Прочитај ми чланакУ свом класичном делу ''Медитеран и медитерански свет у доба Филипа ИИ'' Фернан Бродел скреће пажњу на то да је Јерменија у 14. веку престала да буде држава због прекомерне емиграције становништва. Спутани својом планинском, затвореном постојбином, Јермени се расељавају широм Европе и Османског царства, али одлазе и на друге континенте, где излазе на глас пре свега као способни трговци.
Они који су остали живе тешко, затворени у непробојном кругу сиромаштва. То је судбина и данашњих Јермена, и поред тога што су успели да обнове своју државност. Земља је осуђена на стагнацију, која је значајним, ако не и пресудним делом условљена одласком највиталнијег, најпредузимљивијег дела становништва у иностранство.
© Sputnik/ Немања Девић
Међутим, ово није прича о Јерменији. Помен њене невеселе историје требало би да послужи као упозорење на то да је Србија на путу да је понови. Иако нисам баш сасвим сигуран у тачност својих речи: „Србија је неуспела држава, Срби су неуспешан народ“, мислим да би вредело о њима размишљати. Не знам која је дефиниција успеле државе или успешног народа. Она вероватно зависи од преференција оних који покушавају да је формулишу, а који неминовно стоје под социјалним и културним утицајем средине којој припадају. У социологији постоји принцип културног релативизма, чији следбеници сматрају да је свака култура подједнако вредна.
Артефакти настали у некој родовско-племенској заједници равни су, рецимо, делима Микеланђела или Пикаса. Слично се може рећи и за цивилизацијска достигнућа. На пример: Британско царство, највеће у историји, вс. индијска цивилизација, који су Британци бацили под ноге. Лако је закључити да вековна владавина Британије над Индијом говори у прилог британској супериорности, али зар то није замка у коју редовно упадају европоцентрици? Зар се Европа није уздигла добрим делом баштинећи достигнућа народâ и земаља којима ће наметнути своју власт? И зар историја није сведок пропадања толиких империја за које је изгледало да ће у својој моћи и сјају трајати вечно?
Али да се вратимо Србији. Зашто изгледа да нам је држава неуспела и зашто смо ми неуспешни? Најпре би требало да се упитамо које су нам државне границе и коју територију контролише државна власт. Наравно, ово питање везује се за крајње нејасан – пре свега у нашим главама – статус Косова и Метохије. До кад ћемо да вичемо „Косово је српско!“, иако видимо да на њему живи неки други народ, који је ту организовао какву-такву државу и који не жели да је дели с нама? Зар не би било поштено, према себи самима, признати да је Косово изгубљено у рату 1999. године и кренути даље без тог баласта непризнатог пораза. Разуме се, уз чување косовске традиције и уз борбу за заштиту српских споменика на тим просторима. Међутим, Косово је многима од нâс потребно као изговор за неуспехе на многим другим пољима.
Да ли је успела држава она која обесмисли погибију 1.3000.000 људи, или готово трећине свог становништва (у Првом светском рату), тако што на тај број дода још преко милион изгубљених глава (у Другом светском рату и у доба комунистичког терора). Никада не треба да престанемо да се питамо: чему толико страдања – да се направи Југославија „од Вардара па до Триглава“, која ће се, опет у крви, распасти на самом крају 20. века? И као да нам то није довољно, те и даље сањамо о некаквој Великој Србији (иако ће данас то ретко ко признати). Неће бити да нас цео свет мрзи. Ваљда смо и ми за нешто одговорни.
Зашто смо неуспешан народ? Да се задржимо на садашњости. Депресивни смо и уплашени (према неким истраживањима, по потрошњи антидепресива и седатива налазимо се у самом европском врху), млади су незапослени, дезоријентисани, насилни (број кривичних дела која су починили малолетници порастао је у периоду 2005-2012. година пет пута), многи желе да напусте земљу (око 80% студената Београдског универзитета планира одлазак у иностранство након завршетка студија). Земља Србија полако нестаје, умире. Како и не би?
Министар здравља поручује да лекари који неће да раде за месечну плату од 500 евра могу да иду. Радиша Пљакић, успешни привредник из Крагујевца, творац чувене ракије “Жута оса“, каже у емисији Горана Милића “Алхемија Балкана“ да је у Србији опасно бити богат. Онај ко се усуди да то буде мора да прода душу ђаволу (читај: политичкој елити). Пљакић зато ради таман толико да својој породици обезбеди пристојан живот. Охрабрујући и подстицајни примери, нема шта. А има их још много сличних, који сведоче о једном дисфункционалном друштву и држави. Ако нам је за утеху, на овом свету постоји много таквих. Док једни напредују, други пропадају.
Ова планета је гробље народâ. Изгледа да су Срби на њему закупили гробно место.
