Прочитај ми чланакЈедан другачији поглед на омиљени носталгични објекат жеља међу Србима.
Да ли смо открили рупу на саксији ако кажемо да смо носталгични за Брозовом Југославијом само зато што живимо бедне животе?
Да ли смо открили топлу воду ако кажемо да смо страним кредитима куповали стандард, а онда се све распало јер је било неодрживо?
Да ли смо открили Америку ако кажемо да је данас опет помодно бити левичар (не мешати са СПС и сличним крпељима) који тврди да је Бравар био бољи, а ништа партизански десант на виле на Сењаку и Дедињу, ништа Сремски фронт, ништа Голи оток, ништа озбиљна робија због једне једине изговорене реченице…
Одмах да појасним: нисам монархиста и ројалиста, не палим се на национализам и срБство и не мислим да су комунисти криви за сва зла која су нас снашла пре и после 1991.
С друге стране, у мени се већ 27 година боре задрти југоносталгичар и реалиста свестан да није „цветало 1.000 цветова“. Увек буде нерешено на крају.
ПЛАY РЕWИНД: 4. мај 1980. године.
Пикам фуцу с другарима испред зграде у насељу Оџинка у Врању, осмогодишњи клинац магловито свестан да је ЈБТ већ месецима у болници, тешко болестан.
У неком тренутку мајка ме ћутке купи с улице, уз сузе које једва задржава и реченицу: „Ајмо унутра, умро је друг Тито“…
Остатак вечери проводимо уз ТВ, весело је као на помену, а мене више занима како да искористим свеопшту збуњеност и искамчим колаче с врха кухињских елемената до којих моје руке нису добацивале.
Још мало премотавања уназад.
Мање од годину дана раније, 29. новембра 1979. године, као Титов пионир полажем заклетву испред огромног здања врањске Гимназије.
Цела генерација 1972. је ту, баш је пуно деце. Памтим да ми је било хладно и да сам већину времена стајао у блату од синоћне кише.
Ништа Тито, ништа носталгија.
ПЛАY ФОРWАРД: Године мрака.
Као припадник извиђачког одреда О.Ш. „Јован Јовановић Змај“ неког топлог маја 1982. дочекујем и испраћам Титову штафету у градском парку. Био сам у ставу мирно, закопчаног последњег дугмета на СМБ кошуљи, сав озбиљан и важан. И смешан.
https://youtu.be/xEHAMqrM2kU
Преко извиђача, те Орвелове 1984. затећи ћу се на смотри југословенских одреда на Ади Циганлији. Садили смо младице (видех сад за викенд таблу код терена за голф којом нам се Град Београд захваљује за то – прим.аут.), али ћу Аду и то пролеће, осим зацопаности у извесну Селену из Пуле, памтити и по томе што су ми прве ноћи украли све паре које сам понео како бих купио најновију адидас тренерку коју је фурао Дражен Петровић.
Нека је 1985-86. рецимо, после слета на врањском Градском стадиону завршићемо на трибинама Стадиона ЈНА, на оном правом, великом слету. Били смо на северу, ништа није било онако складно и савршено као на ТВ-у. Представа је ионако била намењена онима у ложи на западу и камерама.
Онда је зајахао Слоба, Осма седница, 9. март и све остало…
Шта смо имали у међувремену?
Другови и сви који се тако осећате, жао ми је. Није било идеално. Ни изблиза.
Сигурно радно место, плата и регрес? Нису сви имали радно место. Плате су биле мршаве, регрес као Халејева комета. У мојој га породици бар није било тако често.
Тата је, док ме мама носила у стомаку, добио посао у Немачкој. С аутобуске станице, с већ спакованим коферима, вратиле су га сузе његове мајке, моје нане.
„Где ћеш БАШ САД тамо с трудном женом, видиш да усташе дивљају, нема тамо среће, сине мој“, говорила је моја златна Љубица, која истраумирана свим што јој се десило од 1941. до 1945, никад у животу није одгледала ни секунд било ког партизанског филма. Било је то превише шминкања ружне прошлости за жену којој су, на њене и очи њене малолетне ћерке, убили мужа 1942.
Елем, татин друг је отишао, стекао немачку пензију, направио кафану, ено га и данас живи удобан и безбрижан пензионерски живот. Мој ћале, који никад за 40 година није закаснио минут на посао, после свих оних година у мемљивој хали фабрике шпорета „Алфа“, данас једва крпи крај с крајем с пензијом мањом од 30.000 динара.
Сигуран стан? Није га било за све. Деда је био у комисији за доделу станова у Врању, још памтим оне руке скупљене у карактеристичну позу скрушеног и скромног човека, као и погледа пуних наде. Памтим и угашене погледе после непоколебљиве дедине реченице: „Услови конкурса су за све исти, поднеси папире, комисија ће урадити свој посао“.
Рата кредита мања од кутије за цигарете? Кад бисмо се шалили. Мама и тата су те 1979. једва добили кредит, после силног мољакања по шалтерима, да би се следећих 5 година некако довијали, дебело помогнути дедином пензијом, како би опремили бар први спрат куће у насељу Асанбаир, на тешкој периферији Врања. Кућу смо продали много година касније, а други спрат никад нисмо успели да завршимо у потпуности.
https://youtu.be/8GqinHf-w2I
Летовање сваке године? То су могле само пословође, директори и они изнад платежног разреда мојих родитеља, мајке службенице у „Јумку“ и тате радника. Ишли смо на море у Лептокарију, али никако сваке године. Сваке друге или треће можда.
Бесплатно здравство и школство? Кул. Могуће је да део данашњих дугова плаћамо захваљући тој одлуци. Не кажем да не може, ено у Кини може, али да ли је Југославија то могла да дозволи себи? Нисам сигуран.
Било је ту још неких ствари.
Вожња пар-непар јер нема горива за све.
Рестрикције струје, све чешће како су се осамдесете ближиле крају.
Нема ОХО лепка, треба ми за ОТО, па мама преко пријатељице набавља испод тезге.
У моје годинама начето сећање стаје и црвена хармоника коју је тата донео једног дана у дедин стан од 44 квадрата, у коме се наш шесторо гурало 12 година.
Тата је, као и цела породица, био срећан, јер ће син научити да свира хармонику, па ће млатити паре као сви они весели хармоникаши с Првог програма ТВ Београд.
Нана би знала да каже: „Бар ћеш имати занат ако школа не крене како треба“.
Школа је ишла како је ишла, кампањски и на гурку, али хармонику никад нисам засвирао толико добро да бих од ње живео. Штавише, пар година касније тата је продао „јер од сина није било вајде“.
Не знам каква су ваша сећања, колико овај глиб од живота утиче на општу идеализацију свега, али далеко од тога да је Титова Југа била бајка.
На страну идеолошко силовање државе и њених грађана (другова), Југославија је свој зенит достигла много година пре мог рођења, ако га је икад достигла.
Године које памтим биле су мусаве, мрачне, хладне, пуне бесмислених забрана и још бесмисленијих несташица.
Људи су желели више, то је у природи човека, али тога није било. Вазда стезање каиша, штедња, вазда нема, увек биће… Једног дана.
Нема за адидас или пуму, има за yассу.Нема за лее цоопер или левис, има за неку домаћу марку чијег се имена више не сећам.
Томосов мопед, тошибин видео-рекордер, стони фудбал, све је било недостижно јер – нема се пара.
Никад није било.
Коначно, ако вам је овај текст превише мрачан, праштајте.
Многи од вас имају лепше успомене, поделите их с нама у коментарима.
