Прочитај ми чланак

КО ЈЕ БИО БОЉИ ЗА СРБЕ – Карађорђе или Милош Обреновић

0

О Милошу и Карађорђу: Да ли је историја потценила јуначног Карађорђа на рачун лукавог Милоша, заборављајући да је Црни Ђорђе, између осталог, био бољи дипломата од Милоша, коме је у заслугу приписивана и "политичка мизерија".

Описујући га увек у борби, с руком на кубури, историја је пропустила да Карађорђа означи као генија војне стратегије (само на бугарском фронту Вожд је командовао са 90 хиљада бораца).

Тактичко знање, наполеонска брзина и познавање географије (у чему га је касније достигао само војвода Мишић) чинили су га надмоћним над турским генералштапским официрима, међу којима је било доста школованих Енглеза. Али, систем регрутације, систем обавештавања и командовања на више фронтова, уз снажну централну резерву – то је нешто што ће од њега преузети Хитлеров војни штаб.

У историји самог устанка Вожду су признате, углавном, само војничке врлине и нема сумње да је разлика, као државника и политичара, између њега и кнеза Милоша (по оном познатом дидактичном, баналном, освештаном реду школа) нажалост, већ дубоко укорењена.

Војсковођа И стратег светског формата

Карађорђе, по ратним архивама Аустрије, много је више од једног сељачког вође и његове рокаде, фортификације, артиљериски бојеви, не могу се протумачити, једноставно, простом генијалношћу, или помоћи граничарских официра, или мудрошћу мајора Дабића, руског инспектора градова.

По нашем мишљењу, долази потреба промене целог схватања устанка и новог приказа Карађорђевог рата против Турске.

Тактично његово знање, и наполеоновска брзина остају тајне, као и његово необично географско познавање Србије. Тумачено је хајдуковањем. Како тумачити међутим, остале његове војне замисли, које, и нестручњаку, падају у очи? Не само његове чудесне битке, у којима туче школоване турске штабове, артилерију отоманску којом командују често и официри Енглези, него и његов систем регрутовања, стварање једне централне резервне војске, за сва ратишта, око Тополе, скоро нешто што личи на „врховну команду“, са разгранатом службом извештаја и командовања.

Човек који је тукао своје битке, са идејама истим као немачке у светском рату, борећи се, унутрашњим разводима армија, на више фронта, не може остати, ма колико то епски дивно било, и као стратег, без једне нове критике извора.

У том случају, уверени смо, и слику Совјета, што је досад сав у анегдоти, са његовим топовима и пошиљкама муниције тоуте пропортион гардее, осветлиће неизбежно зрак сличне славе, што је на пр. издашно обасјала у историји круг Карноа.

Исписи из аустријских архива о устанку, уздићи ће Вожда, и досад узвишеног као ратника, још више.

Питање је да ли би нови исписи из докумената турских и руских, изменили историју устанака и лик Вожда. Ми мислимо да би за то била довољна већ и једна изричита критика досадашњих извора, са питањем правде за Вожда као државника.

Карађорђе схватљив и Србима преко Дрине

Покретање устанка, организација побуне то је видно мало ремек дело Карађорђа. Ако се велича Милошева вештина према Марашлији и Цариграду, превиђа се донекле Карађорђева умешност према командантима Петроварадина и Беча. Издржљивост и такт политички и те какви.

Лукавство, мир, присебност и у најстрашнијој ситуацији величају се код кнеза Милоша и његова убиства људи што му сметају, али се превиђа да се све то одиграва у једном затвореном пашалуку.

Упоређења те врсте у историји немају смисла, али ако се баш хоће да чине, будући критичар неће моћи да не примети да је политичар Милош деморалисао и да је неприродан, ван свог пашалука, док је Карађорђе схватљив и у Босни, и у Срему, и под Велебитом, а сваки народ треба да носи судбину свог бића. То је једина мудрост политичка што не вара.

Подвале, марифетлук, колективна дегенерација, често уписују се у плус Милошевог доба, а крај такта око Марашлије, превиђа издржљивост Карађорђа око Бећира итд.
Каква таква дипломатија Карађорђева, под најнеповољнијим приликама стварала је од српског питања европско.

Хладан, паклен, психолог, опак као змија био је, кажу, Милош, али се превиђа да никад није умео заиста да стиша, већ само да умртви, мрцвари, или корумпира.
Када Кметови из Поцерја носе храну Турцима, а Карађорђе стигне да направи реда, пита Карађорђе:

„Чије се ово двориште зове?“

„Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, двориште“.

„Е, којекуда, посеците ову тројицу турске удворице који воле Турцима, него својој браћи“. И како мемоари протини причају, стоје они Поцерци у „највећем страу“, гледајући ону тројицу без главе и моле га за опроштај. „Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби. Те ти богме, и ми с војводом сви и са свима љуби се у образе (као добра фамилија на Божић, око пуне софре). „Наша браћа, наша браћа! Христос посред нас!“

Народ за Ђорђа никад није био „стока без репа“

Милош је, у корист свог апсолутизма и свог пореског система поступао са народом, опрезно, великом вештином, као и са Турском, Карађорђе као и са рођеним братом и очухом у име државе која је кад се ствара за сваког ко је мушко највећа опојност. Никад, ни у највећој патњи Вожд свој народ није као кнез Милош назвао „стоком без репа“..

Међутим, та патња, иницијатора, зачетника, организатора, хероја, који захтева од масе прегалаштво не деморалишући је, већ је уздижући („Ене – де сад! Зар Ви мислите тако да се умирите, па кућама. Нема ту мира, од сад ће да буду бојеви велики“) често се превиђа при утврђивању државног количника Вождовог.

Сан на мирисним јастуцима Србије

Најпосле, шта се највише заборавља, у Орашцу већ, мрки, ћутљиви Карађорђе је педесет и две године. При великим биткама устанка. Он је близу шездесете. У најстрашнијој години, што Србији доноси пропаст 1813 зна се да је лежао, баш кад је војничка катастрофа почела, болан од тифуса, али зашто још нико није трагао за његовом болешћу свакако жучи која је очигледна при описима мемоара о њему. Зар та телесна патња, и сама, не би могла много да протумачи?
Као и старост, што га је, занета шумом, мирисом Србије, ораница и поља, при повратку из Русије, у шездесет петој години, ослабила толико да је погнуо у сну главу, да полети крвава у вечност.

143 коментара “КО ЈЕ БИО БОЉИ ЗА СРБЕ – Карађорђе или Милош Обреновић

  1. рашинац каже:

    две године за редом не могу се поредити, а камоли деценије преврата, политичких превирања социјалних криза,што у сербији, што шире!али по оној народној:“свако време носи своје бреме“тако и свог поглавара.па хајде да их афирмишемо, а да не копамо ров између њих..за разлику од неких других времена ,не може им се почитати да нису били патриоте и државотворци!
    можда је чак и глупо постављати такво питање?

  2. grebak grebić каже:

    Обзиром да добар део коментатора не познаје своју историју, други део, из мржње, од историје прави папазјанију и трећи део који не познаје историју, ПРЕПОРУЧУЈЕМО СВИМА ДА ПОРУЧЕ НОВО НАШЕ-СРПСКЕ И „ЈУГОСЛОВЕНСКЕ“ ИСТОРИЈЕ У ИЗДАЊУ КАТЕНА МУНДИ, А ПОД НАСЛОВОМ
    „ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ УТОПИЈЕ“. Ову историју су писали најпознатији српски историчари као: Белић, Цвијић, Скерлић, Станојевић, Николај Велимир.. , Јовановић, Дучић, Екмечић, Крестић, Ломпар, Кецмановић и многи други.
    Не жалите паре ако хоћете ЗНАЊЕ. 2800 дин одједном или 4 месеца по 700 дин. После овога лакше ћемо се споразумевати. СРЕЋНА НОВА ГОДИНА СВИМА И ДА БУДЕМО СВИ БОЉИ И ПАМЕТНИЈИУ ЊОЈ!!!

    1. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Бежи бре у пичку материну јеебена будалетино!
      Јел ти мислиш да овај народ може да живи од вашег прежвакавања историје и надјеебавања ко је бољи: Карађорђе или Коџа Милош??
      Јеебо вам пас матер мастиљарску, цео живот сте џаба ждерали на конто буџета и зноја обичног народа који је морао да се зноји и ради конкретне послове а ви сте жвалавили о историји! Дабогда ти доживотно црнац мењао памперс и трпао патку у млохаво дупе!

    2. grebak grebić каже:

      МИ ТИ ПРЕПОРУЧИСМО ЛИТЕРАТУРУ ДА НЕ БУДЕШ ГЛУП, А ТИ У СВОМ СТИЛУ – ЛУДАКА! ИХ БРЕ РАВНОГ ТИ НЕМА. ТИ ВИСИШ ОВДЕ 24 САТА ДА БИ ЛАЈАО КАО БЕСАН ПАС. ПРИЈАТНО!

  3. konstantin каже:

    Mnogo neistina i gluposti, papir sve trpi.

  4. ЏЕРОНИМО каже:

    Na pitanje ko je najveći vojskovođa, francuski imperator Napoleon je odgovorio: „Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je Crni Đorđe, i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!“

    1. grebak grebić каже:

      Браво Џероне! То је права истина и само лудаци и Усташе то негирају!

    2. Simerijanac каже:

      Ово си написао прије два дана :

      …“ Ово нам је задњи коментар. Преброј па се увери! „….

      Срам те било.
      Тако стар, а лажеш.
      Није лијепо лагати !

    3. моћни Ђоле Јанговић каже:

      То је старо, рашрафљено, ружно, глупо и лудо! Да је барем мало паметан нека је и луд, па да не мора срати подасе, не би га црње болничари толико мрзели и шибали струјом високе фреквенције а умерене ампераже….:)))

    4. Simerijanac каже:

      Било је оно опичено и кад је било младо.
      И опичено и лудо и глупо и ружно. ))

      Замишљам га како са својим цуком ћућећи пишки испод неког грма у градском парку :)))))

    5. рашинац каже:

      да додамо:“помагасмо турке у аљтиљериј (француски артиљерац погоди хајдук вељка)и оружју у командном кадру и руковацима најнових топова,ал тај србски сељак и његови чобани победише“

    6. ЏЕРОНИМО каже:

      Хајдук Вељко је био лудо храбар али и својеглав. Карађорђе му је наредио, да се због огромног преимућства турске војске повуче из града у шуме и да тамо настави хајдучку борбу. Али није послушао…

    7. рашинац каже:

      то се исто догодило и на чегру,неслога и непоштовање команданта милоја,па је зато дошло до пораза.

Коментари су затворени.