Прочитај ми чланак
Око 750 домаћих и седемдесетак страних држављана било је током године уписано у Јединствени лични регистар усвојења, чекајући „зелено светло“ да у своје породице прихвати децу. Више од 170 деце ишчекивало је усвојење у земљи и седамдесетак у иностранству.
Бројке су занемарљиво мале у односу на око 10.000 деце у Србији без родитељског старања. Разлози за то су различити, а велики удео има и то што усвојитељи ретко желе да прихвате децу са здравственим проблемима или сметњама у развоју (свако друго напуштено дете) или мале Роме, којих је скоро трећина.
Годишње се усвоји између 100 и 150 малишана. Статистика показује да највећи број њих нове родитеље чека између три и пет година. Многи их никад не нађу, јер 40 одсто потенцијалних усвојитеља жели бебе, а не старију децу, а закон изричито забрањује да разлика између усвојитеља и усвојеника буде мања од 18, односно већа од 45 година. Тек трећина деце млађа је од две године.
Нешто толерантнији су странци, који махом немају предрасуде према боји коже детета. Према последњим расположивим подацима Републичког завода за социјално осигурање, за две године страно држављанство добио је 31 усвојени малишан из Србије. Највише њих завршило је са француским, америчким, шведским, грчким и кипарским пасошима.
Преднацрт Грађанског законика, који ће се убрзо наћи на јавној расправи, требало би да прецизира начин усвојења, посебно када нашу децу желе странци. С једне стране, он ће олакшати процедуре код међународног усвојења, јер ће смањити дискрециона права надлежних и поставити јасне критеријуме, али с друге, ипак ће дати предност збрињавању деце у Србији.
СЕЛЕКЦИЈА ПА ПРИПРЕМА
За усвајање једног детета „конкуришу“ у просеку три-четири потенцијална родитеља. Између осталог, зато процес усвајања траје дуго. Осим подношења обимне личне документације, и доказа да могући усвојиоци нису лишени родитељског права, да нису осуђивани, ни под истрагом, да су радно способни, здрави, да имају неку имовину и приходе, они пролазе и двомесечну серију разговора и процена у центру за социјални рад. Ако се покажу као подобни, пролазе и обавезан програм припреме. Не може се усвојити одојче млађе од три месеца, а дете старије од 10 година мора дати сагласност.
– Кад је у питању међународно усвојење, нису предвиђене олакшице, већ су одредбе усклађене са Конвенцијом УН о правима детета, која предвиђа да се међудржавно усвојење може сматрати алтернативним начином бриге о детету само ако се оно не може сместити у другу (хранитељску) породицу, бити усвојено у својој земљи, или се о њему не може на погодан начин водити брига у земљи порекла – објашњава проф. др Олга Цвејић Јанчић, члан Комисије за израду преднацрта.
Садашњи породични закон каже да странац може да усвоји дете само када се за њега не могу наћи усвојитељи „код куће“ и под условом да се министар надлежан за породичну заштиту сагласи са тим. Сматра се да се усвојитељи нису нашли међу домаћим држављанима ако је прошло више од годину дана од кад су подаци о будућем усвојенику унети у Јединствени лични регистар усвојења. Изузетно, министар може да дозволи усвојење странцу и пре истека тог рока, ако је то у најбољем интересу детета.
– Овај закон није водио рачуна о томе да ли се за дете, за које се не могу наћи усвојиоци у нашој земљи, може наћи неки други начин збрињавања, као што је рецимо хранитељство – каже коауторка Преднацрта. – Конвенција о правима детета настоји да онемогући међународну трговину децом, јер је распрострањена појава да се деца из неразвијенијих земаља усвајају у развијеним земљама, најчешће уз новчану накнаду. Зато је предвиђено да се међудржавно усвојење може одобрити тек ако се за дете не може наћи одговарајући начин збрињавања у његовој земљи.
У Комисији је било предлога да се врати непотпуно усвојење, па је и то унето у Преднацрт, уз очекивања да се у јавној расправи покаже да ли ово треба и да остане. Потпуно усвојење је трајан сроднички однос, нераскидив, потпуно изједначен са биолошким родитељским односом. Усвојеник прекида све правне и друге везе са биолошким сродницима и инкорпорира се у породицу усвојиоца. Са њим и свим његовим крвним сродницима ступа у родитељске и сродничке односе, исто као дете које се роди у браку. Он нема право наслеђивања својих биолошких родитеља, ни осталих крвних сродника, јер наследна права стиче према усвојиоцима и њиховим сродницима. Оно може престати само поништајем, ако приликом његовог заснивања нису испуњени законски услови.
НЕПОТПУНО УСВОЈЕЊЕ
Код непотпуног усвојења сродство се заснива само између усвојиоца и усвојеника и његових потомака. Дакле, нема сродства са сродницима усвојиоца. Оно се може, објашњава проф. Цвејић Јанчић, раскинути одлуком органа старатељства у случајевима предвиђеним законом. Усвојеник не прекида правне односе са биолошком породицом и има наследна права према њима. Наследна права из непотпуног усвојења се приликом усвојења могу ограничити или сасвим искључити.
(Вечерње новости)
