Прочитај ми чланак
Аутор „Равне горе“ одговара на критике које су пратиле први део ратне трилогије: Серија је дочекана на нож због свих наших раскола. Проговорили смо после 70 година једноумља. Дражу сам приказао као нормалног човека и патриоту. Мој Тито је нов, другачији, занимљив и уверљив.
После десет епизода серије „Равна гора“, које су само први део најављене ратне трилогије „1941-1944.“, аутор Радош Бајић ексклузивно за „Новости“ одговара на најважније критике и контроверзе које су пратиле њено емитовање.
* Зашто сте се сами латили и сценарија, и драматургије, и дијалога, и режије? Неки мисле да сте се преценили?
– „Равна гора“ је ауторска серија. Показао сам да сам и кадар и храбар да се ухватим укоштац са овако важном и осетљивом темом.
Треба боље погледати одјавну шпицу „Равне горе“ и видети да такве замерке не стоје, и колико сјајних и значајних сараднике сам имао за сваки од наведених сегмената.
С тим, што похвале делим са свима – а критике прихватам сам.
* Колико ли сте са ове дистанце задовољни оним што сте урадили?
– Снимити „Равну гору“ у околностима какве смо имали равно је подвигу. Ипак, само делимично сам задовољан. Реализовати пројекат који одсликава епоху, на локацијама у целој Србији, са толиким бројем учесника, са огромним трошковима и веома скромним буџетом, без икакве подршке државе, упркос чињеници да смо третирали тему од прворазредног националног значаја – то је чудо које се само једном у животу догађа.
Када се главе мало охладе – то ће бити јасно и онима који нападају „Равну гору“. Иначе, ауторски и професионално стојим иза сваког кадра, иза сваке сцене и секвенце – и не позивам се ни на какав алиби. Напротив, веома сам поносан на „Равну гору“.
* Који је, по вашем мишљењу, уметнички, а који друштвени значај серије?
– Серија „Равна гора“ је цивилизацијски искорак српског друштва. После 70 година једноумља слодобно смо проговорили о једном од најдраматичнијих раздобља у новијој историји српског народа. Неки су мислили да још није време – заборављајући колико је прошло деценија откако се Вили Брант поклонио жртвама Холокауста, или – кад је пао Берлински зид.
Објективно – огромни друштвени значај је надвладао уметнички у перцепцији „Равне горе“. Због идеолошких раскола који разарају српско национално биће серија је дочекана на нож – и уметнички аспект серије је жртвован. При чему су идеолошки противници остали неповређени, а најдебљи крај је извукао аутор, то јест ја. Објективно, велики број оних који су анализирали уметнички и креативни аспект, чинио је то са снажним идеолошким предзнацима и замеркама.
* Суштинска идеја серије била је – истином до помирења. Али, чини се да порукама нису задовољени ни „комунисти“ ни „четници“?
– Може се рећи да сам као аутор прошао кроз својеврсног „топлог зеца“, о чему сам већ говорио. И једни и други су ме сложно нападали – што ми је потврда да сам направио управо оно што сам желео, да нисам служио ни једној ни другој догми – већ сам следио пут истине и веродостојности.
* Једни вас оптужују за рехабилитацију равногораца, а други за комунистичку пропаганду…
– Са различитих идеолошких позиција велику халабуку су правили занемарљиви остаци комунистичке догме и агресивне квазипатриоте са примитивним националистичким предзнаком. Ако су вредносни системи једне и друге дружине данас меродавни у Србији – тешко нама и тешко Србији.
ХРВАТИ СЕ ЉУТЕ ЗБОГ ИСТИНЕ
* Имали сте жестоке нападе из Хрватске, а највише су замерили што сте их кроз лик Влатка Мачека оптужили за издају Југославије?
– Ето видите – макар неке користи од „Равне горе“. Част ми је што сам први на екране националне телевизије извео Дражу, за шта је пре мене заслужнији покојни Саша Тијанић.
Али сам, такође, задовољан – што сам недвосмислено рекао да су Хрвати увек кад су могли разграђивали Југославију.
Не видим због чега се љуте – кад и они знају да је то истина.
Међутим, апсурдно звучи кад кажем – да је објективније и професионално растерећено о стручним и уметничким аспектима серије писала хрватска штампа – него што су чинили поједници из српских медија.
Овде се успех тешко прашта.
* Замера вам се да нисте до краја поштовали историјске истине – Крцун се појављује са Титом у Земуну, а тада је, наводно, био у Ужицу, Коча дочекује Броза иако је у априлу већ искључен из партије…
– „Равна гора“ је уметничка, играна, ауторска серија која је инспирисана догађајима за које је историјски потврђено да су се догодили, или је вероватно да су се могли догодити. То није позивање на голе ауторске слободе, то је уобичајен поступак у креативној уметничкој форми. Да је „Равна гора“ документарна, научна, историјска серија која ислеђује тачност свих релевантних историјских података – то не било могуће.
Дакле, они који су ми то замерали мешали су бабе и жабе. Некима, попут извесног хоби историчара Самарџића из Бруса, то је био повод да организује антикампању против „Равне горе“. Као и да користољубиво себе промовише у озбиљног историчара. Иначе, човек је по струци економиста.
* Најчешћа критика која се могла чути је да је серија спора и без довољно гледљиве динамике?
– Та теза се као дух из боце искрала из једног од више формираних штабова за рушење и блаћење „Равне горе“. Поспешена снажном интернет-кампањом – она је, морам признати, ушла у ширу употребу. Сви који су морали нешто да замере „Равној гори“, пошто нису имали шта друго – јер је продукција врхунска, глумачка подела сјајна, камера бриљантна, костим, маска, сценографија – одлични, јер је режија стабина и чврста са јаким ауторским печатом – посезали за општом прозаичном и неутемељном тврдњом: „Споро је“.
* Али, у којој функцији је био тај успорени ритам серије?
– То је питање ауторског виђења. Подједнако смешно је да критикујемо, на пример, Ван Гога – због тога што на његовим платнима преовладава жута боја. То је због тога што он као аутор то тако осећа. Нема споро-брзо, постоји само добро или лоше.
* Чему служе дуге сцене пејзажа или детаљи који су, према критикама, развлачили динамику – комуниста са птицом у кавезу или тражење кокошјих јаја по тавану…
– У „Равну гору“ сам уложио пет година живота и рада и сваки кадар у серији сам одсањао и знам га напамет. Уз невероватну малициозност једног дела мојих „критичара“ – запањен сам опијеношћу једног броја Срба дилетантском фатаморганом – да све знају, да су стручњаци за све, да знају како се пишу дијалози, да знају како се „развлачи динамика“. Морам да признам да стручна и професионална сценаристичко-драмска пракса не познаје тај термин. То је смешно. Мислим да је то лепо објаснио професор Јанковић у панелу у „Новостима“.
* Зашто се Дража Михаиловић појављује тек у четвртој епизоди, кад је централни мотив серије његова лична драма и разлози због којих је подигао устанак и повео људе на Равну гору?
– То је одлично питање. Прво, увод или експозиција за књижевно дело од три тома није исти као за књигу од 300 страна. Када сам почео да пишем сценарио за „Равну гору“, по форми то је трилогија која је предвиђена да траје између 50 и 60 епизода. Због тога је објективно експозиција „Равне горе“ нешто дужа. Уз чињеницу да смо приказали само 10 епизода од планираних 15 за први циклус – има места овој замерци.
* Због чега Дража није у средишту радње као моторна снага пројекта?
– У увођењу лика пуковника Михајловића заступао сам тезу да он тада, 1941, није био митска личност, како га ми доживљавамо данас – већ један од мноштва официра Југословнске војске. Дакле, увео сам га лагано – без агресивности и антиципираног значаја, као нормалног човека и патриоту, каквих је било на хиљаде. Тек касније, његова судбина и личност која ће тако снажно бити уграђена у колективно памћење српског народа – у серији добија свој пуни замах.
* Тита уводите у Београд, без објашњења ситуације из које долази? Као да недостаје одговор – зашто стиже баш у Србију, а не диже устанак у НДХ, рецимо, у Сплиту или Осијеку…
– Видим да се цитирају Титове речи из серије, кад одговара да Загреб није бомбардован: „Там није разбијена ни шалица каве…“ Много сам времена посветио тачном позиционирању Титовог лика. Сви се слажу да је мој Тито – нов, другачији, занимљив и уверљив. Треба имати у виду да се серија завришла са две трећине драмске радње. Дакле, ово је била „Равна гора“ без трећег чина – у којем се, поред осталих судбина, Титов лик и улога приоритетно развијају управо везано за тезе које су садржане у вашем питању.
ДОГОВОРИЋЕМО СЕ О НАСТАВКУ СЕРИЈЕ
* Јесу ли истините спекулације да су вам из РТС већ јавили да нема новца за наставак пројекта?
– Ја сам аутор „Бабе“, најгледаније ТВ серије и најгледанијег програма икада у Србији. „Равна гора“ је убедљиво најгледанија ТВ серија у периоду њеног приказивања у Србији – са преко 2.300.000 гледалаца. Нагледанија је и у БиХ, то јест у РС. У РТС седе људи који умеју да цене важност и значај оваквих резултата. Пара нема, али се као најбољи партнери договарамо како да обезбедимо средства за наставак.
* И, за када је планиран наставак снимања?
– То треба питати госпођу Бранку Оташевић. Она је једини референтни ТВ критичар, мада у пензији – која ме је одмах, после друге епизоде, таблоидно изгрдила за спорост, затим је у панелу „Новости“ рекла да сам лош сценариста, па је у свом критичком осврту у „Политици“ дала препоруку РТС „да не верује да би наставак ‘Равне горе’ интересовао ТВ гледаоце“. А онда је, гле чуда, у истом таблоиду завапила како се снимање „Равне горе“ мора наставити.
