Прочитај ми чланак
Слободан Антонић: Једнострани плурализам
Фадиљ Љепаја и ја на порталу КоССев разговарамо о Космету. Прво што ми пада на памет јесте да би било добро да се овакав разговор води не само преко медија намењеног косовским Србима, већ такође и у неком медију који је намењен косовским Албанцима. Овако се чини да друго мишљење треба да чују само Срби, не и Албанци.
Уопште, изгледа ми некако да је плурализам мишљења, барем када је реч о Космету, резервисан само за Србе, не и за Албанце. Можда грешим, али имам утисак да су моје албанске колеге на Косову и Метохији монолитне када је у питању, рецимо, однос према Србима на Северу Косова. Не знам никога од њих ко се залаже, на пример, да Север добије озбиљну територијалну аутономију – попут оне које је Косово имало у оквиру Србије до 1989, или макар до 1999.
Јер, територијална сразмера Србије и Косова једнака је сразмери Косова и његовог северног дела. Исто је и са етничком структуром. Зашто онда, бар једном албанском политичару, или интелектуалцу из Приштине, не падне на памет да предложи да се Србима на Космет да оно што су имали Албанци у Србији – да им се, дакле, уставно обезбеди територијална аутономија?
У Србији није мало гласова, како међу политичарима, тако и међу интелектуалцима, који се залажу да се призна независност (сецесија) Косова. Цела тзв. Друга Србија – чије је политичко крило ЛДП, а медијско Пешчаник, Е-новине, па и Данас – годинама се бори за „признање реалности“ на Космету. Многи београдски „левичари-интелектуалци“ – а некако свако на универзитету воли да буде левичар – прво што ће урадити јесте да се заложи „да се Косову призна независност“. (Необична ми је та традиционална особина српских левичара да се великодушно – „интернационалистички“ – одричу територија где живе Срби; ту врсту „интернационализма“ слабо примећујем код левичара из других балканских или европских народа – изузев нешто код Руса; али о томе други пут).
У сваком случају, док је Београд пун различитих мишљења о Косову и Метохији и често потресан врућим дебатама шта и како радити са Приштином, има се утисак да је Приштина монолитна по питању Севера Косова, односно да у њој влада гранитно хладно јединство према свим молбама за аутономијом који долазе из Митровице.
Волео бих да у овоме грешим – ми смо често лоше информисани једни о другима – и надам се да ће ме мој уважени саговорник убрзо демантовати. Али, питам се, зашто ти гласови међу албанским интелектуалцима или политичарима – да се Србима на Косову дају њихове аутономне институције – ако их уопште и има, нису јачи и чешћи? Да ли то значи да се Албанци са Косова боје да ће косовски Срби, ако добију аутономију, урадити исто што су урадили и они сами – прво се оградити, а онда одвојити?
Имам утисак – а волео бих и ту да грешим – да моје колеге из Приштине заправо некритички уживају у војној победи НАТО над Србима из 1999, и да мисле да преосталим косовским Србима, као пораженој страни, не треба дати ништа: они се просто морају поклонити, или уклонити. То је, дубоко верујем, сасвим погрешно и не представља ништа друго до својеврсни наставак ратног насиља.
Ако се хоће мир на овим просторима, онда тај мир не може почивати на логици да пораженог ратног непријатеља треба сатрти. Не, треба му пре пружити руку. Ако се хоће трајни мир, Приштина локалним Србима треба да да јаку територијалну аутономију. Зашто приштински интелектуалци, рецимо тамошњи левичари, не подржавају апеле локалних Срба који иду у том правцу? Зашто то није више на делу – или није уопште на делу – уважени саговорниче „са друге стране барикаде“?
Фадиљ Лепаја: Беседа о пораженом непријатељу!
“Моје колеге из Приштине заправо некритички уживају у војној победи НАТО над Србима из 1999, и да мисле да преосталим косовским Србима, као пораженој страни, не треба дати ништа: они се просто морају поклонити, или уклонити.” (Слободан Антонић)
Уважени саговорниче, „са оне стране барикаде“,
Ви у својој беседи причате о „традиционалној особини српских левичара да се великодушно – ‘интернационалистички’ – одричу територија где живе Срби, о Србима који су поражени, који су обесправљени, те о Албанцима који су, кад су Срби у питању, монолитни и који Србима не дају ништа, бар колико су Албанци некада у Србији имали.”
Не нуди се ништа Србима. Ви тврдите да Срби нису побеђени од стране Албанаца. Ради се о победи НАТО-а над Србима. Схватам ратничка осећања: није срамота кад те НАТО побеђује. Сила је то. Ал’ Албанци, никако! Албанци уживају, иако то нису заслужили! Јер да није НАТО-а, Албанци би били поражени.
Слажем се! Албанци нису војнички ни победили! Напротив, српска војска, полиција и паравојне формације су војнички поразили Албанце на Косову. Углавном цивиле. Свима су успели да докажу колико могу бити војнички способни.
Слажем се, победили су! Набројаћу неке општепознате резултате те победе: Побијено је отприлике 13 хиљада цивила, неки од којих и после 15 година се још налазе по масовним гробницама, у Србији, или су пак покопани испод наших ногу, а ми нисмо свесни тога. Бар су већином покопани, нису бацани у Дунав, у препуним фрижидерима који служе за транспорт меса и сухомеснатих производа! Ако оставимо по страни ‘ситницу’ да је пар фрижидера испливало на површину, те открили и ту појаву која је доста успешно скривана од очију српске јавности, онда би се могли ружити Албанци да су поубијали своје сународнике. Важно је поновити једну тврдњу, те поновити, поновити…и поверовати!
Слажем се: Доказано је да су војници, паравојска и полицајци ‘успели’ силовати 30-40 хиљада албанских жена, те тако условити на стотине породичних драма! Можда ће неки правдољубац инсистирати да их није било 30-40 000 него само 20.000!
Морамо прихватити чињеницу и живети са тим, да ми нисмо били способни одбранити своје жене, ћерке, децу…Нисмо заслужили слободу!
Слажем се: Спаљене су на хиљаде наших кућа, покрадено је све што је нешто вредело!
Слажем се: На крају да су победили читав један народ, распоредили у колоне и отерали одавде, успут ‘наплаћујући путарину’ на свакој кривини. Бити полицајац на Космету, то је била привилегија!
Слажем се: Ми смо били побеђени, понижавани, растребљени. И то се није десило први пут. То се дешавало од ослобођења Србије од стране турске империје, кад су моји преци такође у колонама распоређени и истерани из својих кућа из околине Ниша, Прокупља, Куршумлије. И то мало ко у Србији може да поверује, јер како рече уважени саговорник, “тамо сад живе Срби” и то нико нема право поклањати. Јер тамо сада живе нормалне породице које можда и не знају да су ту некад живели неки други људи који су поражени, понижавани и истребљени…А ‘преостали’ су распоређени у колоне и правац…југ, или југозапад. Није им понуђено ништа. Ни статус грађанина. Само једно војничко “марш”. Ипак је то било пре скоро двеста година.
Тако, давно, у претпрошлом веку, “моји” су били поражени. Неспособни војници. Цивили. А они нису заслуживали почаст?! Осим имена својих села која сад носе на стотине села на Косову, нису успели скоро ништа друго понети са собом. Па, уважени колега, ви не морате веровати мојој баки која ми је препричавала оно што је њој њена бака причала.
Копајте по српским архивама! Наравно, немојте то лично схватати. Преко вас се обраћам многим Србима који нису имали прилике да чују овакве “приче”. Па тиме можда и објашњавати моје презиме. Љепаја, данас је једна месна заједница у околини Мерошине, недалеко од Ниша. Сигурно је то једно обично село, судећи по имену – једно лепо село, али која су некад…“лепо горела“!
Ја ни у сну не верујем да оно што је лоше за Албанце, може бити добро за Србе! И обрнуто! Прихватам идеју да то може да буде профитабилно за неке Албанце и за неке Србе који стварају неке идеје, или меморандуме, па тиме стварају и разлоге због којих би се људи тукли.
Наравно, ми смо овакво стање наследили. Можемо, или наставити ‘славним’ путем наших предака, или издати велико-националну идеју, те створити интегративне идеје које зближавају заједнице, на принципима прихватљивим за све. Али, са слободом се не да преговарати!
Сад бих нешто и о плуарализму. То би требало да значи, разбити идеју о “монолитном непријатељу”.
Ви се залажете да се албански интелектуалци залажу “да и Срби нешто добију” у овој причи. Схватам идеју! Ал’ – не дамо ништа! Зашто давати? Људима треба омогућити да се осећају слободним, да могу имати слободу избора. А то на Космету не зависи од Албанаца. Ту је међународна заједница која већ годинама посредује у једном међусуседском диалогу, а да српски политичари још нису смогли снаге да се извине Албанцима за оно што је пред, и током рата, учињено над цивилима, и њиховом имовином. То, наравно отвара, морално право да се тражи одговорност од било кога за послератна дешавања на Косову.
Слажем се, било је несталих српских цивила после рата. Слажем се да је било и освете. И то углавном над недужним цивилима. Јер ‘дужни’ нису чекали ни НАТО, ни Албанце који су се враћали својим, углавном запаљеним и покраденим кућама.
То што се са несталим Србима десило после рата, то никако не сматрам делићем победе међународне коалиције која је Албанцима донела слободу! То је ружна ствар за коју судови на Космету тек треба да кажу своју реч. Да ли смо ми имали снаге све то контролисати? Ја мислим да нисмо. Ипак, то треба неко неутралан да утврди.
А будућност? Ја лично верујем да Срби на Косову и Метохији, и не само овде, треба озбиљно да размисле о принципима на којима се залажу да се гради будућност Балкана. За оно за шта се буду залагали, те испреговарали на Космету, то ће морати да прихвате и за Албанце у Прешевској долини, за Санџак, за Влахе, за Мађаре, за…..Не бих умео да израчунам колико ће република и покрајина тада имати Србија по том принципу! Али би сигурно била федерација.
А Космет? А тек’ кад почне онај познати „домино ефекат“ на Балкану…?!
На крају уважени саговорниче, волео бих да прочитам од вас, шта за вас значи појам катарзе (Catharsis)?
Извор: КоССев
