Прочитај ми чланакНада умире последња… Умрла је, тихо и безначајно. У кућерку палог крова, иза високе дрвене капије, међу дуњама које су мирисале читавим сокаком албанског терористе. Погинуо је далеко одатле, негде у вртачама Бајгоре, за њим је остала табла на почетку блатњаве стазе, за њом ништа, умрла је последња, неоплакана и неожаљена, уз опело паса и саслужење врана које су кидисале на мртве штенце у проклетој авлији последње Српкиње у јужној Митровици.
Нико не зна где је сахрањена. Умрла је тихо и безначајно, смрћу Срба на Косову и Метохији. Нема насилније од природне смрти коју тек ветрови, кад засмрди леш, објаве на звона цркве спаљеног олтара и прекланог иконостаса… Није имала порода. Тек дубоки корен у земљи пренатрпаној гробовима и плитак корак на њој, где се за живота најпре спремало погребно, па свадбено рухо…
Негде у ово доба, баш за оваквих дана, прошле године, обећао сам јој да ћу поново доћи… Заборавио сам на јабуку коју ми је угурала у џеп, ону ситну, киселу, више дивљу него питому. Имала их је тек неколико. То је отприлике све што је имала.
Тињала је на мемљивом душеку, ко та петролејка пред њом, на столу без века трајања. Керуша није престајала да лаје. Кидише на зид собичка, удара шапама о окна скоро крпљеног прозора. Није навикла стара чуваркућа да Иванки намерници у добру долазе.
Није се ни старица свог језика наслушала откад се вратила чатмари у Хајдук Вељковој улици…
„А није више тако, децо. Сад се зове… Ето, не знам, богами“, упиљила се кроз прозор, загледана у то мало српског неба над јужним делом Косовске Митровице. У крст богомоље, што уз њу сећа на народ који је живео с ове стране реке плитког корита, која као најдубљи јаз раздваја два народа.
Некада је Иванка Беловић била тек једна од 4.000 српских душа у делу Митровице где се данас српским шапуће. Онда је била једина! А српским чак и није шапутала. Није имала коме, осим керуши… И овако је говорила: „Испричамо се нас две друге, изјадамо се једна другој, па лакше мени, лакше њој. Терали су ме, како нису, али нисам хтела да одем са свог. Никоме никакво зло нисам учинила, немам од кога да бежим, а и зашто бих, у својој сам држави! Тако бих им увек и одговарала, а они заћуте…“
Није јој било превише година – 67, мада је деловала старије. Робовање без окова жалосно постари човека. Самоћа је крунила и кидала, ко тиха вода брег… И опет сећање: „До 2004. године нисам била једино српско у овом делу, али се после оног погрома нико није вратио сем мене. И ја сам тад на два месеца узмакла у северни део, па се вратила своме дому, а дом тек голи зидови. Све што је ваљало опљачкали су.
Овај сам кревет добила од наших као помоћ, и више ништа ни од кога, без од аргентинског војника који ме је чувао као своју мајку! Упадали су ми бандити, не марећи за војнике, и давали десет минута да се иселим из некакве њихове ‘Републике Косово’, а ја им кажем: ‘Ајте ви својој кући, ја из моје не идем, и тачка.’ А инат сам прескупо платила, узели су ми слободу и гроб Момиров, мужа ми. Ни белег од његовог гроба није остао! Травка једна коју бих познала где да запалим свећу… Ништа! Ко да га никад било није, као и осталих на српском гробљу које се налазило овде, у јужном делу…“
Сетио сам се те јабуке у џепу тек кад је иструлела и замирисала из једног од толико проклетих џепова у којима сам сабирао неиспуњена обећања. Баш као што се и ње нико није сетио док тако напола дивља од живота у неколико корака закоровљеног дворишта – није замирисала јаче од дуња…
Ко ова, лоша ал’ проклето питка, у смрдљивој и ветропирној дашчари, скоро уз Ибар, док је ветар не понесе некуд даље… Наздрављамо правди! И већим смо курвама пили за душу. Највећој курви најгором ракијом. Молотовљев коктел је траварица за ово… Да одспем за душу на под, зинуле би даске, навро би Ибар до колена…
Нек ти се ова зове „харадинајка“, брате! Иста је, јебеш ми све: љута, крвничка у ждрелу, још гора у стомаку, пре ћеш њом убити него напити човека, али у недостатку доказа нек слободна клизи из флаше у чашу, из чаше низ грло, из грла куд год хоће… Срећом, Нада је умрла последња.
На време. Све су тежи Србима дани за живот на Косову и немањићком метоху, али је сваки дан све лакши за умирање. Што дуже живиш, смањујеш себи шансе да те на време нађу кад мањкаш. Још за живота замиришеш на леш, па ко ће разликовати јеси ли то јутром удахнуо или издахнуо… Да не хулим, једна тура мора и за душу старог Албанца који је бринуо о Нади, колико је могао и смео. Причала је о њему, живо и живописно, као да је кошчатим рукама убацивао цепанице у бубњару крај кауча, гонећи жарачем жар у кас док је говорила о старцу. Умро је пре ње.
Онолико колико треба мртвом телу да „замирише“. Старац са ћулафом и штапом, рођен у време бесе, умро у невреме кад дата реч вреди колико и сламка дављенику. Дао је реч да је за његовог живота нико неће потерати с прага, и умро испунивши је! Да ракија вреди чему, и две бисмо ти наздравили, старче, овако не замери што тек гутљајем. Остала је за живота на своме. Колико јој тада нису давали мира, толико су је по смрти оставили на миру.
Док год се мирис могао трпети, ваљда? Па, опет, умрла је на време, да не чује како комшије сеире и таламбасају због границе на Јарињу. Оне коју подиже држава у чије име је остала последња Српкиња у јужној Митровици, „с ове стране Мораве“, како је, дивља и питома, говорила тог дана кад сам обећао, и слагао, да ћу поново доћи. Никад више нисам закуцао на високу, дрвену капију. Једнако сам крив као и они што су бесомучно ногама тукли о њу, можда и кривљи.
Сигурно кривљи! Кад није било нас да покуцамо, „радовала“ се и овима што свом силином ударе у пролазу.
Они су бар марили је л’ жива, а ми пијемо за душу не знајући ни који јој је камен гробни белег! Тек пронела се вест, па пијемо да је потерамо даље, што даље, као што би ветрови ови дашчару, само да се заинате. Нада је умрла последња, сад може да се живи.
Није мирис дуње ништа како данас миришу Срби на Косову и немањићком метоху.
Јаче него икад…
