Прочитај ми чланак
Нико се није тако бескопромисно, духовито и смело разрачунавао са српским медиокритетством, идолопоклонством и полтронизмом као Бранислав Нушић – у готово свим својим комедијама а поготову у „Госпођи министарки“, „Сумњивом лицу“и „Народном посланику“.
На себи својствен начин, био је хроничар наших нарави и бритка савест времена које су обележавали шестојануарска диктатура, сторнирање парламантарне демократије и крхка заједница јужнословенске браће под окриљем лабаве монархије. Какав морални интегритет, колику одважност и смелост је имао чувени комедиограф! У односу на њега – шта смо ми данас? Смемо ли да зуцнемо? Имамо ли храбрости да бекнемо?
Због чега су, као под команду, у двадесет првом веку представници културне и друштвене елите замукли? А у последње две – три године поготову… Одакле толики страх? Јесмо ли стварно толико склони сервилности?
Корени српског полотронизма пуштени су одавно. После апострофираног Нушићевог доба – запљуснула нас је ера комунизма или, боље речено, тоталиризма у којем полтрони доживљавају процват. Да би ефикасније држали масе под јармом једноумља, у миксу с перманентним страхом, вербалним деликтом и репресијом над другачијим мишљењем – комунисти су поспешивали култ полтронизма.
Разлог је био једноставан. Захваљујући њему – лакше и успешније су владали. У полувековном периоду Брозове владавине развијана је доктрина полтронизма у спрези с паралелном едукацијом на десетина хиљада „војника партије“ по моделу Коминтерне – да денунцирају, шпијунирају, да сарађују с Удбом, да буду очи и уши комунистичког режима. И док су се полтрони башкарили по кабинетима, дипломатским магацинима, ловиштима високе дивљачи затвореног типа, по елитним синдикалним одмаралиштима и у лумузинама – они који нису били идеолошки подобни и исказивали презир према полтронизму, добијали су карте за Голи оток и друге казамате. Многи – карте у једном правцу.
Тренирани деценијама да и кад другачије мисле климају главама – Срби су се крајем осамдесетих година прошлог века обрели у друштву које је по хоризонтали и вертикали било заглављено у средиште расплета крваве југословенске драме. Централни комитет на чијем престолу је беспоговорно седео Слободан Милошевић са више од 70 одсто подршке гласачког тела – био је задужен да тумачи садашњост, али и турбулентну будућност Срба, како у Србији, тако и на целом Балкану. Куда нас је одвела једна таква политика – сви смо сведоци. Истини за вољу, са отклоном од 15-20 година – место и улога Слободана Милошевића у трагичној судбини српског народа деведесетих година прошлог века – још ни издалака није истражена. Упркос страшном билансу његове владавине – усуђујем се да наслутим, да би га непристрасна историјска дистанца могла сврстати у оне српске вође којима се не може оспорити оданост српској нацији и настојање да се сачува суверенитет српског народа. Видовдан 2001. године, кад га је досовска демократска власт, уз кршење Устава, као џак тикава испоручила међународној заједници, или боље речено хашким џелатима, као и његова лична драма с трагичним завршетком у схевенингенској тамници – само појачавају тај утисак. Али док је Милошевић био на власти, полтронизам је био већи него што је и данас.
Ни кратка владавина Зорана Ђинђића, и нешто дужа, Војислава Коштунице – није нас ратосиљала полтронске пошасти. Нови лидери, чим су им избледеле модрице од пендрека на слабинама и чим су осетили неминовне лагодности власти и моћи – постали су пријемчиви објекти полтронизма, додворавања и медиокритетства сваке врсте. У много мањем опсегу него што је то био случај са Борисом Тадићем – коме су улизице, економско-финансијски генијалци, маркетиншки гуруи, фалш саборци и лажни политички пријатељи дошли главе.
А данас? Где су полтрони данас? Рекао бих – свуда. Довољно је овлаш бацити поглед на медијске и јавне наступе партијских другова и министара из моноклонске владајуће коалиције. И најприземнији човек, макар за тренутак, морао би помислити да је бог. Верујем да садашњем премијеру смета огромно полтронство којем је бесомучно изложен. Далеко било да га жалим – али верујем да му није лако. Његова партократија се просто утркује ко ће бити оригиналнији, уверљивији, луциднији и агресивнији у полтрониству. Питам се, због чега не удари шаком о сто?
Дегутантно цитирање, неизбежно апострофирање и обавезно навођење „да ће премијер најбоље знати“, макар да се ради о било чему… да ће „он умети да донесе најбољу одлуку“, слављење и величање мудрости, марљивости, лика и дела најмоћнијег српског политичара – враћа нас у време полтронизма, лицемерја и једноумља.
Глумац, редитељ и сценариста Радош Бајић
Извор: Политика
