Прочитај ми чланак

МОЖЕ ЛИ СРБИН бити муслиман?

0

У више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље.

w

У више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље.

Шестог априла ове године навршило се тачно стотину година од рођења Мусе Ћазима Ћатића, пјесника који се сматра оцем модерне бошњачке поезије. Рођен у Оџаку, у Посавини, у години аустроугарске окупације (1878), а умро као тридесетпетогодишњак, у првој години Првог свјетског рата, Ћатић је за свог кратког живота био савременик почетака вестернизације и европеизације Босне и Херцеговине. Ћатић је био боем који је живио програмски неуредно, но како то зна да бива, стотину година послије његове смрти, он се сматра фигуром од националног поноса.

Неколико основних школа у Босни и Херцеговини носи његово име, као и гимназија у Тешњу. У доста градова постоји улица која се зове по њему. На новчаници од 50 конвертибилних марака налази се његов лик, што ће рећи да ћете у свакој бољој мјењачници у Србији за једног Мусу добити једног Вајферта и једног Миланковића – 3.000 динара.

Прву пјесму Ћатић је објавио 1898, кад је, дакле, имао двадесет година. Пјесма се зове Огањ и има карактеристичан мото. С којим је ријечима отац модерне бошњачке поезије ступио на књижевну сцену? Овако гласе ти стихови:

Из српске душе овај огањ врије,

Само за Српство моје срце бије.

У својим раним двадесетим, Ћатић интензивно пише поезију надахнуту сопственим српским патриотизмом. У пјесми Српски понос каже, рецимо, овако:

Ја сам Србин, српско д’јете,

Српска ми је савјест чиста;

Јуначких ми дједа слава

Ко сунашце жарко блиста.

У истој пјесми су и ови стихови:

Славим Марка и Милоша;

Славим храброг Ђерзелеза:

Имам њину успомену,

Бритки ханџар оштра реза.

У годинама у којима се осјећа као Србин, Ћатић пише и пјесму која се зове Исламу и која почиње овако:

О Исламе, вјеро моја света,

Спасу душе гријешничке моје,

Велике су Твоје свете мисли,

Твоје име величанствено је!

Ћатићева судбина је у много чему карактеристична и парадигматична за босанскохерцеговачке муслимане с почетка двадесетог вијека. Само неколико година након што је поетски проклињао издајнике српства, Ћатић ће најприје да пригрли калајевско бошњаштво, да би пред крај живота почео да пише пјесме из којих се открива да је почео да се осјећа као Хрват. У једва петнаестак година свог одраслог живота, успио је да буде и Србин, и Бошњак, и Хрват. Једина константа у његовом идентитету била је то што се све вријеме осјећао као муслиман.

muharem bazdulj o autoruДа се разумијемо, Ћатић нипошто није био никакав традиционални вјерник. Банално говорећи, био је пијанац. Чак му и на гробу пише да је „боемски живио“. Кажу да га је његов мостарски мецена Мухамед Бекир Калајџић редовно водио на ручак, али му није давао новац знајући да ће овај новац умјесто на храну потрошити на пиће. Успркос томе, осјећао је снажну сентименталну идентификацију са исламом и исламском културом генерално.

Ћатићево одбацивање српског националног осјећања има везе, чини ми се, са тенденцијом која је међу српском националном елитом још у његово вријеме постојала, мада тада није била потпуно доминантна, а према којој се изједначавају српско национално осјећање у етничком смислу и припадност православљу у вјерском.

Могло би се надуго и нашироко анализирати зашто је тако. Дио разлога крије се несумњиво у дугој отоманској окупацији, односно у чињеници да је ослобађање Србије истовремено било и ослобађање од Турака, а словенско муслиманско становништво које је примило ислам, задржавши језик, културу и велики дио обичаја, олако је идентификовано са Турцима. Имајући у виду да су све до балканских ратова, што ће рећи до прије стотину година, између осталог и Санџак и Косово још увијек били под управом Отоманског царства, непријатељство према Турцима није било тек неки давни скоро митски анимозитет него чињеница свакодневног живота. Ипак, то не објашњава до краја потребу да се словенско муслиманско становништво прогласи Турцима и да га се ултимативно позива да се врати „прадједовској вјери“.

Чињеница је да је великом броју православних Срба, сваки муслиман који се осјећа као Србин аутоматски сумњив, ако није спреман да се покрсти. У том смислу је изузетно индикативно искуство Мустафе Мулалића. Чудна је његова животна прича и ако би какав стереотипни српски националиста тражио муслимана по својој мјери, тешко да би нашао бољег од Мустафе.

Родио се у Ливну 1896. године. У Краљевини Југославији био је активиста и посланик Живковићеве и Јевтићеве Југословенске националне странке. Године 1941. повезује се с Дражом Михаиловићем и одлази на Равну гору. Био је члан Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета. У Михаиловићевом штабу је био све до априла 1945. године. У социјалистичкој Југославији је као четнички колаборациониста осуђен на пет година затвора. Казну је одслужио у Главњачи, а послије робије је живио у Сарајеву гдје је радио као трговац. Умро је 1983. године.

Иза Мулалића су у рукопису остали мемоари под насловом „Хроника Другог свјетског рата из аспекта мојих доживљаја и расуђивања“. У њима је и епизода у којој Мулалић описује један свој београдски доживљај. Дошавши једном приликом с Равне горе у Београд, у некој кафани се сусрео с неколико симпатизера четничког покрета. Дочекали су га са добродошлицом. У једном тренутку га, међутим, један риђокоси прота одведе за засебан сто и рече му: „Здраво, куме.“ Мулалић се зачудио јер је овога видио први пут, па га је упитао: „Откуд смо кумови, кад се први пут видимо?“ Поп је одговорио овако: „Ето, ја сам ти кум! Кад се будеш враћао у прадједовску вјеру, немој да тражиш кума, ја сам ти се први, и то од свег срца, јавио за кума.“

Присјећајући се тога годинама касније, Мулалић биљежи: „Било ми је јако тешко. Тај шовинистички препад ме је дубоко вријеђао. У својој вјери ја нисам био колебљив да не би таквом атаку одолио, али ме вријеђало што овакви испади наносе штету националној ствари.“

Мулалић се тада упушта у расправу с попом па га пита на коју прадједовску вјеру мисли, а прота одговора да мисли на православље, наравно. Мулалић каже да је његова прадједовска вјера богумилство, а да је и њему и попу заједничка прадједовска вјера Перун, односно словенски политеизам, па пита попа да се он врати Перуну. Поп на то побјесни те каже како су му дражи муслимани-Хрвати од муслимана-Срба јер према њима „нема обзира у провођењу наше политике“. Несретни Мустафа излази из кафане јако ожалошћен. Овако се тога сјећа: „Пукла ми је пред очима реална слика наше стварности, наших неискрених односа. Мјесто борбе против окупатора, видјех да нам предстоји међусобна борба.“ Мустафа Мулалић је био Србин, што се каже – са дна каце, али некима, ето, ни то није било довољно, само јер је био муслиман.

Наоко парадоксално, али управо је у социјалистичкој Југославији појединцима који су поријеклом из муслиманских породица било најлакше да се осјећају као Срби. Разлог за то је маргинализовање религије у јавном животу. Велики број истакнутих политичара и умјетника са именима оријенталног поријекла у СФРЈ су се изјашњавали као Срби. Меша Селимовић и Скендер Куленовић су само најистакнутнији међу њима.

Ратни распад Југославије, а нарочито рат у Босни, учинио је готово немогућом ширу и масовнију идентификацију јужнословенских муслимана са српским националним осјећањем. Мржња с којом су рушене џамије и практично сви симболи исламске културе, интензитет и окрутност злочина, а напосљетку и изјава Ратка Младића дата баш у Сребреници 11. јула 1995. да је послије буне против дахија дошло вријеме за још једну освету Турцима – све то указује на одбацивање муслиманске компоненте властитог идентитета из српске перспективе.

Уосталом, у више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље. Не улазећи овдје у личне мотиве и не проблематизујући то на било који начин, ваља чисто социолошки примијетити да је Емир Кустурица ваљда и прва особа босанскомуслиманског поријекла којој је пуно право да се осјећа Србином шира друштвена заједница признала тек кад је прешао на православље. Истовремено постоји читав низ особа српског поријекла и етничке припадности које су у Сарајеву прешле на ислам и почеле се аутоматски изјашњавати као Бошњаци јер очито ни из тамошње перспективе није могуће бити Србин исламске вјероисповијести.

Коча Поповић је некад почетком седамдесетих година прошлог вијека казао како Албанци могу да буду добри Југословени, али да не могу да буду Срби. На сличан начин би се данашња српска политика требала односити према Бошњацима у Србији. Они могу бити добри политички Срби, лојални држављани Републике Србије, али је илузорно од њих очекивати било какав претјеран сентимент према православном имагинаријуму.

Уосталом, случај Адема Љајића је ту одличан примјер. Ако је он вољан да мирно стоји док слуша државну химну, ако је вољан да игра за репрезентацију своје земље, бесмислено је од њега очекивати да се активно идентификује са текстом који се скоро без изузетка чита у православном кључу.

Кад Александар Вучић каже да су Бошњаци и Срби исти, једино су им религија и вјера различите, то је у савременом политичком тренутку реална и остварива перспектива којој ваља тежити. Свима би нам овдје било боље да локална етногенеза није била базирана на религији него као у већини случајева на језику. Ако су католици, муслимани и православци који говоре албански сви Албанци, ако су католици и протестанти, па и све више муслимана којима је матерњи језик њемачки Нијемци, штета је што нас Јужне Славене језик није спојио чвршће него што нас је религија раздвојила. Сада је, међутим, тако како јест, што не значи да је забрањено надати се и сањати.

Уосталом, Муса Ћазим Ћатић је прије стотину и петнаест година писао:

Једна нада болну душу тјеши;

И са срца црни очај брише,

Нада слоге – братског јединства

За чим Србин умире и дише,

Јер је слога спасоносна зора

Што ће збрисат мрак нам са обзора.

А Његош 1847. године, у писму Осман-паши Скопљаку каже овако: „Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било.“

Има се, дакле, на чему градити слога.

89 коментара “МОЖЕ ЛИ СРБИН бити муслиман?

  1. Херцеговина каже:

    Овај текст смрди на болест звани ,,југословенштина,,!!!
    А између редова мухарем набацује да су Срби кривци што се муслимани не изјашњавају да су припадници нашег народа.
    Текст врви од тешких неистина.
    Муслимани СРбије тј. потурчени СРби кад се отомански окупатор повлачио са ових наших простора добили су прилику да остану на прађедовским огњиштима ако се изјасне:
    1.Да буду СРБИ ИСЛАМСКЕ ВЈЕРЕ
    2.Ако то неће, да се пишу и воде као цигани
    3.Ако и то неће, онда да се иселе…
    Шта се десило????
    НИСУ ХТЈЕЛИ БИТИ СРБИ ИСЛАМСКЕ ВЈЕРЕ
    Највише их се иселило у турску и дијелове бејха(посавина,зворник,сребреница)Они који су се писали као цигани углавном су наставили да живе у циганских махалама у Шапцу,Лозници……
    Не просипајте нам шупље и не солите памет покушавајући да повјежете покидане нити.
    Пружили смо им руку 1876
    Пружили смо им руку 1918
    Пружили смо им руку 1945
    Пружили смо им руку 1991.
    ДОКЛЕ ВИШЕ????

    1. KIM каже:

      У бившој СФРЈ, тачније највише у ЈНА, на политичким наставама се стално понављало да је због наводне великосрпске хегемоније, Краљевина Југославија била тамница народа у којој Муслимани нису имали права на сопствену нацију, Црногорци на своју, такође и Македонци, него су их „јадне“ све сврставали у Србе. Тако се стално одржавала некаква слика вечите српске кривице. Јасеновац, Јадовно итд су чак правдани тиме. Испадоше сви други угрожени од Срба, а Срба највише страдало у оба светска рата највише од руке ових „угњетених“.
      Многи никако да се одвикну од тог обичаја да криве Србе и правдају своје поступке некаквим нашим гресима према њима. Чак и у самој Србији неки и то Срби стално понављају ту измишљену српску кривицу. Тако смо опет ми криви и у овом рату и покушавају да нам пришију чак и геноцид. У некаквој новој Југосмрадији, после извесног времена, опет би нас клали, јер смо ми то скривили. Далеко им лепа кућа. Само ви који чије су фамилије страдале од усташке каме имате права да у име осталих Срба одлучите да ли ћете или нећете нову Југославију и нико више. Тако треба да буде, јер ви најбоље познајете ове потуљене и исфолиране „космополите“, који никако не могу а да се не открију макар и закамуфлирани, да не воле Србе.

    2. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Смрди, смрди… јашта него смрди. БАЗДИ на хаџи лоју..:)

    3. Херцеговина каже:

      :::))) Добар! Базди….

    4. perungromovnik каже:

      а како му је оно презиме брате? БАЗДУЉ?

  2. Бобан за Царевину Србију каже:

    Све ће то надолазећи следећи велики рат да среди. Ко је Христов, а ко против Њега. Тада ће трећина турака да се врати вери Христовој, а они који неће отићи ће у азију. Тако ће онда и ови наши Срби што због овог или оног разлога продадоше веру моћи да одлуче хоће ли бити Христови или против Њега.
    У Небеском Јерусалиму нико те неће питати које си нације, него ће сви бити заједно Христова побраћа. Па ко тамо хоће нека изволи, а ко неће опет је на њему одлука.
    Иначе што се тиче тога ко је Србин, а ко није… Па свако може да се осећа као Србин чак и комуниста, али „Срб је Христов, Радује се Смрти!..“ Говораше Ђакон Авакум пре него што су га турци набили на колац, па ти воли и веруј потурицама које се од браће окренуше нашим џњлатима. Не кажем има и међ потурченима доброг народа, али да би им веровао морам да се уверим.

    1. Ћирко каже:

      Тако је, брате, Србин је Христов и ничији више. За такав начин размишљања потребно је по нешто прочитати, отићи у Цркву на свету Литургију, испостити Пост, причестити се, славити Крсну Славу, у самоћи и тајности молити Господа Сведржитеља за Царство Небеско овде на земљи, молити Христа Спаса чак и за своје непријатеље. Није довољно само се изјаснити као Србин, Србин треба бити!
      На здравље ти Бадње вече и Вечера, теби и твојим најмилијима.

    2. Бобан за Царевину Србију каже:

      Срећно Бадње вече и теби и твојима и свима који се труде!

  3. KIM каже:

    У претходном коментару сам се изјаснио по овом питању, а сада бих хтео да изразим сумњичавост, зашто је такво питање управо сада постављено. У последње време, све чешће се говори о некаквој новој творевини која подсећа на бившу Југославију. Неко опипава пулс народу и посматра реакцију на оваквим темама. У неким ранијим темама помињан је некакав савез земаља Балкана у које су сврстани Србија, Македонија, БиХ, и Црна Гора. Па смо имали данас тему http://srbin.info/2017/01/05/salih-selimovic-srpski-nacionalni-prostor-je-rs-bih-cg-krajina-dubrovnik-i-mkd/ у којој Салих Селимовић представља српски национални простор, па се скорије писало и о изјавама и својеврсном признању Мухамеда Филиповића да су Муслимани или Бошњаци криви за почетак рата убиством српског свата и ево нам сада још једног Муслимана који говори ово што читамо.
    Не могу а да се не питам, припрема ли нас то неко за некакву нову Југославију? Немам ништа против слоге и мира, као и права свакога да себе сматра ако хоће и Марсовцем, али нисм присталица прављења једне те исте грешке у сваком веку нашег постојања. Прва Југославија је донела страдање српском народу управо од оних који су се одједном сетили да смо сви исти народ и да смо Словени. Тада су 1918 Хрвати, Словенци и други, цвећем дочекивали измучену српску војску која их је ослободила, да би после отварали концентрационе логоре у којима су исте те војнике клали. Друга Југославија је настала са некаквим темељима на опет некаквом братству и јединству. Мого смо се волели, па се потукосмо опет деведесетих. Ко се бије тај се воли, каже народ. Дакле опет преварени српски народ страда. Да ли ћемо опет на исту фору да наседнемо и опет да се бијемо са истима?
    Нека се свако изјашњава како хоће и нека је слоге и мира, само будимо ипак на одређеној дистанци, чисто сигурности ради. Не требају нам више Југославије. Ипак се мање мрзе различити народи исте вере, него исти народи различитих вера.

    1. MAVRIKIJE каже:

      Sklon sam da verujem da piicousti sanja da bi mogao biti drugi TIto. Ali kako?
      Pa evo scenarija. EU se raspada. Uz pomoć Rusa možda bismo mogli napraviti nekakvu veliku Srbiju. Zapadu ( uostalom kao i uvek u istoriji ) nebi odgovarala velika Srbija, preko koje bi Rusija ostvarivala svoj uticaj na Balkanu. Da bi to sprečio lobiraće za stvaranje nekakve, pa makar i skraćene Jugoslavije, ili možda Balkanske unije ili tako nekako. To bi (ako bi već morale da se opredele za jednu od ove dve opcije) prihvatile i naše komšije. Dakle sve može samo ne Velika Srbija! . Na tu varijantu bi verovatno najpre pristali muslimani, tojest Bošnjaci. I otuda ovo oprezno pipkanje i ispitivanje pulsa javnog mnenja, od strane njihovih istaknutih intelektualaca i političara…

    2. KIM каже:

      Управо тако.

  4. KIM каже:

    Толико је мржње посејано да је то само теорија. Прво, највећи број Муслимана и Католика негира своју припадност српској националности. Има наравно и са наше стране оних који негирају да Србин може бити и друге вере осим Православне.
    По мени, свако има право да припада овој или оној вери, без обзира на националност. То су ипак два различита појма. Ако се противимо да Србин може бити муслиманске вере, шта ћемо онда са Србима који не припадају ни једној религији. Њих нико не оспорава када се представе као Срби, али када их питају у шта верују, они кажу да нису верници, па ипак су сматрани Србима. Тако су се изјаснили и нико не може да им одузме право на националну припадност. Колико знам ми не живимо у Теократији.

  5. maxi031 каже:

    Уместо да буду Срби сви који се тако осећају и да славимо различитост нама је наметнуто да су једино прави Срби православци, што је вероисповест а не националност.
    И како ће сада муслиман у Србији да се осећа као Србин када му то није дозвољено?

    1. KIM каже:

      Устав на сву срећу гарантује право свакоме на изјашњавање по том питању, а то што ће неки да негирају то право, не треба узимати у разматрање. То је исто као када неки појединци овде упорно покушавају да натерају друге клетвама да се окрену од ове или оне политичке опције, јер су они богом дани и њихово мишљење је једино „исправно“.

    2. maxi031 каже:

      Иста змија отров сасипа и овима преко реке, како је Србин православац крвник, и тако јово на ново опет ћемо се ми ћерати док змија сикће и убира полодове.

Коментари су затворени.