊеговој Светости
Архиепископу Цариграда, Новогa Рима, и Васељенском Патријарху
Господину господину Вартоломеју
Константинопољ
Предмет: Свети и Велики Сабор
Христос воскресе!
Најсветији Архиепископе Цариграда, Новога Рима, и Васељенски Патријарше, љубазни у Христу брате и саслужитељу Наше смерности, господине Вартоломеје, Вашу уважену Светост братски у Господу целивајући, најтоплије поздрављамо.
Сматрамо да је сувишно да наглашавамо са коликом је надом, искреном преданошћу и доприносом, по мери наше моћи, наша Црква учествовала у припреми Светог и Великог Сабора Православне Католичанске Цркве.
Узевши, међутим, у обзир:
1. незадовољство и критичке примедбе одређених помесних Цркава у погледу појединачних, у предсаборском периоду припремљених текстова;
2. неопозиву одлуку Антиохијске и Бугарске Патријаршије да се уздрже од учешћа на Сабору;
3. проблеме у односима и општењу међу Црквама (Јерусалим — Антиохија због Катара; заоштравање односа између нас и Румунске Патријаршије, које се већ тешко може превазићи, због антиканонског упада исте у Источну Србију и оснивања онде паралелне епископије, што води ка прекиду литургијског и канонског општења двеју суседних сестринских Цркава уколико не буде стављена тачка на горе описано понашање, и тако даље), уз перспективу да ови проблеми не буду расправљани и решени на Сабору него да буду одложени за послесаборски период, као да било која комисија може бити орган виши од свеправославног Сабора, и
4. одсуство воље код наше Мајке Цркве Константинопољске да бар један од предлога наше Цркве (као што је дискусија о аутокефалности, о праву архијерејâ да гласају на Сабору, о третирању сабора деветог и четрнаестог века као већ васељенских у свести и пракси Православне Цркве, и неки други, можда од мањег значаја) буде уврштен у тематику и дневни ред Сабора, докле нас обавезују ставови Светог Архијерејског Сабора наше Цркве, званично формулисани како пре две године тако и недавно, крајем протеклог месеца маја,
приморани смо са жалошћу — али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности— да обавестимо Вашу драгу и уважену Светост и Ваш Свети и Свештени Синод да, будући да све ово јесте овако, наша Црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору и предлаже његово одлагање на неко време, с тим што би се наше скоро, уз помоћ Божју, сабрање на Криту сматрало за предсаборско међуправославно саветовање у циљу допунске припреме Сабора и побољшања његових текстова, или, највише, као почетна фаза читавог саборског процеса, који треба довршити у продужетку, у следећој фази, након што буду уклоњене несугласице и буду постигнути и једномислије и консензус Цркава. На тај начин, уз помоћ Божју, плод Сабора ће бити сведочење непорочне вере наше, одговор о нади која је у нама и порука спасења у Христу, упућена свима, и онима који су нам близу и онима који су далеко од нас, а нипошто, не дај Боже, ницање нових непожељних и штеточинских раскола и парасинагога под изговором лажно наречене ревности и тобожњег очувања Православља.
С тим у вези остајемо
Ваше Светости смерни у Васкрсломе Христу брат и саслужитељ
Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски
Иринеј
Председник Светог Архијерејског Синода
