Погибија Махмут-паше Бушатлије и његови тешких порази на Мартинићима и Крусима у лето и јесен 1896. године, означили су почетак краја династије Бушатлија. Показало се, наиме, да је погибија Махмут-паше на Крусима одговарала и самом султану и централној турској власти од које се он био одметнуо и којој је био непријатељ. Тачније, његовој погибији су се порадовали и Црногорци и Турци, а наравно и Млечани, пошто је угрожавао и њихову територију.

ИЗУЗЕТАН ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

– Он је – објашњава историчар Предраг Вукић – имао веома амбициозан план да формира муслиманску државу, која би обухватила Албанију, Црну Гору, Херцеговину, дијелом и Босну и Србију, Дубровник, а вјероватно и дио Далмације. Тако формирану државу он би одцијепио из састава Турске, али тај план, срећом, није остварен и та идеја се угасила на Крусима. Последњи скадарски везир из рода Бушатлија био је Мустафа-паша Бушатлија. И он се одметнуо од турске власти 1831. године, али је њега, за разлику од Махмут-паше, регуларна султанова војска поразила и осујетила његову намјеру. Сам Мустафа-паша није том приликом убијен, али је ражалован и изгубио власт над Скадарским санџакатом, што је значило и коначни пад и развлашћивање Бушатлија након више од 300 година управљања овом облашћу.

Тај огранак Бушатлија који води директно поријекло од Скендер-бега Црнојевића – Бушатлије, потом је, по казивању посљедњег потомка те лозе, сада покрштеног Махмута Бушатлије, по наређењу цариградске Порте, односно турске владе, пресељен у околину Ливна, на локалитет који се звао Блато Бушатлија, а сада се зове Бушко блато. Када су аустријске трупе 1878. године ушле у Босну и Херцеговину, Срби и муслимани су им пружили одређени отпор, а у ливањском крају су се у томе посебно истакли управо Бушатлије. Аустрија је ипак, након три мјесеца борби са српским и муслиманским четама, сломила отпор и окупирала Босну и Херцеговину, а Бушатлије су из Ливањског краја пресељени у Бугојно…

Последњи изданак династије Бушатлија, Махмут, који се недавно на Сретење Господње покрстио на Цетињу, по казивању Предрага Вукића, рођен је у Сарајеву 1946. године. Студије архитектуре је завршио у Београду шездесетих година прошлог века. Касније је завршио и студије економије у Паризу.

– У питању је веома образован човјек и изузетан интелектуалац, полиглота, који је једно вријеме радио и као економски савјетник при Уједињеним нацијама, потом као економски савјетник у Народној банци Србије, а сада је економски савјетник за финансијска питања у актуелној Влади Србије. То је – како сам ја стекао утисак – човјек који има јасно дефинисан српски национални осјећај. Ја сам прије неколико мјесеци дуго са њим разговарао о муслиманском националном питању и он ми је тада рекао да је највећа трагедија за босанске муслимане то што је формирана посебна муслиманска нација, односно што су они на тај начин удаљени од српског националног коријена.

– Господин Махмут Бушатлија, дакле, има јасан преглед свог етничког поријекла и код њега уопште нема дилеме ко је и шта је. Он се заиста све ове године и деценије осјећао као Србин муслиманске вјере. Никад није био оптерећен исламизмом. Супруга му је Дубравка, рођена Кривокапић, поријеклом из околине Цетиња, из Катунске нахије, а ради као шминкер у Атељеу 212 у Београду. И њу сам такође упознао. Имају двије красне ћерке и обје носе старозавјетна, старојудејска имена – Хана и Леа. Хана на јеврејском значи милост, захвалност и код нас би се то име могло превести као Милодарка или неко тако слично, а и само хришћанско име Ана је изведено од тог старојудејског имена Хана. И Леа је старозавјетно име, мада се оно јавља и у латинском језику и значи лавица. Колико сам ја могао да закључим, кад је у питању господин Бушатлија, сада Станко, ради се о изузетно продуховљеном човјеку, човјеку широке културе.

– Како он није растао са муслиманима нити стасавао и живот провео у некој босанској касаби, он нема никаквих оптерећења и није ни на који начин подлегао србофобији. То што је добар дио живота провео у Београду, видио и упознао свијет, јасно је да је сам изградио свој животни став и самостално дошао до увјерења да је он етнички Србин, али он ни у том погледу није оптерећен оним паланачким духом. Пошто је дуго живио и радио и на западу код њега се формирао један интернационални, космополитски дух, али, понављам, са јасно дефинисаним српским националним осјећањем и за мене није никакво изненађење његова садашња одлука јер само тако снажни, самостални духови могу да доносе тако крупне одлуке – да се у датом тренутку врате вјери својих предака. Људи који живе у забитима, изложени сваковрсним притисцима средине у којој живе, не могу да се одлуче на такве кораке – напомиње Вукић.

ЛИЧНИ ЧИН

У једином кратком коментару за новине, господин Махмут Бушатлија је поновио да је то био његов лични чин и жеља да се врати коренима. Он је испричао како га је деда једном, још док је био млад и сасвим незаинтересован за те ствари, упитао да ли зна да је његова крсна слава Свети Никола, односно да је то слава његових предака Црнојевића:

– Ја сам тада био млади комуниста и све то ме се тада није много дотицало – казао је Бушатлија, наглашавајући да се никада није осећао као муслиман, односно да су он и његови Бушатлије „увек били Срби са муслиманском подлогом“. Он с поносом истиче да му је супруга Дубравка православне вере, да су му обе ћерке крштене у православној цркви, а ни да за њега као марксисту никад није било дилеме око етничког порекла. Он ни сада не крије да је био марксиста, али сматра да то није непомирљиво са вером: – То сам рекао и митрополиту Амфилохију и београдском надбискупу Хочевару и они су се сагласили са мном.

Господин Бушатлија наглашава такође да ће његово ново, крштено име бити уписано саму у црквеним књигама крштених и да он сада неће радити на томе да то мења у свим личним документима и исправама. 

(Вести)

Ознаке: крштење, Махмут Бушатлија, Црнојевићи