Прочитај ми чланак
(Ана Филимонова)
Као једна од последица заседања Трилатералне комисије – наднационалне структуре за координацију и управљање – била је и нова формула упућена Србији, коју је обзнанила организација Амнести интернешенел: „Влада Србије мора да појача мере неопходне за сузбијање културе некажњивости за злочине по међународном праву – ратне злочине, злочине против човечности и геноцид који су током ратова 90-тих година прошлог века починили српска полиција, војска и паравојне јединице”. [1] Ни мање, ни више. Пресуда је донета априори, докази и аргументи нису потребни – „српска полиција, војска и паравојне снаге су током ратова 90-тих година прошлог века починили ратне злочине, злочине против човечности и геноцид”. Српској влади се, ко зна који пут, упућује директива, овај пут без претеривања – историјског карактера. Овде би и Гебелс скинуо капу – западни фактор је коначно пронашао формулу бесконачног притиска на Србију.
Да пажљивије размотримо о чему се ради. Акценат се ставља на „злочине по међународном праву”, принципијелно главна иновација представља оптужба свих српских безбедносних структура – „полиције, армије”. То је принципијелна дефиниција, уводи се формула колективне одговорности. Даље се Србији у извештају Амнести Интернешенела од 4. новембра предлаже да уклони све „бројне препреке и институционалне баријере које спречавају исцрпно, објективно и делотворно истраживање и процесуирање злочина по међународном праву”. Институционалне баријере – то је између осталог и законодавство Републике Србије. Такође, немогуће је не приметити тако дирљиву тежњу ка „исцрпном, објективном и делотворном истраживању и процесуирању злочина по међународном праву”.
ФОРМУЛА КОЛЕКТИВНЕ КРИВИЦЕ
Шта је ометало западни фактор да више од 20 година посредством свих судских институција које су му стајале на располагању „исрпно, продуктивно и ефикасно” испита злочине свих страна током крвавог етничко-грађанског рата на територији бивше Југославије? Зашто се после скоро четврт века тако отворено и цинично истура формула о колективној и једностраној одговорности српске полиције, армије и безбедносних структура?
Као што је навео Џон Далхуисен, директор Програма за Европу и централну Азију у Амнести Интернешенелу, Србија на путу ка ЕУ „мора да превазиђе недостатке правног система и у наредних неколико година обезбеди потребна средства и ресурсе неопходне за истраживање и процесуирање ових злочина”. Штавише, ликвидација „културе некажњавања за злочине по међународном праву треба да буде кључни елемент у задовољавању критеријума о правосуђу и основним правима”. Џон Далхуисен подвлачи да ће „неколико наредних година бити од одлучујућег значаја”. Ова формула може бити окарактерисана као „други услов свих услова”. Први је – признавање независности Косова (у овој или оној форми).
У својству оправдања „мера за преодолевање недостатака правног система Србије” наводе се аргументи да је све то време „био ограничен приступ до хиљада жртава у Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову”. Такође и Европска комисија у свом извештају из јуна текуће године указује на чињенице „неуспеле истраге против високорангираних војних и полицијских службеника”. Влади Србије у својству „политичке воље” предлаже се (у добровољно-принудном поретку) да оствари конкретне мере, међу којима издвајамо две главне: „обезбеђивање довољног броја додатног особља и обезбеђивање средстава Тужилаштву за ратне злочине”.
Ради се о томе да је данас Србија под притиском Запада, скоро после 25 година, дужна да у једностраном поретку, на рачун сопствених пореских обвезника, формира нове службе за идентификацију „ратних злочина” у оквиру сопствених граница и у оквиру сопствених државних структура. Самим тим ће несумњиво бити утврђена једнострана кривица Србије и српског народа за локалне ратове 90-тих година, а сви остали учесници ће се амнестирати.
Пракса показује да Трибунал у Хагу није заинтересован за установљивање конкретне кривичне одговорности. Но предложена колективна одговорност за следећих неколико година представљаће предмет притиска без узимања у обзир било какве кооперативности српске власти, без узимања у обзир свега онога што предузима излазећи у сусрет свим истицаним захтевима. То је формула бесконачног блокирања Србије на путу у ЕУ, бесконачног понижавања и послушности Србије.
ГЕОСТРАТЕШКА БИТКА ЗА БАЛКАН
Да би се „добила геостратешка битка за Балкан”, западном фактору није циљ откривање истине, него увођење кажњавања политички несагласних, што ствара базу за бесправни прогон свих оних који нису по вољи интереса мрежних трансатланских центара моћи. Простије речено, ради се о стварању правне базе за нове политичке чистке.
У условима стезања каиша воље владајуће елите на нивоу геополитике, то значи стварање првокласног инструмента за политичке притиске. „Велика игра” англосаксонске политике на Балкану завршава се њеним блиставим потезом. На ускополитичком плану реч је о отклањању свих оних представника судског система, армије, полиције и безбедносног система који су иоле оријентисани на самосталан развој земље. Над српском државом надвио се нови Дамоклов мач, а транснационална мрежа поново дефинише курс историјског развоја Србије у правцу стварања слабе државе.
Америчка политика, у тежњи да построји свет којим ће она руководити, покренула је тако упечатљиве акције попут: поливања Вијетнама напалмом; бомбардовања европске престонице без одобрења СБ УН током 78 дана, рушења суверених држава Северне Африке и Блиског Истока (Либија, Сирија, Египат, Тунис); организовања државног удара (“мајдан”) у Украјини због одбијања да се потпише припремљени, по својој природи, ропски споразум са ЕУ; подршке западно-украјинским „наци-јуришницима” (са свом карактеристичном нацистичком симболиком, идеологијом и праксом). Непрекидни притисак на Србију показује да та земља заиста представља преломну, кључну тачку, па ће се борба за контролу над њом водити буквално по сваку цену.
_________
Упутница:
[1] http://www.nspm.rs/hronika/amnesti-internesenel-vlada-srbije-mora-da-kazni-zlocine-koje-su-pocinile-srpske-snage-bezbednosti-tokom-devedesetih-godina.html
(Фонд стратешке културе)
