Прочитај ми чланакЛапот је обичај убијања старих и немоћних, који се у неким деловима Србије, Црне Горе, Македоније и Босне задржао скоро до краја 19. века, када је законом забрањен.
Лапот је обичај убијања старих и немоћних, који се у неким деловима Србије, Црне Горе, Македоније и Босне задржао скоро до краја 19. века, када је законом забрањен. Дотад се сматрало да када мушкарац наврши 60 година, постаје терет за кући и породицу, па је на сину или најближем мушком сроднику, ако није имао сина, било да га одведе у планину и ритуално убије, ударајући мочугом или маљем по погачи коју је „старац“ држао на глави, што је симболизовало да више није достојан хлеба, а самим тим ни живота. Последњи забележени случај лапота јесте управо овај, када је Митар Стојнин из села Зјапина убио оца Петка.
Михаило Меденица обишао је породицу Стојнин из села Зјапина где је запамћен последњи случај лапота, кад је Митар Стојнин убио оца Петка, и литерарном реконструкцијом подсетио на један од најјезивијих обичаја на овим просторима.
Ова репортажа, објављена у Недељнику број 40, освојила је друго место на интернационалном фестивалу репортаже “Интерфер 2014″, који је одржан протеклог викенда.
Недељник вас подсећа на обичај убијања старих и немоћних, који се одржао све до краја 19. века
Дошао је и мој дан. Ако, не марим, за то сам и живео. Од смрти још нико није побегао. Кад она окасни, ми по’итамо к њој… Спавао сам отворених очију. Међу говедима, у штали, такав је ред последњу ноћ пред – лапот!
Тако је и мој отац, и његов отац, и отац његовог оца, све док нам презиме сеже – кроз давнине у Стојнине је син убијао оца. Гробови нам се не знају. Попови нас нису опојали. Свећа на нашим хумкама нема. Нема ни хумки. Лапот је то, кад човека убију ко кучиште, само се стровали у провалију на кости предака.
Петли кукуричу, а још неће зора. Радују се проклетиње. Ако, ако, и њихово ће брзо…Чујем кораке у кући. Снаја поранила да умеси погачу. Ону посмртну над којом ће мој Митар да замане са штапином и располути је. Најјаче што може, да ми лобања пукне из прве. На пола. Ко што је и мом оцу кад сам ја замахнуо и прецепио му главу ко пањ…
Не плашим се ја смрти! Лапот је за старца спас. Шта има џаба ‘леба да једем кад више нисам ни за шта! Да помажем не могу, да одмажем не смем. Стисле године, ево баш јуче наврших шездесету, лепа старост за лапот. И оца сам убио у тим годинама. Ако бог да да ми син дочека старост, па да и њега његов син поведе на лапот… Плашим се само да не удари довољно јако. Да ме после не дотукује ко рањено псето…
И говеда се умирила, ко да ме жале. Породица ме је прежалила, синоћ ме се још одрекла. После вечере, кад ми снаја последњи пут целивала руку, а она моја несрећна жена закукала над живим мртваком.
Миришу церовина и дуд. Разлегло се целом Зјапином. До Књажевца, море.
Церовина је најбоља за штапину. Рекао сам мом Митру да од ње издеље мочугу. Три лапота може с једном, такво је то дрво! Глава пукне ко оно презрели шипак, ал’ мочуга не…
Готова је погача. Мирише. Осећам довде у штали. Ускоро ће слава, исту такву да ломе, име да ми не помену… ‘Оће ли да загрми на Светог Илију ове 1883? Време је да будим Митра. Снајка је побегла у собу како сам стао на праг. Нема ме више, још синоћ сам прежаљен, ово мртвак гази праг…
“Ајде, сине, време је да оца водиш на лапот”, пробудих Митра, скочи из кревета као да њега воде. Доћи ће и његово време, ако бог да…
Ову сам ракију прошле јесени испеко! Док сам још вредео нечему. Јака је ко зиме на Старој планини, проклета била.
Митар се обукао у свечано. И треба тако да испрати оца. Стеван, унук ми, син Митров, и он се обукао у нове ‘аљине. Девет му је година, кошчато а јако дете. На оца и мене. Нема тај да омане кад буде ударио преко погаче на Митровој глави…
“Ајмо, стари, ајмо… Има пута пред нама”, пожурује ме син. Тако сам и ја свог оца. Ваља му се вратити да намирује стоку, у њиву да иде. Толико тога има да опосли до мрака…
Зора се превалила преко мочуге у Митровој руци. Чини ми се – добру је издељо! Кратка, а чврста. Мало да замане и пуче глава ко крушка кад тресне на земљу с највише гране.
“Узми си торбак, тата”, заповеда, помало љут што не пожурим. Не могу, а бих. Ноге не служе ко некад. Једва носе ово јадно тело та два суварка…
Збогом, кућо! С ове две руке сам те направио. Добро да ми служиш сину, па ако бог да и њега да испратиш на лапот!
Стеван, мој Стевица, како му тепамо, узео торбак док се последњи пут умивам на бунару између куће и појате. Још га је отац мог оца ископао. Ишао до велике дудине док није ударио на водену жилу. Сећам се, зима беше када сам оца повео на лапот. Једва пртисмо до бунара колики је снег био. Вода скоро заледила, једва је било да се умије…
“Дај га сад деди”, чујем Митра како прекорева Стевана што још држи торбак. И не треба. Моја је погача у њему. Моје је да носим тај покров, кад другог нећу имати…
Пређе Митар испред мене да прти пут уз Тимок. Само у мочугу гледам. Пратим куд иде она, идем и ја. Ближе својте од ње више немам.
“Можеш ли, стари? Хоћеш да те понесем?”, довикује Митар, већ доста одмакао преда мном. Видим га тек кад сунце беласне преко мочуге.
“Могу, Митре! Нисам ни ја носио свога оца, нећеш ни ти мене”, немам гласа да викнем, не знам је ли ме чуо, хучи Тимок, вришти шума од ветра с планине.
Боли ли смрт? Мора да боли да онолика мочуга пробије теме и проспе мозак по погачи! Само да Митар не омане! Да замахне само упола колико сам ја када сам оцу избио очи…
Некад је читаво село ишло на лапот. Друга су времена данас, свако гледа своју муку.
Клизам у реку. Стеван ми пружа руку да извучем опанке из блата. Кошчато а јако дете. Исти отац, а отац исти ја, баш као што је и мој отац био јаких руку, тежачких…
“Пожури, деда, тата је далеко одмакао”, видиш ли – и њему се жури да поведе деду у планину, на стену, да види како ће сутра и он свога оца. Да запамти стазу. Зевам колико могу, ал’ ваздух неће низ ждрело. Стегло се, стисло ко Митрова шака око мочуге. Немој, боже, молим ти се последњи пут, да сад испустим душу, нема још много до стене над Тимоком. Немој, немој да се прича како сам мањкао насред пута!
Жури им се, па не страхују од човека. Огладнеле стрвине, тешка је и дуга зима за Старом планином, старом проклетницом! Посадио је Митар Стевана мало ниже од нас. Да јасно види, али да га не пошкропе мозак и крв.
Усправих се ко притка. Склизну ми из прве погача с темена, Митар је ћушну ногом к мени. Другачије и не може, шакама је стисо мочугу, спреман да замахне.
Је ли погледао да нема каква грана над њим да штапина не запне о њу? Ја нисам гледао нигде без пред собом и тек понекад у Тимок, да се опростимо до скорог виђења…
“Гледај, Стеване, овако ћеш и ти свог оца, ако бог да да дочека ове године! Теби, Митре, просто од бога и људи, дабогда доживео да понесеш своју погачу и станеш на моје стопе”, пових се мало, држећи се за штап, да будем тачно под Митром, да лакше замане и удари посред погаче.
Ево га, сад ће, видим сенку како замахује, чујем како дрво у замаху реже ваздух, не затварам очи желећи да…
Ајмо, Стеване! Ајмо, већ смо довољно окаснили…
И ја ћу тебе овако, тата. Издељаћу још јачу мочугу, видећеш каква ће бити!
Хоће, ако бог да! Показаћу ти и с ког дрвета да одсечеш грану. Овде чим се родиш изабереш своју…
Памти пут, сине, ти ћеш да водиш кад следећи пут кренемо из села у планину потоком…
Ајде, питаће се мајка где смо досад?
