Прочитај ми чланак
Шта у свету који се све више плаши рата може сила која инсистира на мирном решењу и разумевању? Може много.
1.
Има нечег у тим Србима и Русима који данашњу Путинову позицију у Украјини виде као пораз или бар његово предворје. Ако је Александар Дугин био у праву да, говорећи о руској политичкој елити, поред Пете, постоји и Шеста колона – свет руских патриота заглављен у уском идеолошком оквиру либерализма – парафразирајући ту поставку макар само за потребе овог текста, можда би се могло сведочити и о постојању Седме колоне. И међу Русима и међу Србима.
О АУТОРУ Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.
Седма колона тако би био онај свет који недвосмислено јесте за српску националну политику и који горљиво подржава Русију у Украјини. Али плода не даје.
А не даје га уверен да Путинове шансе ни у Украјини ни у Србији нису велике зато што се не понаша онако како би се у његовој ситуацији понашао Запад.
Елем, Путину се замера што није покуповао украјинску и српску елиту, што јефтиније то боље, што две земље није преплавио проруским новинама и телевизијама, а онда, бар у Украјини, ударио са војском и зауставио се најмање у Кијеву.
Исто тако, наша Седма колона, једна подгрупа у широкој лепези етнонационалиста, дубоко замера српској елити што не гради националну политику макар по узору на хрватску, где се нарочито високо вреднују акције против ћирилице у Вуковару и сличне усташке свињарије, попут жалобног уздаха:
„Ех, да смо ми неком срећом имали Туђмана“.
2.
Седма колона је отуд производ једне нарочите врсте малодушности узроковане дивљењем за противника, најчешће скривеним. Али шта је то што овде ни данас Седма колона не може да разуме? Пре свега, Путин је у борбу против Вашингтона пре деценију и по кренуо из дубоког заостатка и још дубљег минуса. А сада би ваљда требало брзо да учи, још брже да делује, да дан и ноћ увежбава финесе енглеског фудбала баш због тога што су му противници, рецимо, Енглези. Глупо је, зар не?
Са друге стране, свест о заостатку Путина је направила веома опрезним државником, типом који ће пре пропустити шансу него се залетети на њу. Занимљиво је да ће ту доминантну црту политичког карактера мало ко од његових поштовалаца истаћи у први план, увек ће се пре сетити његове чврстине, патриотизма или неке треће особине која се да опевати у десетерцу боље од опрезности.
Опрезност, међутим, надомешћује добар део тог заостатка, који чини да Путин против Американаца може да добије двадесет битака, а онда да изгуби само једну, и да у коначном билансу буде поражен. Обами се то већ не би могло догодити због две ствари. Прво, због предности са којом је ушао у битку. И, друго, зато што под собом увек има руке које ће га прихватити ако погреши и почне да пада, руке деценијама негованог и усавршаваног апарата који изнутра не познаје ни вредносне ни идеолошке разлике. Путина који би почео да пада теже би било прихватити јер његов апарат се после деценија расапа последњих година тек формира. Не кажем да Путина који би се сутра залетео и ушао са војском у Украјину не би ниједан пар руку прихватио, али би се многе руке задужене за то измакле. Јер тај апарат своју самосвест стиче на његовим победама, а најмањи порази су ту да би га поколебали.
Русофобија у 21 веку
3.
Такав Путин савршено разуме да је улога Украјине да буде трн у његовој пети, да боли. Али разуме и да циљ није његова пета, већ његова глава. Јер, док је та глава на раменима, макар нигде не мрднула из Москве, глобални пројекат ће имати пукотину и не се може сматрати завршеним. Кад је Барак Обама рекао да Русија није конкуренција Америци и да је она само регионална сила, он тада није само желео да понизи Путина већ и да га наведе да у Украјини реагује као регионална сила. Наравно, регионална сила би упалила тенкове, сјурила се у Кијев и завршила ствар. После би то плаћала. Глобална сила, међутим, гледала је да рашири линију фронта и ударила би тамо где је најмање очекују, а то ће рећи само не Украјини.
4.
Ударила би, на пример, у Кини, која је своју неутралност у сукобу Москва-Вашингтон градила на чињеници да се плаши Вашингтона, али и на томе да би њена економија платила скупу цену слабљења Америке. После енергетског посла века са Москвом, слабљење Русије Кину би коштало још скупље. Тим послом Кина није од проамеричког постала проруски фактор, већ много више од тога – постала је крупан мировни фактор, а мир је у овом моменту много више руски него амерички интерес.
Истовремено, енергетским послом са Кином пале су у воду све западне илузије о изолацији Русије. Иницијатива Доналда Туска, које се нису сетили у Варшави него у Вашингтону, да ЕУ у гасним пословима према Русији наступа јединствено и да Брисел, а не Москва диктира цену, пре два месеца није била претње сасвим лишена основа. А баш то је постала после Путиновог пута у Пекинг. Иначе, многи је бриселски енергетски докторат написан – међу њима и наше Зоране Михајловић – са тезом да ЕУ можда зависи од руског гаса, али да и руски гас зависи од тржишта ЕУ. Теза је грађена на томе да Руси, ако не земљама Европске уније, немају коме другом да га продају. Сад сви скупа могу да се обришу њоме. Наравно, на широком фронту глобалне политике то је био много јачи Путинов потез од тога да је, како га наговара Седма колона, послао мигове да бране Славјанск?
5.
Не омогућава ли Путину много више од мигова највеће ширење руског утицаја у Латинској Америци икада? Мало тога се у регионалном наступу да мерити са добитком од подршке генералу Сисију да постане нови фараон Египта, чиме се Москва сидри у најзначајнијој арапској земљи, први пут после Насера? Зар резултат избора за Европски парламент није први пут од 1918. на старом континенту показао пад америчких акција и раст руских. Јер партије у успону јесу и леве и десне, више и мање радикалне, за су и против ЕУ, али све су антиамеричке и све имају разумевање за Путина.
Изненађујућа способност Русије да игра успешно на широком фронту јесте један од најважнијих мотива Вашингтона да карте баци на Путиново уклањање у Москви. На известан начин то је игра на све или ништа, као стратегија боксера који лошије стоји већи део меча и када, схватајући да време не игра за њега, скида гард и своју шансу налази само у могућности да протвника нокаутира.
Важно је рећи да тај нови квалитет Путинове Русије нема свој темељ у руском оружју, чак ни у руском гасу. Тај квалитет производ је руске меке моћи, а сад што она није, како смо навикли, реализована преко неког руског Си-Ен-Ена или Б92, више је за размишљање и хвалу, него за малодушност и критику.
6.
Уствари, ми присуствујемо рађању руске меке моћи. Она није заснована ни на руској кока-коли, ни на руском Холивуду, већ на чињеници о глобалној сили која, иако не мањка са оружјем, у свету који се плаши рата инсистира на мирном решавању проблема. Реч је о сили која нема потребу да колонизује народе и лишава их њихових ресурса. У тренутку кад се супарничка сила појављује нервозна на обарачу, кад не колонизује само покорене већ и пријатељске народе, отимајући им ресурсе, када глобусом шири своје вредности претњом и батином, оданост миру и разумевању је највећи капитал Путинове Русије. И баш то на Западу виде као своју највећу слабост у сучељавању са Русијом, баш зато имају толику потребу да га пореде са Хитлером, и, коначно, баш зато хоће Путина да увуку у рат у Украјини како би показао своје најгоре лице, каква се већ у ратовима показују.
Руска мека моћ довела је и доводи до тога да у свем оном свету који се данас плаши Америке, а то није мали комад, Русију доживљавају као алтернативу. Таквом је све више доживљавају и у Србији, и отуда није никакво чудо да Београд већ шест година без размишљања испуњава и најнеразумније захтеве Америке, али данас не и онај који подразумева окретање леђа Русији. Какви год да су му мотиви, тај део политике Београда не само да мора бити високо вреднован него он јесте клица сваке будуће пристојне Србије, нешто без чега она коначно неће бити могућа.
7.
Разлика између наше Седме колоне и пристојног света је у интелигенцији. Јер онај који верује да се у рату за Украјину туче само у Украјини и да се битка за Србију може добити само у Србији размишља таман онако како би то Империја од њега желела. Онај који види да постоји битка за будућност света и да се она одвија на свакој тачки на глобусу, тај види довољно далеко да се сме надати победи.
