Прочитај ми чланак

ПРОНАЂЕНА ФОРМУЛА: Папа у Србији као државник?

0

papa i nikolic

Поглавар Римокатоличке цркве могао би да посети нашу земљу као шеф ватиканске државе. Патријарх Иринеј се не противи овој врсти посете, али коначну реч даће Свети синод.

Благослов за долазак папе Фрање у Србију, уколико ова врста сагласности посредно или непосредно буде затражена од Српске патријаршије, даће Свети архијерејски синод. Од врха СПЦ засада нико није тражио добродошлицу за поглавара Римокатоличке цркве.

Иако за Патријаршију СПЦ посета папе Фрање у својству римског епископа, због великог терета прошлости, још није тема, његов долазак као шефа државе – није споран. На то је мислио и патријарх Иринеј који је у предвечерје Божића рекао да не би имао ништа против да Фрања посети Београд.

НОВИ НУНЦИЈЕ

Дипломатске акредитиве председнику Томиславу Николићу у најскорије време предаће нови папски нунције у Београду, надбискуп Лучијано Суријани, који се већ пријавио и Српској патријаршији. Од доласка новог амбасадора Свете столице, власти у Србији, али и СПЦ, очекују да убрза комуникацију Београда и Ватикана, као и да настави да развија добре односе између две државе.

– Битно је да ли он долази као државник или као римски епископ. У Цркви се зна како се припрема и једно и друго. Посматрано са мог лично и аспекта цркве то је велики, значајан догађај и ту не видим ништа лоше – казао је патријарх Иринеј.

Овакав став поглавара СПЦ протумачен је као сигнал да је папино путовање у Србију у својству државног лидера Ватикана са становишта СПЦ прихватљив. У врху СПЦ, без обзира на патријархов став, напомињу да ће се о евентуалној папиној посети тек разговарати.

Последњу реч о доласку папе у Србију, према многим тумачењима, даће – Московска патријаршија. Руски првојерарх, који је уз српског патријарха, једини православни поглавар који се никада није састао са римским бискупом, донедавно је био противник ове врсте контакта. Избор на престо Светог Петра папе Бергоља и његова нескривена жеља да редефинише односе са Источним светом, међутим, утицали су и на тврд став патријарха Кирила.

Наруку историјској посети иде и принципијелан став Ватикана према једнострано проглашеној независности Косова, али и папина одлука да у разговоре о канонизацији контроверзног кардинала Степинца први пут уважи и став СПЦ. Ови Фрањини потези протумачени су као сигнали Москви да наступа нова ера односа између две конфесије, али и државе.

Папу Фрању, као државника, председник Томислав Николић је прошле године два пута позвао да посети Србију. Једном писмом, други пут током септембарског сусрета у Ватикану, али је том приликом изнео и ограду – да о томе треба да се изјасни и Српска православна црква. Како нам је јуче речено на Андрићевом венцу, позив председника папи и даље је отворен.

Познаваоци политичке праксе Ватикана кажу нам да председник Николић није у обавези да „прибави“ став СПЦ да би позвао папу да посети Србију, јер ни Николић није био у Ватикану у верској улози. Како папа, међутим, обично жели да у неку земљу оде и као шеф државе и у пасторалну посету, тако његов долазак у Србију не би био могућ без паралелног позива или изражене сагласности СПЦ. Ово питање је важно, јер папине посете страним земљама незаобилазно прати и сусрет са представницима локалних конфесија. Тако је било и током Фрањине посете Сарајеву, када се са „светим оцем“ у име Српске цркве срео владика захумско-херцеговачки Григорије.

Упућени у односе Источне и Западне цркве, међутим, напомињу да није искључена ни нека врста средњег пута. То се догодило када је својевремено папа Јован Павле Други ишао у посету Бугарској, где се тамошња црква претходно није изјаснила потврдно о његовом доласку, али није ни изрекла негативан став. Папа је ипак отишао и том приликом се сусрео са бугарским патријархом.

После разговора са папом у септембру, Николић је рекао да је „човек који мири многе људе и религије у свету непомирљив у ставу да Римокатоличка црква остаје потпуно чврста по принципу непризнавања једнострано проглашене независности КиМ“, као и да папа брижно прати све што се дешава на КиМ. Према Николићевим речима, папа Фрања зна и колико римокатолици имају могућности да у Србији упражњавају своју веру, обичаје, традицију и културу.

АЛБАНЦИ ЗОВУ У ПРИШТИНУ!

Албански лобији у свету, уз помоћ власти у Приштини, покушавају да издејствују да папа Фрања у скоријој будућности посети Приштину, сазнају „Новости“ у врху СПЦ.

До ове посете Приштини је веома стало, и у месецима који предстоје може да се очекује њихова дипломатска офанзива на Ватикан.

– Лобирајући за посету папе, у Приштини желе да свету пошаљу поруку да Косово и Метохија не припадају муслиманском корпусу у Европи. Папин долазак њима би био снажан аргумент у будућој борби за чланство у УН и Унеску – кажу у СПЦ.

Црква припрема своју стратегију за овакав развој догађаја, иако засада нема сигнала да ће папа Фрања подлећи притиску лобија под контролом Приштине.

Он је, наводно, прозрео намеру албанских лидера да његову евентуалну посету верског карактера представе као потврду државности јужне српске покрајине.

Извор: Novosti.rs

38 коментара “ПРОНАЂЕНА ФОРМУЛА: Папа у Србији као државник?

  1. Александар Карановић каже:

    Сваки човек здравог разума зна да ова сотоњара не треба да долази у Србију!!! папа је сејач зла, отац лажи и он је сам лажов и опсенар!

  2. ja каже:

    Dolazak Zveri na sveto tlo, Omirisaće, osetiće i nestaće.

  3. Xman каже:

    Како је реко један монах болје да те турци муче него латини да те уче

  4. Виде Даничић каже:

    4. Манипулација језиком, писмом, наслеђем (у функцији културног геноцида) последица је управо
    оримљеног програма Илирског политичког покрета. Бартолд Кашић је био централна личност заговорника илирства и „чистог хрватства“, јер је настојао да штокавско наречје прогласи за
    илирски језик свих Срба и крвата. Нажалост, латинско хришћанство је (идентификујући крватство и католичанство) однело победу на овом делу Балкана, јер је сачувало и ревитализовало: и латинизацију, и романизацију, и католизацију – рађајући аутентични папски продукт:
    папокрватство. Србија ће се борити за повратно враћање својих граница и ослобађање свога народа у целини више од једног века да би је, потпуно истрошена и осуђена на расуло Аустро-Угарска али стално ревитализована Папска курија, оковале 1918. г. 1. Југославијом.

    1. usw каже:

      Ne izmerno HVALA na iscrpnim komentarima!

  5. Виде Даничић каже:

    3. Рим је свој политички програм на „словенским“ просторима остваривао уз помоћ католичких крвата. „У Турској, српска раса заузима покрајине Босне, Херцеговине, део Македоније, североисток Албаније, Црну Гору и кнежевину названу Србија, док у аустријском царству Срби живе на територијама Далмације, Хрватске, Словеније, делу Истре, у Војној Крајини, Банату, Срему и Дунавској области од Беча до Сент-Андреје.“ (Сипријан Робер). Латинско хришћанство није успело да овлада србским народом у Босни.

    Појавом Турака са становишта папства успешно се решава и укида „словенско“ (у ствари србско) питање – денационализацијом и дебизантизацијом. За то време крватска преузима на себе све обавезе чувања римске илирске политике (Павле Ритер Витезовић). Од тада се
    практично одржава историјска мистификација о великој крватској.

    Србски народ источног закона (православље) био је у доминантној већини. Крватска је у 16. в. имала укупно око 3.000 димњака (Јосип Предавец). Славонију је папска идеологија предвидела као бастион латинског хришћанства и католичког крватства. Међутим, историјска је чињеница да се Драгутинова држава простирала све до Нашица. Карло фон Церниг тврди да су „рашки досељеници… три жупаније: пожешку, валповачку и сремску, исто као и Банат, у обичном говору називали Рашком или Рациом. Део Војне Крајине на подручју данашње крватске, чији су
    становници већином били Срби, имао је око 1 милион становника и давао је 60.000 војника у време када је „цела Монархија 1740. имала 80.000 – 100.000 бораца“. У 18. в. На територији Далмације, крватске и Славоније живело је више Срба него крвата.

    Политички програм папске Курије на једном делу Балкана и за део народа србског биће погубан. Православни народ био је изложен тортури римокатоличког тоталитаризма. Верска асимилација била је најдоминантнији процес на територијама Далмације, крватске и Славоније. У завршној фази културног геноцида католичанство (крватство) на нашем простору приступа усвајању најраспрострањенијег дијалекта, рачунајући, на тај начин, да ће успешно – путем језика – извршити и денационализацију најбројнијег, србског народа и, последично, романизацију. Ђуро Даничић је показао („Диоба словенских језика“, 1874) да се крвати служе чакавским наречјем, али и кајкавским (само у три жупаније) који ће заменити штокавским, јер је „језик њихов пријелаз од новог словенског (словеначког) на најближи сусједни“. Историја је показала да су чак и најватренији заговорници јужнословенства у ствари били употребљени у остваривању идеолошког програма папског хришћанства. Католичко хришћанство се ширило на све оне крајеве где се употребљавало штокавско наречје (односно где се, лингвистички поједностављено објашњено, уместо “кај“ говорило „шта“.

    На овом „двоједном“ начелу (вере и језика) засниваће се потоња „историјска“ тражења босанске територије (коју је још П. Р. Витезовић одредио за срце „Илирика“ односно крватске), као и територија Славоније и Даламације на којима су живели штокавци католици. Наравно, у дугом процесу извитоперене пресије и политичких апетита једне антицркве (Рим) и једног исфрустираног конвертитског католицизма (крвати) – сви католици штокавци су коначно постали крвати. Тако је заменом етнонима Србин у Илир коначно остварен јединствен и апсолутизован програм католичке акције.

    Политички програм оримљеног Илирског покрета најбоља је илустрација мегаломанске политике папства и националне политике крватства. Потврдиће га штросмајеровци сакупивши
    народне песме у Босни (Матица крватска ће издати у 12 књига!) под скупним називом „Хрватске народне пјесме“. (В. Јагић се чудио у писму Ф. Рачком да је Матица крватска издала „некакве хрватске народне пјесме“ иако, по њему, у народној епској позији не би требало „истицати хрватско име“, јер је то исувише слично намери да „и то благо отме Србима“.

Коментари су затворени.