Прочитај ми чланакНовинар "Њујорк тајмса" Фергус М. Бордевич, који је пратио подручје међународних односа, у мају 1986. године објавио је чланак о Југославији тог времена.
Новинар „Њујорк тајмса“ Фергус М. Бордевич, који је пратио подручје међународних односа, у мају 1986. године објавио је чланак о Југославији тог времена.
Ово су најзанимљивији делови тог чланка.
Деветог маја 1985. године колоне војника и морнара корачале су центром Београда, главним градом Југославије. Авиони су прелетали изнад њихових глава. Топови и оклопна возила пролазили су поред трибина на којима су били челници бивших југословенских република, чланови југословенске једностраначке владе, као и ветерани партизанског рата против нациста.
Била је то прва војна парада у Југославији током десет година, театрални приказ моћи и националног јединства какав се ретко виђао. Повод? Исказивање почасти крвавој партизанској победи у Другом светском рату.
Војници су се кретали према портрету Јосипа Броза Тита, оца југословенског комунизма, који се надвијао изнад свечаности.
У канцеларији, која се налазила на траси параде, уредник дневног часописа Борба прокоментарисао је ситуацију: „Морате људима дати да славе нешто“.
Када је Тито преминуо 1980. године, након више од три деценије на челу нације, свет му се поклонио. Велики број светских лидера дошао је на његову сахрану.
Тито је добио велику подршку Запада због отпора и пркоса Стаљину 1948. године. Са друге стране, уживао је и велику подршку Истока због своје оданости идеји међународног социјализма. Имао је и подршку земаља у развоју због своје улоге у Покрету несврстаних.
У Југославији, Тито је био врховна икона нације, готово митолошка појава. Ујединио је зараћену земљу, постигао много на подручју образовања и индустрије, институционализовао систем радничког самоуправљања, који су југословенски комунисти сматрали есенцијом правог социјализма.
У чему је Тито подбацио?
Ипак, Тито је подбацио у стварању дуготрајног осећаја националног јединства и сврхе у Југославији. Регионални лидери Југославије били су више заинтересовани за интересе својих властитих република, него за нацију као јединствену целину.
Шест година након Титове смрти сукоби и љубоморе, који су били потиснути под титоистичким митом, испливали су на површину.
Југославија је данас поприште сукоба национализама, религије у успону, економског хаоса, бирократске парализе, плуралиста који желе да раставе једностраначку државу и неостаљиниста који се боре против њих.
Иако је чак и данас службено забрањено критиковати Тита, управо је његова политика крива за невоље земље. У раним седамдесетим годинама, његове чистке либерала и иноватора из Комунистичке партије оставиле су трага.
„Да је Тито умро крајем шездесетих, отишао би у историју као много већи човек. Након тог времена, кочио је реформе“, коментар је једног београдског интелектуалаца који је остао анониман.
Зато се Југославија данас налази на раскрсници.
Економски проблеми Југославије
Већина данашњих проблема Југославије повезана је са економијом. Неколико статистичких детаља открива тешку ситуацију у земљи. Југославија дугује 20 милијарди долара страним банкама и владама, па је међу најзадуженијим земљама. Незапосленост износи 17 одсто, што је највиша стопа незапослености у Европи. Стопа инфлације скочила је на 85 одсто годишње. Од 1980. године, стандард живота пао је за 30 одсто.
У фабрици ТОЗ, као и у низу других фабрика широм земље, ситуација је јако лоша, а потражња за њиховом производњом пада.
„Живимо на кредит. Не знамо шта ће се догодити у наредних пет година, већ смо смањили плате само како не бисмо људима дали отказе“, рекао је портпарол наведене компаније у Загребу.
Неефикасност и апатија достигли су запрепашћујући ниво. Према проценама Запада, четвртина, од шест милиона радника запослених у јавном сектору, је непотребни вишак.
Сваког дана 700.000 радника налази се на боловању, а 600.000 прославља празнике. Они који се и појаве на послу раде у просеку 3,5 сата дневно.
Упркос новој опреми у погонима, потребно је 1.500 сати рада како би се произвео вагон. Тај исти вагон 1970. године био је произведен за 1.000 сати рада.
Југословенски службеници за актуелну ситуацију криве цене нафте и стране владе. Сви су им криви, осим њихове верзије социјализма. Чињенице говоре другу причу – западне банке финансијски су помагале југословенској економији годинама.
Чак су 1983. године спасили земљу од банкрота хитном позајмицом од шест милијарди долара, а прошле године су извори из Бона и Вашингтона уверавали југословенску премијерку Милку Планинц да постоји политичка потпора за нове кредите.
У темељима југословенске економије налази се Титово радничко самоуправљање, идеалистички програм који је у пракси подбацио, те није остварио зацртана обећања. Менаџери се бирају по идеолошком кључу, а не по стручности.
Основна претпоставка је да је мање увек боље и стога су велика јавна подузећа шездесетих година разбијена на мања. Државне железнице су разбијене у 350 различитих компанија, а свака од њих има властити управљачки систем.
У име етничке аутономности, Тито је препустио одређивање економских политика владама појединачних република. То је довело до тога да је свака република доносила одлуке у властитом интересу, а да се превише пажње посвећивало земљи као целини. Такав је систем довео до сукоба, конфузије и неучинковитости.
Буђење националних замерања
Једина права „национална“ југославенска институција је Комунистичка лига, у којој је окупљено два милиона чланова југославенске Комунистичке партије. У свакој појединачној републици, партија и даље контролише инструменте власти и има моћ управљања слободом говора и мишљења у тим друштвима.
Чак су и ти комунисти подељени између регионалних лојалности, и конфликата између реформиста и конзервативаца.
Децентрализација и економска стагнација довели су до буђења старих националних љубомора.
Срби за невоље Југославије криве богатије Хрвате и оптужују их за себичност, Хрвати за исте невоље оптужују Србе и прозивају их због хегемонизма. Имућни Словенци се жале како су сиромашни, Косово и Македонија су бунари без дна за финансијску помоћ, а Македонци се жале да им Срби и Мађари из Војводине продају жито у иностранству.
Од свих етничких сукоба у Југославији, треба истакнути сукоб косовских Албанаца. Они чине 77 одсто популације те провинције и имају највишу стопу наталитета у Европи. Националисти међу њима траже властиту југославенску републику за себе или право да се одвоје и придруже Албанији.
У земљи у којој су три велике религије уско везане уз етничке традиције, национализам је често измешан са религијом. Више од пола југославенске популације изјашњава се верницима једне од религија, што је значајан пораст у односу на 1968. годину када се изјаснило 33 одсто људи. То је велики изазов за Комунистичку партију, која је ионако подељена сукобима.
Људи чезну за очинском фигуром
Најснажнији савез религије и национализма налази се у Хрватској. Хрватски националисти крећу се од либералних реформиста до комуниста, који су љубоморни на политичку моћ Срба, као и од католичких прогресиваца до терориста који можда имају и фашистичке корене. Но, све их уједињава једна ствар – сумњичавост према Србима.
Републичка власт сматра католике највећом претњом југословенској идеји и комунистичком монополу на моћ.
„Кроз историју, црква је увек обликовала идентитет Хрвата. Данас више људи него икада раније долази у цркву. Мотивише их трагање за духовним вредностима у друштву које се брине само за политику и економију. То су људи који се осећају одвојено од својих корена, због револуције и секуларизације, али не желе да се присилно чине члановима уметнуте нације Југославије. У цркви проналазе национални и културни идентитет“, наводи отац Јосип Турчиновић, професор теологије у Загребу.
Хрватска држава константно оптужује црквене челнике за сарадњу са нацистима у Другом светском рату, а комунистичка омладина ишарала је зидове Загреба паролом: „Доле клеро-фашисти!“.
Без Тита, који је надилазио властите хрватске и католичке корене и који је сматран јединим правим Југословеном, политички центар једва се одржава.
„Људи чезну за очинском фигуром. Желе да се Тито врати, да удари шаком о сто и да све поново изведе на прави пут“, каже неслужбено један југословенски новинар.
