Прочитај ми чланак
Ако је демократија слобода, шта је та слобода, у периоду последњих двадесетак година донела култури Србије, или српској култури, како вам драго? Где је та култура – под условом да као таква уопште постоји – у односу на окружење, на високе европске стандарде, на свет уосталом?
Шта је то изворно а вредно, неспорно вредно, никло из културног миљеа демократске, вишестраначке Србије; који роман, који филм, велика представа? Не рачунајте Кустурицу, он је проклијао и одрастао у „оном“ систему. Свакако и Срђан Драгојевић, без обзира на то што је два жанровски одлична филма снимио деведесетих: „Ми нисмо анђели“ и „Лепа села лепо горе“. Први је ремек-дело омладинског филма.
Зашто је тако? Зашто и у култури, овде у Србији и код Срба, слобода не уме да пева као што су културњаци певали о њој. Шта се то догодило да они чији глас је трајно промукао од вишегодишњег оговарања „тоталитарног, недемократског система“ сада кад је, сами то кажу, дошла слобода, не могу да напишу ни пажње вредну новелу, камоли роман; позоришни комад који ће остати упамћен као квалитетан а не као политички ангажован; изложбу за сећање по досегнутом уметничком нивоу а не по тзв. инсталацијама: бодљикавим жицама, старим креветима, сломљеним лустерима и ве-це-шољама унетим у галеријске просторе.
Одговор је само на прво гледање компликован, али није, као што није тешко повући линију која дели културу од некултуре или привида културе, таленат од просека, праву, истинску уметност од, на пример, нечега што крстимо као савремена уметност иза које, по правилу, у огромној већини, чами бледо лице неталентованих људи с великим амбицијама а никаквим могућностима. Њихово релативизовање сваке традиције и уметности која је остварена или долази из националног круга, не умањује нити девалвира ту уметност (права уметност брани се сама и неуништива је) већ представља доказ сопствене немоћи, уметничке јаловости.
У таквим ситуацијама квазиуметник се брани спајањем културе и политике, своје политичке пројекције и убеђења пакује у обланду нечега што назива културом, а свако оспоравање таквог напора проглашава политичким чином.
Ево вам најновији пример из Културног центра Београда (КЦБ). Тамошњи директор(ка), Миа Давид, означила је своју смену као политички атак нове владајуће већине у главном граду (Миу је у КЦБ довео Чедин ЛДП) и обрачун с културом. У своја највећа достигнућа на директорској позицији навела је организовање изложбе у Београду о страдању албанске породице Богујевци, из Подујева. Њих су побили Срби, „Шкорпиони“ и за то су осуђени, овде, у Београду.
Какве то везе има с културом и уметношћу… сами процените. Ту је и најкраћа дефиниција дилеме с почетка текста.
(Вечерње новости)
