Прочитај ми чланак
Академик Матија Бећковић је још давно у интервју за НИН објаснио зашто је за краља и монархију и зашто сматра да је краљевина Србија круна демократије за наш народ
Да ли је монархија излаз за Србију?
– Онај ко престолонаследника Александра Карађорђевића дочека на сурчинском аеродрому, преда му кључеве његове куће на Дедињу и пред камерама света спали указ којим га је Тито исписао из Срба, лишио држављанства и имовине још док је био у колевци, ући ће на велика врата у историју српског народа. Нема једноставнијег геста којим би се окончао грађански рат, ставила тачка на неславну прошлост, сишло са странпутице и окренуо нови лист светлије будућности Србије. Нико са мање напора не би постигао више. Не знам како би се такав гест могао оспоравати. Не би то била победа једних над другима, него пре победа свих нас над нама самима. Краљ је краљ свима. Ко би ту могао бити на губитку осим лаж и неправда, а ко на добитку осим здрав разум и истина. Обновом свог вишевековног државног уређења заснованог на широким и чврстим темељима модерног грађанског друштва, Србија би се вратила на оно место међу државама на коме је некада била, па га је изгубила. Друкчије се вратити неће. Разлози да се то не учини могу бити само идеолошки, а идеолошке страсти, знамо, надјачавају и најразумније разлоге.
Знате да је много оних који нису присталице ни монархије, ни краља?
– Реч је о принципу, а не да ли је неко за монархију или није, воли ли или не воли краљеве и краља. Зато за монархију данас нису само ројалисти него сви демократи и противници насилног преузимања власти, сви који прихватају истине старије од наше само(воље), сви који поштују приватну својину и људска права. Можда је зато највише присталица монархије у Србији међу младим људима, јер су најмање затровани и најлакше разумеју о чему је реч. Ко је насиљу једном рекао да нема разлога да се икада и игде зауставља…
Разуме се да није реч о одбацивању републике, нити о порицању републиканскога уређења. Сви знамо да су многе републике данас узорне демократске државе. Али постоје државе у којима је република природно стање, као што је у другима природно стање монархија. Овде је реч само о Републици Србији и начину како је успостављена.
Република је у Србију дошла заједно с комунизмом и нема разлога да заједно са њим и не оде. Она и нема друге историје, осим историје Комунистичке партије Југославије. Већ сам негде рекао да је Тито Стеван Немања Републике Србије, а у том случају Кардељ је њен Свети Сава. Зато је и данашња Република Србија наставак Титове владавине и облик чувања његовог дела. И мора славити 29. новембар, јер другог рођендана нема, и држати на снази указ који она није ни донела. Указ којим је поништена сва њена државна традиција, а Србија постала гола долина, изједначена са новокомпонованим државама и нацијама. Ризикујући да будем патетичан, морам рећи, Јајце је поништило Косово, и тако Крушевац и Орашац, Тополу и Смедерево. Један туђинац и апостата утулио је Србима свећу која је горела осам векова. Није се то догодило ником другом. Био је то први случај да је један народ узео за свог вођу непријатељског војника и не треба се чудити ничему што је учинио. Чудно би једино било ако би Србија данас имала више обавеза према њему него према Немањи и Светом Сави.
Ипак, пола века звали смо се република…
– Једном незаконито – увек незаконито. Лењин је то знао и осећао и зато није убио само цара, него и царево дете у колевци. Знао је да ће се, ако од Романова остане и живо уво тога увета, Русија тога сетити, ако се икада спаси и сети саме себе. Једино није предвидео да ће, кољући цара и царску породицу, Русији дати нове свеце и мученике. Јосипу Брозу Карађорђевићи нису били при руци, па се морао задовољити указом који их је лишио држављанства, забранио повратак у земљу и докопао се њихове имовине. Да је то питање решио као Лењин, и да Срби немају престолонаследника, то питање би било скинуто с дневног реда. Круна се има или нема, купити се не може. Зато нам је преостало или да поштујемо Титово дело, и његово законодавство, или да га одбацимо заједно с Титом. Србија не може постати демократска држава са безакоњем у својим темељима. Чија би она могла поштовати људска права и приватну својину, ако не поштује право и својину оне породице која је створила модерну Србију и за коју је везан и сам појам Србије и српства.
Круне и династије, често се чује, припадају прошлости; није ли то анахронизам?
– За народе који је имају, династија представља неоцењиву вредност. Зашто би она у Србији мање вредела него у другим европским краљевинама. Зашто никоме не пада на памет да предложи да се монархије одрекне Белгија или Холандија, или Шведска, или Норвешка, или Данска… То су богате, демократске земље, шта ће им још и круна? А треба да је се одрекне уназађена и осиротела Србија, која можда убедљивијег доказа своје државне веродостојности и нема.
У земљама које сте побројали круна је сведена на симбол. Да ли би то био случај и са Србијом?
– Поред постојећих осам, Србија би била девета европска краљевина. Каква би краљевина Србија била, најречитије сведоче постојеће европске краљевине. Нема очигледније наставе, ни речитијег објашњења. Била би онаква каква је Шпанија, каква је Шведска, каква је Данска, каква је Норвешка, каква је Холандија. И положај краља био би исти онакав какав је у овим земљама. Нема разлога да буде друкчији, није наш краљ мање краљ него њихови, нити је Србија мање краљевина него оне. И није реч о повратку у деветнаести век, ни о рестаурацији прошлости, него о уласку у 21. век, о краљевини и краљу по мери данашњих људи и нашег времена. Често се каже да је улога данашњих европских краљева симболична. А зар је симбол мало, и зар би тај симбол јединства и трајања јемства у сталности и законитости за Србију и Србе био сувишан? И шта има моћније од симбола? Можда бисмо могли питати Карла Билта, Филипа Гонзалеса, Ван ден Брука, Овена и Столтенберга, или Петерсона, јер су све то високи представници европских краљевина, задужени за давање поука сумњивим социјалистичким демократама. Да је овде краљ, можда би се краљеви лакше договорили. Европске краљевине су земље које су и по својој величини најсличније Србији. Не знам како бисмо се друкчије нашли у кругу тих земаља.
Која је разлика између наших председника република и краља?
– Ако се сме рећи, Срби су краљевски народ. Зато они и председнике република доживљавају као краља. Али таквих краљева, какви су се устоличили у социјалистичким републикама, више ни у једној краљевини нема. Нити је ко више компромитовао републику него они. Чини се, било би мање проблема када би некоме од њих пало на памет да се прогласи за краља. Најважнији услов који испуњавају јесте да нису прави, а највећи отпор да краљ буде краљ је баш у томе што није лажан. У лажној држави не може ништа бити истинито.
Да ли би, рецимо, постојећа влада била могућа у монархији?
– Могла би бити краљевина и социјалистичка влада, па и комунистичка, ако би они добили на изборима.
У прошлих 50 година готово је заборављено шта је монархија и како изгледа.
– Питање монархистичко је најмање страначко и политичко, а понајвише правно, теолошко, етичко и метафизичко. Расправе о монархији и републици трају вековима, и о томе су већ исписане читаве библиотеке књига. Али овде не претендујемо да додамо своју реч расправама о монархизму, какве је писао Хобс или Данте, или у наше време Елиот. Рекли смо већ да је реч о принципу, да није реч о прошлости него о будућности, и, најзад, то је и чисто практично питање. Зато би, можда, било најлогичније да на то питање одговори компјутер. Нека он каже шта Србија успостављањем монархије губи, а шта добија.
Шта је са Црквом; она се о овом питању није изјаснила?
– За Српску цркву ово питање је од пресудног значаја. Како је написао епископ будимски, Србима су првог двоглавог орла представљали лично Свети Сава и свети Стефан Првовенчани… Црква не може помазати све чланове парламента, нити председника Републике, на четворогодишњи мандат, али може само једну личност која се јавно покорава цару свих царева и улази у олтар да се причести заједно са свештенством.
Последњих педесет година једини је период у српској историји када су круна и олтар били раздвојени, и када је преко краљевског трона у српским црквама стајала превезана врпца. Тај трон се зида и у новим храмовима и одмах превезује врпцом као да нема ко да седне у њега. Зато се надам да ће Црква рећи своју реч и о овом преважном питању.
