Прочитај ми чланак
(Димитрије Војнов)
Најбољи начин да се дете научи поштовању књиге јесте да када први пут исцепа неку књигу, родитељи кажу да сада за казну једну својеручно мора и да напише. Дете суочено са тиме колико је тешко написати књигу никада више неће покушати да је исцепа.
То поштовање према књизи, као артефакту, многи од нас носе од детињства. Али, у историји модерне Србије не само да постоји велика традиција поштовања за интелектуалце, већ нарочито за књижевнике и њихова дела, од доба када је аграр доминирао као делатност и начин живота до данас. Ретка су друштва у којима писци имају толико велики друштвени значај, чак и у случају када њихов рад није шире познат. То је наш велики културни капитал.
Уосталом зар није свуда у свету па и код нас, један од најупечатљивијих симбола тоталитаризма призор нациста који спаљују књиге?
Један мој пријатељ, стицајем професионалних околности, долази у посед огромног броја књига. Многе од њих су дела разних скрибомана, промашаји ове или оне врсте. Када му је у стану понестало животног простора, одлучио је да их се реши. Међутим, нашао се пред проблемом – нијема снаге да те књиге баци у контејнер, а у кући је имао простора само за класике и мезимце. Уто, открио је мрачну страну нашег другог пријатеља.
Наш други пријатељ се наиме суочио са истим проблемом нешто раније и решио га је кроз увођење једног перформатива. Он је „бацао“ књиге без претварања у прави отпад. На свом плацу ван града, у викендици, успоставио је „гробље књига“. Тамо је почео да одлаже литерарни „спем“ – скрибоманију, дупликате и шунд, премда наш трећи пријатељ каже да је у пар наврата посећивао „гробље књига“ и да се ту штошта могло пробрати, по његовом укусу.
Тај трећи пријатељ опет има сличну струку али се он решава вишкова кроз продају половних књига, оглашавајући се на интернет форумима и дотурајући их на руке, по умањеној цени, где најбоље пролазе дупликати квалитетних или извиканих наслова.
Када су нас задесиле катастрофалне поплаве – и злобници ће рећи, претвориле многе библиотеке буквално у „лагуне“ – пропао је огромни фонд књига.
Поред издавача и библиотека, позвани су и писци, али и читаоци да надокнаде тај губитак. Између осталог, и „Лагуна“ је отворила сакупљалишта у својим књижарама.
Сва је прилика да ће се инвентар са „гробља књига“ преселити у кутије у тим књижарама и да ће поплављене библиотеке прво реконструисати фонд „безвредних“ наслова.
Ако искључимо скрибомане који су били у стању да сами штампају своје списе, а њих је збиља пуно и реч је о невероватно упорним људима, велики део смећа издали су сами угледни издавачи. Уз раме са класицима, актуелним награђиваним романима и интернационално потврђеним бестселерима излазе хрпе прозних покушаја естрадних звезда и аутобиографско штиво сумњиве искрености и веродостојности.
Као и у свим аспектима издаваштва тако и у овим „девијацијама“ доминира „Лагуна“. Ову фирму издвајам управо због њеног изузетно позитивног деловања које ју је учинило једним од ретких сегмената културне индустрије код нас која збиља функционише. Нарочито, ако имамо у виду да је реч о приватном капиталу, додуше спорадично помогнутом извесним локалним и страним субвенцијама за поједина издања. Ова кућа је успела да обнови књижарску мрежу и да заузме значајно место у практично свим најважнијим областима издаваштва, од стране до домаће књижевности, од уметнички вредне до жанровске, па нажалост и до естрадне.
Реиздања класика или интригантне савремене прозе служе као смоквин лист за инфлацију разноврсног шунда пласираног под истом издавачком етикетом. Делом се овако апсурдна издавачка политика правда тиме што естрада и шунд омогућују финансирање квалитетних издања, премда нема неких јасних доказа за то. Нарочито ако иаммо у виду да „Лагуна“ сада има и књижарску мрежу и да би одређене приходе остваривала као продавац таквих садржаја других издавача.
То нас доводи до случаја мог четвртог пријатеља који је пролетос одлучио да искористи повољност „Лагуниног“ сајта и наручи десет књига по укупној цени од хиљаду динара. Пошто из понуде књига које су спадале под тај попуст никако није могао да скупи десет, обратио се за помоћ укућанима – отац је одабрао неку публицистику а мајка три романа једне естрадне списатељице чије име јој је било познато и побудило јој је радозналост.
Када су књиге пристигле, мајка их је прочитала и била ужаснута. Упркос томе што јој је јавни рад списатељице био врло драг, за прозу је рекла да је испод нивоа, чак и испод начина на који њена љубимица „говори“. Дакле, чак и књиге које су темпиране за фанове звезда не успевају да их задовоље, барем у одређеном броју случајева.
С друге стране, пријатељ је купио књиге које никада не би узео по пуној цени. Међу њима је нашао једно ремек-дело, једну пристојну и једну коју сматра грешком, а остале је купио за поклон. Радозналост се дакле исплатила.
Оно што чини специфичност „Лагуниног“ феномена дакле јесте инклузивност. За разлику од других културних индустрија у којима селекција пројеката аутоматски значи да се неки реализују а неки искључују, овде се реализује све, што одређене забрињавајуће тенденције битно ублажава а не умањује.
Наиме, теза да су шунд-издања погонско гориво издаваштва би стајала под изговором да имамо иједан доказ да је масовна потреба за овом врстом прозног отрова одувек постојала. Нажалост, рекао бих да је шунд са маргина, управо кроз издавачку политику и дистрибутерску моћ мејнстрим издавача доспео до своје данашње незаобилазне позиције. Лош укус је несумњиво честа особина али је књижевност остала једна од ретких области где су конзументи спремни да експериментишу и да се „помуче“ са захтевнијим садржајима. Увођењем шунда у мејнстрим издавачку понуду, не само да се додатно искварио укус читалаца, сузио се речник уместо да се проширује, смањио идејни хоризонт, не само да се додатно подишло најнижим поривима већ је талог заузео значајан део нашег јавног живота.
Све чешће срећем људе који ме питају шта мислим о роману „Љубав у доба кокаина“ и то питање бих сматрао апсурдним, или бих направио неку алузију на Маркесову „Љубав у доба колере“, да није реч о апсолутном бестселеру чије је често помињање у медијима довело до тога да чак и они који имају изграђенији укус не могу да му умакну.
Но, естрада је мањи проблем од пробијања разних теоретичара завере у мејнстрим као што су Дејан Лучић или Милан Видојевић, чији радови свакако имају своје иностране узоре али имајући у виду наша искуства, врло је ризично стављати их у главне токове.
И онда су се десиле поплаве које не само да су отвориле разна друштвена питања већ су нам показале колико је наша културна заоставштина и физички крхка. Када грађани, из најбоље намере, буду истоварили своје вишкове књига у „Лагуниним“ књижарама, доћи ћемо у ситуацију да ће реконструисане библиотеке имати више шкарта него класике.
Убеђен сам да није морало да буде тако и да потреба најшире популације за читањем није захтевала романе који су литерарни еквиваленти ријалити емисија.
Замислите да нас задеси нека тежа катастрофа, и да неки археолози из будућности пронађу једино оне књиге на плацу мог пријатеља. Како би на основу њих реконструисали нашу цивилизацију? И како би доживели људе који су некада давно учили децу да књиге не треба цепати?
(starikadar.blogspot)
