Прочитај ми чланакОд мајстора механичара до Заменика Начелника Генералштаба
Књига „Пад ноћног сокола“ требала је да послужи искључиво у циљу афирмације успеха бившег 3.рд ПВО, 250.рбр ПВО, Војске Србије и Министарства одбране. Издавач књиге је Медија центар „Одбрана”, аутор пуковник Славиша Голубовић запослен у војнообавештајној агенцији Министарства Одбране. Стручни рецензент књиге је Јовица Драганић, пензионисани генерал-потпуковник,бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије.
Ја сам ратни заменик команданта 3.рд ПВО, потпуковник Ђорђе Аничић, једини официр у команди дивизиона са ракетног система С-125М1 „НЕВА“. Остали су са других ракетних система и нису познавали ракетну технику. Као члан борбене послуге која је оборила Ф-117А једини нисам унапређен у виши чин, са одличном ратном оценом кога је одликовао председник Републике Србије ратним одликовањем. Официр чија је јединица ратовала свих 78 дана рата, имала успеха на ратишту (оборила Ф-117А и Ф-16ЦГ са материјалним доказима) и донела орден Народног Хероја 250.рбр ПВО. Као руковаоц гађања провео сам преко 750 сати на борбеном дежурству у станици за вођење ракета у борби са НАТО авијацијом у ваздуху. После рата мимо Закона о Војсци смењен сам са дужности и постављен на формацијско место нижег чина. Скинут сам са списка за школовање ратних официра. Ко се то и зашто играо са официром? Држава ме казнила што сам је бранио!
А онда 17,5 година после рата доживео сам ново понижење. У књизи је фалсификован:
1. Мој поподневни рад 27. марта 1999.године
2. Проглашен сам неодговорним и стављан на места где уопште нисам био;
3. Моје идеје и радње које сам предузимао приписиване су другим лицима;
4. Негирана су ратна војна документа и извештаји;
5. Као руковалац гађања проглашен сам другим помоћником руковаоца гађања који не постоји у Упутству за борбени рад,што значи да нисам члан борбене послуге која је оборила Стелт;
6. Прекројен је ток борбеног рада приликом обарања Ф-117А.
Пођимо редом. ТРЕЋА превара: Фалсификовање састава борбене послуге која је оборила стелт Ф-117А? Шта каже књига,а шта званична документа?
У наставку 3 и 4 до детаља је објашњен састав борбене послуге на основу Упутства за борбени рад и ко је сачињава по радним местима. Такође на основу војних докумената и ратног издања „Војска“ читалац је имао прилику да види имена борбене послуге која је оборила Ф-117А. Да поновим:
1. Дани Золтан – руковалац гађања (РГ)
2. Ђорђе Аничић – помоћник руковаоца гађања (ПРГ)
3. Дарко Николић – командир батерије (КБ) (официр оспособљен за то радно место)
4. Сенад Муминовић – официр за вођење ракета (ОВР)
5. Дејан Тиосављевић – оператор ручног праћења по Ф-1 (ОРП-Ф1)
6. Драган Матић – оператор ручног праћења по Ф-2 (ОРП-Ф2)
Дакле, Борис Стоименов није члан борбене послуге која је оборила Ф-117А, а понајмање помоћник руковаоца гађања за време борбеног рада, како тврди аутор књиге.
На наредним страницама читалац ће сазнати да ли су изјаве учесника обарања дате и потписане у књизи сагласне са садржајем војних докумената или се разликују. Ако се изјаве разликују и нису сагласне са документима из ратног периода значи да су лажне без обзира да ли се ради о заборавности,злурадости или намери даваоца изјава.
Прилог бр.1. Шема радних места у станици за вођење ракета
На основу шеме размештаја радних места у станици за вођење ракета јасно се види да неко ко нема радно место,тј. столицу на којој седи, једино може да стоји између официра за вођење ракета и командира батерије. На том месту увек је стајао официр из претпостављене команде који је контролисао исправност ракетне технике по скраћеној и проширеној контроли функционисања станице. Управо ту је за време борбеног рада стајао мајор Борис Стоименов. На платформи где су руковалац гађања и помоћник руковаоца нема места за трећег човека. Столице на слици су приказане у смеру како су седели чланови борбене послуге за време обарања Ф-117А.
Пођимо редом:.
1.Дани Золтан командант 3.рд ПВО у својој изјави на страници 62 књиге каже..
Цитирам: „…Борис се помера сасвим уназад до врата, а Ђорђе стоји иза мојих леђа у погнутом положају,јер је простор низак и преко мог рамена указује ми руком на циљеве на екрану…”
Прилог бр.2. Изјава Дани Золтана, страна 62
Прилог бр.3. Фотографија руковаоца гађања и ПРГ
Први официр на слици је помоћник руковаоца гађања и седи на самим улазним вратима. Где се то могао померити Борис да бих ја стао испред њега, а иза леђа Дани Золтана? Потпуно немогуће. Дани Золтан је седео леђима окренут блоковима за управљање радом лансирних рампи, а не помоћнику руковаоца гађања као што изјављује.
Мало даље у књизи на страници 65. Дани Золтан ме ставља на сасвим друго место.
Цитирам: „…Ђорђе у том тренутку, стојећи поред мене на степенику између ВИКО-а и оператора по Ф-2 …“
Прилог бр.4. Изјава Дани Золтана страна 65
Прилог бр.5. Фотографија дела борбене послуге (први на фотографији је официр вођења,у средини оператор праћења по Ф2 и на челу руковалац гађања)
И овде је потпуно одсуство познавања димензије простора где седи руковалац гађања и радног места оператора ручног праћења по Ф-2. Ту нико не може да стоји, а и да може налазио би се између руковаоца гађања и остатка борбене послуге којом командује што је потпуно бесмислено. На шта би личио тај борбени рад и ко би се то са ким довикивао да би разумео команде и извештаје?
Али ту није крај мешетарењу. Исти човек ме ставља и на треће место у својој изјави на саслушању.
Тужени Дани Золтан, од оца Ђерђа, рођен 23.07.1956.год. у Ковину, официр у пензији, опоменут, упозорен изјави:
Цитирам. „…Објашњавам да се тужилац после уласка у кабину померао, стајао људима иза леђа и у моменту седео, па устајао и нисам имао времена да водим рачуна шта он ради, а ометао ми је посао…”
У овој изјави више му не стојим иза леђа, нити њему са стране између показивача осматрачког радар П-18 и оператора ручног праћења по Ф-2. Сада стојим неким другим људима иза леђа. Потпуни губитак компаса у хроничним лажима.
На крају изговара и нешто што је заиста било и због чега сам у свим војним документима, а то је да сам како он каже у моменту седео, па устајао. Ово је делимично тачно. У тренутку кад сам ушао у станицу за вођење ракета сео сам на радно место помоћника руковаоца гађања. Ни на једно друго радно место нисам могао да седнем. Значи нисам делимично него сам седео од 20.30-21.15. Оног момента кад је официр за вођење ракета известио после лансирања да друга лансирана ракета нема захвата питао сам: „Како нема, зашто нема?” Устао сам са радног места и преко главе оператора ручног праћења по Ф-2 желео да се уверим да заиста нема захвата ракете. Посматрао сам екране официра вођења и последње километре лета прве ракете до експлозије. До тада ни један официр за вођење није известио да је станица неисправна по другом каналу.
А онда је мајстор преваре, хронични лажов, командант ракетног дивизиона Дани Золтан, поред свих војних докумената која је потписао између осталог 8. маја и 5. јуна 1999. године које је читалац имао прилике да прочита у наставку број 4. лажно известио претпостављену команду 250.рбр ПВО када су одлучивали о мом приговору. Изгледа да је цео рат славио чим не зна шта је потписивао.
Цитирам: „…Од претпостављене команде је дошло наређење да напишем имена и презимена борбене послуге која је учествовала у акцији обарања Ф-117. Ја сам команданту објаснио да имам списак, али да је ту био присутан и тужилац, а он ме је питао да ли је тада био на некој функцији, ја сам објаснио да није, да је ту наишао, али да нисмо могли да се мењамо. И онда ми је рекао да пошаљем списак посаде. Претпостављена команда је инсистирала да се у списак унесу само они који су били на дужности.”…
Ова изјава дата под заклетвом у званичној установи државе Србије потврдила је оно што сам знао и осећао у рату. Елиминисан сам лажима команданта који ме је доживљавао као конкурента. Поставља се питање како је то било могуће. Како су документа тврдила једно, а он на састанку у бригади који је сигурно уследио после мог приговора тврдио друго и да то нико није регистровао. Ту ноћ 27. марта 1999. године смо саопштили списак борбене послуге која је оборила авион. Бригада је известила Корпус. Корпус РВ и ПВО и тако даље. Зашто на списку нема Бориса Стоименова и зашто није ванредно унапређен као сви остали, ако је био члан борбене послуге као што то сад пише у књизи „Пад ноћног сокола”? Зашто је стављен на радно место на коме сам ја седео? Ко у бригади није знао и ко није поштовао Упутство за борбени рад? Коме је то ишло на руку?
Па наравно официрима команде 250.рбр ПВО. У разговору 17. маја 1999. године са начелником Штаба 250.рбр ПВО пуковником Драганом Станковићем у селу Бечмен, забележеним у службеној радној бележници на страници 303, у присуству официра безбедности поручника Боре Црнобрње води се дијалог у коме ми он каже. Цитирам:
„…Ту постоји опасност да буде пуно чинова високих па да после рата немају постављење и изгубе посао. Мани ме Драгане савести. Што ти бринеш о томе. Тражим једнакост и од тога нећу одустати. Запамти то. Ми у бригаде немамо ништа против тебе. Сумњам, рекао сам. Црнобрња помиње да ли постоји законски основ. Нема то везе Боро. Рат је, а и службени војни лист (СВЛ) бр.3 од 95.године то регулише…”
Прилог бр.6. Страница 303 службене радне бележнице
Потпуно је јасно да начелник Штаба бригаде ни једног момента не каже. Шта ти хоћеш? Па ти ниси члан борбене послуге. Није постојао ни један једини разлог да и ја не будем ванредно унапређен у виши чин као сви остали из борбене послуге.
Постоје документа која регулишу унапређења у рату. Један од њих наведен је у горњем цитату и он у члану 18 Уредбе о распоређивању професионалних војника и унапређивању официра и подофицира за време ратног стања управо то регулише. Постоје и друга документа и Уредбе који регулишу како се стимулише за учињено дело од посебног значаја за одбрану државе. Направљена је неоправдана селекција људи. Док смо ми ратовали они су кадрирали.Сигурни и безбедни у некој викендици далеко од могућности да изгубе живот. То ће показати послератна постављења и генералски чинови оних који ништа нису урадили за ову државу. Напротив.
Прилог бр.7. Службени војни лист бр.3 од 9. марта 1995. године
На службени разговор код команданта Корпуса ПВО чекао сам дуго. По Закону о Војсци старешина који није надлежан (командант 250.рбр ПВО) морао је мој приговор да проследи у року од 3-5 дана, а онај коме сам се обратио да ме прими на службени разговор у року од 30 дана. Пуна 4 месеца касније од учињеног приговора, тачније 8. септембра 1999. године, на службеном разговору, код команданта Корпуса ПВО, генерала Бранислава Петровића сазнао сам разлоге зашто и ја нисам ванредно унапређен у виши чин. А они су:
1.Грешка је у командовању,
2. Питање је да ли би Генералштаб унапредио два потпуковника (Дани Золтана и мене)
Тако функционише Закон у Војсци према потчињеном. Неправда никад није исправљена.
Потпуковник Ђорђе Аничић,
Председник удружења ратних ветерана 3.рд ПВО
