Прочитај ми чланакКад Маркс упозорава на варварство, не мисли он да ће бити откривена атомска бомба, па ће нас вратити у првобитну заједницу, него се прибојава развијања метода, средстава и начина да се ропство човека увећа а царство слободе ограничи и да се све подреди тој варварској похлепи, каже Љубиша Ристић, поводом 200. годишњице рођења Карла Маркса.
Трир, родни град најутицајнијег филозофа у последња два века, Карла Маркса, 200. годишњицу његовог рођења обележава постављањем семафора и бронзаног споменика са Марксовим ликом, поклоном кинеских власти. У главном граду Аустрије отворена је изложба „Карл Маркс у Бечу“, која се бави његовим краткотрајним боравком у том граду, далеке 1848. године.
На питања шта данас представља Марксово наслеђе, да ли је још увек жива његова идеја о бољем свету, колико је његово учење примењено а колико злоупотребљено, покушали су да одговоре у Спутњиковој „Орбити културе“ социолог др Слободан Антонић и позоришни редитељ Љубиша Ристић.
Ристић: За нас, генерацију шездесетих, била је важна та разлика између тзв. младог и каснијег Маркса. Било је лакше да кажемо да је млади Маркс хуманиста који говори о царству слободе, о ослобађању од ропства. Све оно што је, позивајући се на Маркса, произвело ропство, то је нешто што није Маркс. Било је важно разликовати Маркса од марксиста. Маркс сам није био марксиста и ми смо увек, кад смо били деца, инсистирали на томе да је Маркс неко ко мора да се разликује од онога што се у његово име касније претварало у идеологије. Ишли смо тако далеко да кажемо да Маркс није прихватио позив да иде у Париску комуну, јер је сматрао да је то више марксизам, а мање Маркс.
Како данас социологија позиционира Карла Маркса?
Антонић: Почетком деведесетих сматрало се да је Маркс у многим стварима превазиђен и да се нека његова главна предвиђања нису испунила. Једно од њих било је да ће да се током времена повећати материјалне разлике између људи. Деведесетих смо говорили како су у Британији или Француској смањене те разлике и да Маркс није био у праву. Међутим, како је време протицало, показало се да је то потпуно супротно. Био је један период када су се смањиле разлике у богатству и приходима, али смо већ од ’80-их ушли у класичан период страшног повећавања разлика.
Данас, кад посматрамо глобално друштво, осморо људи има богатство као три милијарде других и што је најгоре, те разлике се повећавају. То је тренд који постоји у свим земљама. И у Србији. По приходима, Србија је друштво са највећим разликама у Европи. Стари добри Маркс је изгледа ипак био у праву.
Да ли би Маркс данас предлагао светску револуцију? Шта је у тој његовој највише идеологизованoj тези тачно, а шта ниjе?
Антонић: Маркс је живео и велики део стваралачког дела каријере провео у тада најразвијенијем друштву, у Британији, и могао je да види како делује капитализам. Неке ствари су се промениле, али на глобалном нивоу све је остало исто. Када се залагао за револуцију, он је изражавао једну врсту беса. С једне стране, очекивао је да људи који су на врху система, за које систем ради, неће дозволити да се тај систем тек тако промени, а друго, да је тај систем страшно неправедан. Он је био бесан и огорчен због тога у каквим околностима су људи тада живели и зато је предлагао радикалне мере. То не оправдава оно што је чињено у име Маркса, али имајући у виду ту размеру нехуманости, није чудо да се Маркс залагао за ту врсту насилних мера.
Шта мислите о нужности или потреби да се савремени свет мења? Да ли нам је ипак мало револуционарности потребно?
Ристић: Много. Не ради се о мало или више, него једноставно свет је немогућ, тражи промену, само је питање средстава и могућности да се тако нешто уради. Данас је свет постао јако лукав. Веома је тешко променити га. Људи, државе, моћници на власти су научили да се прилагођавају тој жудњи за променом. Они организују промену у своју корист. Где год се појави идеја о томе да нешто треба срушити а друго направити, они ту одмах убацују своје људе, своја средства, своје ресурсе и узимају то под своје.
Ми живимо у свету у којем Маркс све више постаје академски важна тачка у разумевању света, а све мање неко ко је давао упутства за револуционарну промену. Данас је скоро немогуће у свету пронаћи аутентични омладински или студентски покрет. Раднички покрети у највећем делу света су онемогућени оним што би Хегел назвао лукавством ума. Држава је постала толико вешта да све енергије које иду ка промени света употреби против те промене.
Погледајте шта се све догађа у свету. Наша деца у школама уче разне заблуде на које нас је довео овај развој у којем и ми учествујемо. У целом источном делу Европе Маркс се више и не предаје. Међутим, Маркс се озбиљно проучава на универзитетима у најразвијенијим капиталистичким земљама које траже код Маркса одговор на оно што све њихове теорије развијеног капитализма, постиндустријског друштва не могу да објасне, зауставе и спрече. Њихов напор да образују људе да спрече револуцију је разлог зашто они проучавају Маркса.
Мислим да је то немогуће. Свет иде ка врло озбиљним сукобима. Разлике међу државама, али и међу људима уопште се нису поправиле од Марксовог времена, веома су се заоштриле и све указује да то мора имати исход који је за неке револуционаран, за неке катастрофалан, а за неке фантастичан.
Колико је тржиште, као нешто што ми везујемо за капиталистички концепт мишљења, ушло у терен уметности?
Ристић: То је једна ноторна ствар у оквиру целе ове опресије која треба да спречи промену. Уметност нема никакве обавезе ни према историји, ни према идеологијама, ни према истини… То је царство слободе у којем она не постоји уколико није слободна.
Да ли тржиште угрожава управо тај простор слободе?
Ристић: Тржиште угрожава живот сваког човека, не само уметника. Уметник је, у том смислу, одабрао да буде слободан. Ако није одабрао да буде слободан, него да се прилагођава ономе што од њега тражи држава или тржиште, онда он није у стању да одговара ономе што је уметност. Замислите наш свет у којем ми, уместо уметности, говоримо о креативним индустријама. Кад погледате попис тих уметника, видите да су обичне слуге империје, људи који ништа друго не раде него терају воду на воденицу разних моћи, разних власти. Уметност и Маркс имају директну везу у смислу да све изван царства слободе није простор за уметност. Где год се царство слободе ограничи било чим, па и марксистичком идеологијом, ту престаје уметност и почиње ропство и опресија, да не говорим о друштвима у којима ми живимо. То је предео комичног.
Како данас изгледа тај судар тржишта са филозофијом и социологијом?
Антонић: Није то само тржиште, него читав систем који је намештен тако да одговара одређеном начину понашања. Маркс каже да нема доброг капиталисте, јер ако би капиталиста био много добар према радницима, ако их не би до краја експлоатисао, он би банкротирао. Он мора да се понаша на одређени начин да би систем могао да функционише. Тај систем је схватио да мора на неки начин да контролише не само идеологију, партије и синдикате, него и уметност и науку.
Постоје теме које су задате као нешто са чиме се треба бавити. Рецимо, родна репрезентација у парламенту, као, јако је важно да жене имају неку квоту, али нико не поставља питање по чему је та врста репрезентативности важнија од слојне или клaсне. Зашто у парламенту мора да буде одређени проценат жена, а не радника или сељака.
Шта је са отуђењем као нечовечном силом, што је једна од кључних категорија у Марксовом делу?
Антонић: Главни проблем је што се читав свет креће у погрешном правцу. Маркс је рекао да се у једном тренутку мора десити једна врста избора — или ће свет пасти у варварство, или ће морати да се деси нека промена. И стварно је тако, кад погледате у ком смеру се свет креће, не само са све већим разликама, већ и са ненормалном похлепом најбогатијих људи. Сад им је најинтересантнији Сибир са великим богатствима, пошто је територија САД потпуно исцрпљена. Имате читаве државе, као што је Монтана, које су преоране и изгледају као јаловина из борског рудника. Човечанство ће се заиста врло брзо наћи на ивици катастрофе.
Чему смо ближи — варварству или новом друштву?
Ристић: Ми већ живимо у варварству. Читава друштва, користећи похлепу као гориво развоја, иду напред. То је лудило које доводи до варварске разлике међу људима, уз све облике модерног ропства. С друге стране, имате читаве области које су резултат страховите колонијалне експлоатације и које су доведене на руб првобитне заједнице.
Маркс је анализирао капитализам који је он познавао, а тај капитализам био је наиван према данашњем. Кад Маркс упозорава на варварство, не мисли да ће бити откривена атомска бомба, па ће нас вратити у првобитну заједницу, него се прибојава развијања метода да се ропство човека увећа а царство слободе ограничи и да се све подреди тој варварској похлепи.
Антонић: Реч је о томе да сад имате систематско заглупљивање обичног човека. Теоретичари медија давно су прописали да се производе садржаји намењени пре свега особама од 12 година, у смислу интелектуалне захтевности садржаја. Кроз производњу укуса и потреба врши се једна врста дебилизације становништва и то јесте један елемент варварства. Други елемент је бесмислено трошење ресурса.
Шта можемо поново да научимо од Маркса?
Ристић: Левица у Европи данас не постоји, она је најважнији сарадник Империје. Она оправдава „милосрдне анђеле“ и хуманитарне интервенције говорећи о родној равноправности и људским правима ових или оних и заправо гуши сваку могућност субверзије и размишљања о стварној промени. То је лукавство ума, опскурна ситуација у којој се сада налазимо да се све што је аутентично и природно веома брзо се узме под своје, па се претвори у своју супротност. Тиме се ствара имунитет тог страшног друштва. Једина нада и шанса су оне тачке на свету где су те противречности доведене до стања које је неподношљиво.
