Прочитај ми чланак

ЈУГОСЛАВИЈА НИЈЕ БИЛА БАЈКА, НЕМОЈТЕ ДА ВАС ЛАЖУ: Како се заиста живело у СФРЈ?

0

Један другачији поглед на омиљени носталгични објекат жеља међу Србима.

Да ли смо открили рупу на саксији ако кажемо да смо носталгични за Брозовом Југославијом само зато што живимо бедне животе?

Да ли смо открили топлу воду ако кажемо да смо страним кредитима куповали стандард, а онда се све распало јер је било неодрживо?

Да ли смо открили Америку ако кажемо да је данас опет помодно бити левичар (не мешати са СПС и сличним крпељима) који тврди да је Бравар био бољи, а ништа партизански десант на виле на Сењаку и Дедињу, ништа Сремски фронт, ништа Голи оток, ништа озбиљна робија због једне једине изговорене реченице…

Одмах да појасним: нисам монархиста и ројалиста, не палим се на национализам и срБство и не мислим да су комунисти криви за сва зла која су нас снашла пре и после 1991.

С друге стране, у мени се већ 27 година боре задрти југоносталгичар и реалиста свестан да није „цветало 1.000 цветова“. Увек буде нерешено на крају.

ПЛАY РЕWИНД: 4. мај 1980. године.

Пикам фуцу с другарима испред зграде у насељу Оџинка у Врању, осмогодишњи клинац магловито свестан да је ЈБТ већ месецима у болници, тешко болестан.

У неком тренутку мајка ме ћутке купи с улице, уз сузе које једва задржава и реченицу: „Ајмо унутра, умро је друг Тито“…

Остатак вечери проводимо уз ТВ, весело је као на помену, а мене више занима како да искористим свеопшту збуњеност и искамчим колаче с врха кухињских елемената до којих моје руке нису добацивале.

Још мало премотавања уназад.

Мање од годину дана раније, 29. новембра 1979. године, као Титов пионир полажем заклетву испред огромног здања врањске Гимназије.

Цела генерација 1972. је ту, баш је пуно деце. Памтим да ми је било хладно и да сам већину времена стајао у блату од синоћне кише.

Ништа Тито, ништа носталгија.

ПЛАY ФОРWАРД: Године мрака.

Као припадник извиђачког одреда О.Ш. „Јован Јовановић Змај“ неког топлог маја 1982. дочекујем и испраћам Титову штафету у градском парку. Био сам у ставу мирно, закопчаног последњег дугмета на СМБ кошуљи, сав озбиљан и важан. И смешан.

https://youtu.be/xEHAMqrM2kU

Преко извиђача, те Орвелове 1984. затећи ћу се на смотри југословенских одреда на Ади Циганлији. Садили смо младице (видех сад за викенд таблу код терена за голф којом нам се Град Београд захваљује за то – прим.аут.), али ћу Аду и то пролеће, осим зацопаности у извесну Селену из Пуле, памтити и по томе што су ми прве ноћи украли све паре које сам понео како бих купио најновију адидас тренерку коју је фурао Дражен Петровић.

Нека је 1985-86. рецимо, после слета на врањском Градском стадиону завршићемо на трибинама Стадиона ЈНА, на оном правом, великом слету. Били смо на северу, ништа није било онако складно и савршено као на ТВ-у. Представа је ионако била намењена онима у ложи на западу и камерама.

Онда је зајахао Слоба, Осма седница, 9. март и све остало…

Шта смо имали у међувремену?

Другови и сви који се тако осећате, жао ми је. Није било идеално. Ни изблиза.

Сигурно радно место, плата и регрес? Нису сви имали радно место. Плате су биле мршаве, регрес као Халејева комета. У мојој га породици бар није било тако често.

Тата је, док ме мама носила у стомаку, добио посао у Немачкој. С аутобуске станице, с већ спакованим коферима, вратиле су га сузе његове мајке, моје нане.

„Где ћеш БАШ САД тамо с трудном женом, видиш да усташе дивљају, нема тамо среће, сине мој“, говорила је моја златна Љубица, која истраумирана свим што јој се десило од 1941. до 1945, никад у животу није одгледала ни секунд било ког партизанског филма. Било је то превише шминкања ружне прошлости за жену којој су, на њене и очи њене малолетне ћерке, убили мужа 1942.

Елем, татин друг је отишао, стекао немачку пензију, направио кафану, ено га и данас живи удобан и безбрижан пензионерски живот. Мој ћале, који никад за 40 година није закаснио минут на посао, после свих оних година у мемљивој хали фабрике шпорета „Алфа“, данас једва крпи крај с крајем с пензијом мањом од 30.000 динара.

Сигуран стан? Није га било за све. Деда је био у комисији за доделу станова у Врању, још памтим оне руке скупљене у карактеристичну позу скрушеног и скромног човека, као и погледа пуних наде. Памтим и угашене погледе после непоколебљиве дедине реченице: „Услови конкурса су за све исти, поднеси папире, комисија ће урадити свој посао“.

Рата кредита мања од кутије за цигарете? Кад бисмо се шалили. Мама и тата су те 1979. једва добили кредит, после силног мољакања по шалтерима, да би се следећих 5 година некако довијали, дебело помогнути дедином пензијом, како би опремили бар први спрат куће у насељу Асанбаир, на тешкој периферији Врања. Кућу смо продали много година касније, а други спрат никад нисмо успели да завршимо у потпуности.

https://youtu.be/8GqinHf-w2I

Летовање сваке године? То су могле само пословође, директори и они изнад платежног разреда мојих родитеља, мајке службенице у „Јумку“ и тате радника. Ишли смо на море у Лептокарију, али никако сваке године. Сваке друге или треће можда.

Бесплатно здравство и школство? Кул. Могуће је да део данашњих дугова плаћамо захваљући тој одлуци. Не кажем да не може, ено у Кини може, али да ли је Југославија то могла да дозволи себи? Нисам сигуран.

Било је ту још неких ствари.

Вожња пар-непар јер нема горива за све.

Рестрикције струје, све чешће како су се осамдесете ближиле крају.

Нема ОХО лепка, треба ми за ОТО, па мама преко пријатељице набавља испод тезге.

У моје годинама начето сећање стаје и црвена хармоника коју је тата донео једног дана у дедин стан од 44 квадрата, у коме се наш шесторо гурало 12 година.

Тата је, као и цела породица, био срећан, јер ће син научити да свира хармонику, па ће млатити паре као сви они весели хармоникаши с Првог програма ТВ Београд.

Нана би знала да каже: „Бар ћеш имати занат ако школа не крене како треба“.

Школа је ишла како је ишла, кампањски и на гурку, али хармонику никад нисам засвирао толико добро да бих од ње живео. Штавише, пар година касније тата је продао „јер од сина није било вајде“.

Не знам каква су ваша сећања, колико овај глиб од живота утиче на општу идеализацију свега, али далеко од тога да је Титова Југа била бајка.

На страну идеолошко силовање државе и њених грађана (другова), Југославија је свој зенит достигла много година пре мог рођења, ако га је икад достигла.

Године које памтим биле су мусаве, мрачне, хладне, пуне бесмислених забрана и још бесмисленијих несташица.

Људи су желели више, то је у природи човека, али тога није било. Вазда стезање каиша, штедња, вазда нема, увек биће… Једног дана.

Нема за адидас или пуму, има за yассу.Нема за лее цоопер или левис, има за неку домаћу марку чијег се имена више не сећам.

Томосов мопед, тошибин видео-рекордер, стони фудбал, све је било недостижно јер – нема се пара.

Никад није било.

Коначно, ако вам је овај текст превише мрачан, праштајте.

Многи од вас имају лепше успомене, поделите их с нама у коментарима.

74 коментара “ЈУГОСЛАВИЈА НИЈЕ БИЛА БАЈКА, НЕМОЈТЕ ДА ВАС ЛАЖУ: Како се заиста живело у СФРЈ?

  1. frf каже:

    Juga je bila kakva takva drzava . Posle nje je nastupio haos koji jos uvek traje i ko zna kada ce se zavrsiti . Unistili smo ozbiljnu drzavu i stvorili banana republike …

    1. Милутин Јевић каже:

      Друже да ли би ти живео самном у комшилуку знајући да сам ти ја на пример побио фамилију ( причам о Усташама ) Који нормалан човек би то желео, а то су нам комунисти силом наметнули, то је била права БАНАНА ДРЖАВА ЈЕР НИЈЕ ИМАЛА ПОСТОЈАНЕ ТЕМЕЉЕ. Економија је била у реду док је Америка финансирала са циљем да растури Србију.

  2. Mika Mikic каже:

    Не знам да ли сте приметили, али рекао бих да се у скорије време појављују знатно лукавије пласирани чланци у медијима. За разлику од уобичајених ботовских којештарија, ове новокомпоноване брљотине су знатно педантније и подмуклије смишљене, користе се овде ређе виђене психолошке технике. Локални ботови су сувише глупи за такве финесе. Мислим да се види утицај неког новог крокодила у овој нашој малој смрдљивој бари.
    Ово коинцидира са вестима о енглеским консултантима које је наводно ангажовала „наша“ влада. Да ли је то тачно не знам, али ето да укажем на то свима овде да имамо посла са професионалцима у просер****у.
    Горњи чланак је збрка истине и тешких лажи које лако открива свако ко је живео у периоду Титове државе. Али млади Срби без тог искуства могу да се идентификују са аутором не знајући да су – преварени. Ти млади у овом случају и јесу циљна група нападача.

  3. Kodza Milos каже:

    Другирали се Срби Југославијом ко мајмун бензином. Сад се распадају од најгорих метастаза истог и кукају што им понестало бензина. Ај ћути бре Врањанац, будиш неке из коме. Сем тога ово је Југо Инфо.

  4. Лав Јеленовић - БИП каже:

    Овај вероватно мисли да смо ми који смо живели у то време и који смо сведоци тог времена, до сада сви помрли, па може да прича којештарије.
    Смешно је данас и помислити да се упореди она држава и овај садашњи концентрациони логор.
    Аутору текста је крива некадашња држава зато што му је неко украо патике. Крива му је СФРЈ и зато што није научио да свира хармонику. Гомила небулоза које саме по себи говоре да је текст написан са намером да укаља оно време без икаквих аргумената.
    Колике лажи износи говори и то да пише да се није ишло на летовање сваке године. Е па ја сам ишао сваке године и то два пута лети, а ишао сам редовно и на зимовање сваке године. Нисам син директора, већ аутомеханичара који је осим мене имао још троје деце и супругу домаћицу која није радила. У то време жене су врло често остајале код куће као домаћице и одгајале децу, а мужеви су радили по фирмама и доносили плату. Дакле нас шесторо је живело од те аутомеханичарске плате и ишли смо на море о сопственом трошку сваког лета, а преко школе веома повољно такође и лети и зими. Тада сам преко школе ишао на острва Хвар, Брач, планине Тара, Гоч. До Сплита смо ишли авионом, што је многима данас научна фантастика, а после до острва хидроглисером. Са родитељима сам после тога опет ишао на море, углавном црногорско приморје. Данас се не сећам када сам задњи пут летовао. Можда одем негде ако ме мобилишу или ако ме одведу као ратног заробљеника. Оно што смо ми као деца имали и доживели, никада нисам успео да приуштим својој деци и поред труда и одрицања.
    Затим лажов пише и следеће: „Бесплатно здравство и школство? Кул. Могуће је да део данашњих дугова плаћамо захваљући тој одлуци.“
    Упоредимо дуг бивше СФРЈ од максималних двадесетак милијарди долара, са садашњим дуговима некадашњих република сада назови држава. Свака од садашњих банана република дугује бар по 40 милијарди долара, што значи да би сви заједно у садашњој евентуалној Југославији били дужни 200 милијарди долара. Дакле ондашња СФРЈ је бар десет пута мање била задужена од држава насталих после њеног распада.
    О здравству оном и овом тек да не причамо. Јадниче бедни, зашто се онда лечимо у болницама из доба СФРЈ ако је данас боље. Зашто кукате сваки дан да се некоме плати лечење у иностранству, ако је онда било нешто лоше. У то време држава је сваког слала у иностранство на лечење, а нарочито је било то обезбеђено за децу у случајевима када домаће здравство није имало решења за неко обољење или фалинку. Није нико просио преко друштвених мрежа, већ је држава то покривала из здравственог фонда у који смо сви улагали.
    Станове нису сви добили, али да је огроман број грађана добио, доказ је видљив и дан данас. Колико је само Београд увећан, а где су сви остали градови.
    Затим ево још једне небулозе: „Томосов мопед, тошибин видео-рекордер, стони фудбал, све је било недостижно јер – нема се пара.“
    Па када су се појавили видео рекордери? Осамдесетих година када је увелико спремано разбијање Југославије. Све што се ново појави, обично је у самом почетку најскупље, али зато не мораш први да имаш видео рекордер, па га купиш мало касније повољније. Купи сада најбољи компјутер ако можеш. Нешто што је последњи крик технике. Увек су томе набијали цену на самом старту за оне који морају да буду први који то имају. Пише о стоном фудбалу као недостижном??? Сви смо ишли у луна паркове и сатима играли стони фудбал свакодневно. Није ваљда да жали што га није имао у кући? Који ће ми то у кући? То је служило као забава и место где се ишло са другарима. Ту смо се упознавали са другима. Кога би упознао новог у својој кући?
    Издвојио бих и ову његову глупост: „Вазда стезање каиша, штедња, вазда нема, увек биће… Једног дана.“
    Тако вероватно мисли и неки богаташ, јер не може да купи сутра већ неку јахту или можда неку велелепну кућу на атрактивној локацији. Увек неко мисли да стеже кајш. Зависи од перцепције. Храну су тада сви имали. Била је јефтина и свакоме доступна, а много здравија него данас. Ако неко није имао, добио би новчану помоћ од државе. Није било гладних тада. Има ли их данас? Можда овај пацер мисли да их данас нема. Струја и све дажбине су биле јефтине, па чак и ако тако јефтине неко није платио (углавном алкохоличари и пропалитети), никада му нису одузимали због тога имовину. Данас пробај да не платиш неки дуг. Одузеће ти и мост под којим спаваш.
    Ако се шта може замерити тадашњем систему, ја бих само издвојио пар ствари. Политика која је ослабила Србе као најјачи народ у СФРЈ. Неправедна решења која су важила само за Србе. Аутономне покрајине у Србији, али не и у Хрватској нпр. Затим нагла индустријализација која је узрок уништавања српског села што је касније довело и до тога да су многи крајеви остали без народа. Идеално није било све, јер идеално и не постоји, али упоредити ону државу са овом сада је исто као и упоредити Хималаје са груменом земље.
    На крају бих само поставио питање у вези тог толико важног ОХО лепка који се помиње. Где вам је сада ОХО лепак? Сада дувате у СНС лепак.

    1. ЏЕРОНИМО каже:

      Odličan post!

    2. Mika Mikic каже:

      Лаве, јеси лав, свака част на посту браво!

  5. ЏЕРОНИМО каже:

Коментари су затворени.