Прочитај ми чланак

СЕДМА КОЛОНА: Русофили у служби америчких интереса

0

sibirski berberin

Шта у свету који се све више плаши рата може сила која инсистира на мирном решењу и разумевању? Може много.

1.

Има нечег у тим Србима и Русима који данашњу Путинову позицију у Украјини виде као пораз или бар његово предворје. Ако је Александар Дугин био у праву да, говорећи о руској политичкој елити, поред Пете, постоји и Шеста колона – свет руских патриота заглављен у уском идеолошком оквиру либерализма – парафразирајући ту поставку макар само за потребе овог текста, можда би се могло сведочити и о постојању Седме колоне. И међу Русима и међу Србима.

zeljko-cvijanovic
О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.

Седма колона тако би био онај свет који недвосмислено јесте за српску националну политику и који горљиво подржава Русију у Украјини. Али плода не даје.

А не даје га уверен да Путинове шансе ни у Украјини ни у Србији нису велике зато што се не понаша онако како би се у његовој ситуацији понашао Запад.

Елем, Путину се замера што није покуповао украјинску и српску елиту, што јефтиније то боље, што две земље није преплавио проруским новинама и телевизијама, а онда, бар у Украјини, ударио са војском и зауставио се најмање у Кијеву.

Исто тако, наша Седма колона, једна подгрупа у широкој лепези етнонационалиста, дубоко замера српској елити што не гради националну политику макар по узору на хрватску, где се нарочито високо вреднују акције против ћирилице у Вуковару и сличне усташке свињарије, попут жалобног уздаха:

„Ех, да смо ми неком срећом имали Туђмана“.

2.

Седма колона је отуд производ једне нарочите врсте малодушности узроковане дивљењем за противника, најчешће скривеним. Али шта је то што овде ни данас Седма колона не може да разуме? Пре свега, Путин је у борбу против Вашингтона пре деценију и по кренуо из дубоког заостатка и још дубљег минуса. А сада би ваљда требало брзо да учи, још брже да делује, да дан и ноћ увежбава финесе енглеског фудбала баш због тога што су му противници, рецимо, Енглези. Глупо је, зар не?

Са друге стране, свест о заостатку Путина је направила веома опрезним државником, типом који ће пре пропустити шансу него се залетети на њу. Занимљиво је да ће ту доминантну црту политичког карактера мало ко од његових поштовалаца истаћи у први план, увек ће се пре сетити његове чврстине, патриотизма или неке треће особине која се да опевати у десетерцу боље од опрезности.

Опрезност, међутим, надомешћује добар део тог заостатка, који чини да Путин против Американаца може да добије двадесет битака, а онда да изгуби само једну, и да у коначном билансу буде поражен. Обами се то већ не би могло догодити због две ствари. Прво, због предности са којом је ушао у битку. И, друго, зато што под собом увек има руке које ће га прихватити ако погреши и почне да пада, руке деценијама негованог и усавршаваног апарата који изнутра не познаје ни вредносне ни идеолошке разлике. Путина који би почео да пада теже би било прихватити јер његов апарат се после деценија расапа последњих година тек формира. Не кажем да Путина који би се сутра залетео и ушао са војском у Украјину не би ниједан пар руку прихватио, али би се многе руке задужене за то измакле. Јер тај апарат своју самосвест стиче на његовим победама, а најмањи порази су ту да би га поколебали.

Русофобија у 21 веку

Русофобија у 21 веку

3.

Такав Путин савршено разуме да је улога Украјине да буде трн у његовој пети, да боли. Али разуме и да циљ није његова пета, већ његова глава. Јер, док је та глава на раменима, макар нигде не мрднула из Москве, глобални пројекат ће имати пукотину и не се може сматрати завршеним. Кад је Барак Обама рекао да Русија није конкуренција Америци и да је она само регионална сила, он тада није само желео да понизи Путина већ и да га наведе да у Украјини реагује као регионална сила. Наравно, регионална сила би упалила тенкове, сјурила се у Кијев и завршила ствар. После би то плаћала. Глобална сила, међутим, гледала је да рашири линију фронта и ударила би тамо где је најмање очекују, а то ће рећи само не Украјини.

4.

Ударила би, на пример, у Кини, која је своју неутралност у сукобу Москва-Вашингтон градила на чињеници да се плаши Вашингтона, али и на томе да би њена економија платила скупу цену слабљења Америке. После енергетског посла века са Москвом, слабљење Русије Кину би коштало још скупље. Тим послом Кина није од проамеричког постала проруски фактор, већ много више од тога – постала је крупан мировни фактор, а мир је у овом моменту много више руски него амерички интерес.

Истовремено, енергетским послом са Кином пале су у воду све западне илузије о изолацији Русије. Иницијатива Доналда Туска, које се нису сетили у Варшави него у Вашингтону, да ЕУ у гасним пословима према Русији наступа јединствено и да Брисел, а не Москва диктира цену, пре два месеца није била претње сасвим лишена основа. А баш то је постала после Путиновог пута у Пекинг. Иначе, многи је бриселски енергетски докторат написан – међу њима и наше Зоране Михајловић – са тезом да ЕУ можда зависи од руског гаса, али да и руски гас зависи од тржишта ЕУ. Теза је грађена на томе да Руси, ако не земљама Европске уније, немају коме другом да га продају. Сад сви скупа могу да се обришу њоме. Наравно, на широком фронту глобалне политике то је био много јачи Путинов потез од тога да је, како га наговара Седма колона, послао мигове да бране Славјанск?

5.

Не омогућава ли Путину много више од мигова највеће ширење руског утицаја у Латинској Америци икада? Мало тога се у регионалном наступу да мерити са добитком од подршке генералу Сисију да постане нови фараон Египта, чиме се Москва сидри у најзначајнијој арапској земљи, први пут после Насера? Зар резултат избора за Европски парламент није први пут од 1918. на старом континенту показао пад америчких акција и раст руских. Јер партије у успону јесу и леве и десне, више и мање радикалне, за су и против ЕУ, али све су антиамеричке и све имају разумевање за Путина.

Изненађујућа способност Русије да игра успешно на широком фронту јесте један од најважнијих мотива Вашингтона да карте баци на Путиново уклањање у Москви. На известан начин то је игра на све или ништа, као стратегија боксера који лошије стоји већи део меча и када, схватајући да време не игра за њега, скида гард и своју шансу налази само у могућности да протвника нокаутира.

Важно је рећи да тај нови квалитет Путинове Русије нема свој темељ у руском оружју, чак ни у руском гасу. Тај квалитет производ је руске меке моћи, а сад што она није, како смо навикли, реализована преко неког руског Си-Ен-Ена или Б92, више је за размишљање и хвалу, него за малодушност и критику.

putin svetski liderie
6.

Уствари, ми присуствујемо рађању руске меке моћи. Она није заснована ни на руској кока-коли, ни на руском Холивуду, већ на чињеници о глобалној сили која, иако не мањка са оружјем, у свету који се плаши рата инсистира на мирном решавању проблема. Реч је о сили која нема потребу да колонизује народе и лишава их њихових ресурса. У тренутку кад се супарничка сила појављује нервозна на обарачу, кад не колонизује само покорене већ и пријатељске народе, отимајући им ресурсе, када глобусом шири своје вредности претњом и батином, оданост миру и разумевању је највећи капитал Путинове Русије. И баш то на Западу виде као своју највећу слабост у сучељавању са Русијом, баш зато имају толику потребу да га пореде са Хитлером, и, коначно, баш зато хоће Путина да увуку у рат у Украјини како би показао своје најгоре лице, каква се већ у ратовима показују.

Руска мека моћ довела је и доводи до тога да у свем оном свету који се данас плаши Америке, а то није мали комад, Русију доживљавају као алтернативу. Таквом је све више доживљавају и у Србији, и отуда није никакво чудо да Београд већ шест година без размишљања испуњава и најнеразумније захтеве Америке, али данас не и онај који подразумева окретање леђа Русији. Какви год да су му мотиви, тај део политике Београда не само да мора бити високо вреднован него он јесте клица сваке будуће пристојне Србије, нешто без чега она коначно неће бити могућа.

7.

Разлика између наше Седме колоне и пристојног света је у интелигенцији. Јер онај који верује да се у рату за Украјину туче само у Украјини и да се битка за Србију може добити само у Србији размишља таман онако како би то Империја од њега желела. Онај који види да постоји битка за будућност света и да се она одвија на свакој тачки на глобусу, тај види довољно далеко да се сме надати победи.

(standard.rs)

22 коментара “СЕДМА КОЛОНА: Русофили у служби америчких интереса

  1. Dusan Bukovic каже:

    Ako sada pogledamo izvesne sudbonosne i istoriske dogadjaje kroz koje je prosao ruski narod u dvadesetom stolecu nemozemo se oteti utisku da su danasnji uzroci krize u Ukrajini vezani za zapadno-evropske i americke imperijaliste i za boljsevike, koji su crtali rebublicke granice na podrucju Rusije. Zar nije paradoksalno da su boljsevicko-komunisticke granice u Istocnoj Evropi postale nepovredive kada su u pitanju Rusi i da im zapadno-evropski i americki imperijalisti ne priznaju pravo na samoopreldelenje, kao sto nisu priznali ni Srbima. Od kuda to da su boljsevicko-komunisticke granice postale najveca svetinja zapadno-evropskih i americkih imperijalista, kao da su ih oni crtali, jer ih brane po cenu rata. Sta se onda cudimo Staljinovom Sovjetskom Ustavu koji je doneo 1936. godine u kojem se nigde nije pominjala Rusija. Staljin je to objasnio da je Sovjetski Savez ne nacionalna, nego mnogonacionalna drzava i to prva takve vrste u svetu, sto je odgovaralo reakcionarnim i revolucionarnim Carobnjacima medjunarodne univerzalne masonerije, Rimskim katolickim templarima i kabalistima kao predstavnicima korporativnog zapadno-evropskog i americkog establismenta. U Sovjetskom Ustavu mesto Rusije se uvek spominjao Savez socijalistickih sovjetskih republika i to ne kao nacionalna drzava, nego kao “socijalisticka drzava radnika i seljaka”. U Ustavu je receno, clan 2, da politicku osnovu sovjetske drzave sacinjava ne narod, nego radnicki delegati. U ovom Ustavu nabrojano je 11 republika, bez onih koje su Sovjeti posle donosenja ovog Ustava anektirali. Staljin je u toku Drugog sv. rata izmenio Ustav jednim novim umetkom i prosirio autonomije saveznih republika. Stvorio je pet novih republika i omedjio njihove granice. Razbio je i osakatio Ruse, koje je lisio supstance stvarajuci druge “narode” na njihov racun, koji su morali ziveti u 16 sovjetskih republika. Od ovoga broja bile su samo tri ruske – Ruska federativna sovjetska socijalisticka republika, Ukrajinska federativna sovjetska socijalisticka republika i Beloruska federativna sovjetska socijalisticka republika. Koliko se ovim ustavom islo za tim, da se potisne i onemoguci presudan uticaj ruskog elementa na sovjetsku drzavu, vidi se najbolje po tome sto je clanom 55. predvidjeno da se u savez nacionalnosti biraju prestavnici po kljucu: po 25 poslanika od svake savezne republike, po 11 poslanika od svake autonomne republike, po 5 poslanika od svake autonomne oblasti i po 1 poslanik od svakog nacionalnog okruga. Predstavnici ruskog naroda, koji je nekoliko puta brojniji od svih 169 nacionalnih i religioznih grupa, bili su u predstavnickom telu u ogromnoj manjini, kao sto su u ogromnoj manjini i u vodjstvu sovjetske drzave. Pored toga sto je ovo cisto nedemoktarski princip, 123-im clanom izricno je slovenskoj ruskoj vecini uskracena svaka mogusnost otpora protiv rada pojedinih manjina, uperenog protiv planskog majoriziranja vecine i razaranja njenih nacionanih osnova.

    Torontski list The Globe and Mail u februarskom broju 1944 godine doneo je podatke o Sovjetskom Ustavu, gde stoji: “U spoljnoj politici Sovjetski Savez je izgradjen po uzoru na Britansku imperiju, sa svakom od svojih 16 republika koje imaju svoju vojsku i spoljnu politiku, koja je usvojena od strane Vrhovnog Sovjeta…” – “Soviet Union modelled externally along the lines of the British Empire, with each of its 16 republics having its own army and foreign policy, was adopted by the Supreme Soviet…” (Vidi: The Globe and Mail, Toronto, Ontario, Canada, February 2, 1944).

    Staljin je na XVI kongresu partije, koji je odrzan u junu i julu 1930 godine, jasno izrazio i otkrio svoje antiruske ciljeve u ovom pogledu. On je rekao: “Sto se tice kasnijih izgleda nacionalnih kultura i nacionalnih jezika ja sam uvek bio, a i sada ostajem kod Lenjinovog misljenja, da ce se u vreme kada socijalizam pocne pobedjivati u svetskim razmerama, nacionalni jezici bezuslovno morati stopiti u jedan opsti jezik. Nece taj jezik biti ni velikoruski, ni nemacki, nego nesto novo… ”

    Iz ove prizme treba promatrati Staljinovu antirusku politiku i njegov Sovjetski Ustav koji je bio antinacionalan. Obrazlazuci potrebu njegovog donosenja Staljin je 25. novembra 1936 godine rekao: “Za razliku od tih ustava (burzoaskih) projekt novog ustava naprotiv, je duboko internacionalan. On polazi od toga, da su sve nacije i rase ravnopravne. On polazi od toga da razlike u boji koze ili u jeziku, kulturnom nivou i nivou drzavnog razvitka, kao god i sve drustvene razlike medju nacijama i rasama ne mogu posluziti kao razlog na osnovu nacionalne ravnopravnosti. On polazi od toga da sve nacije i rase bez obzira na njihov prosli i sadasnji polozaj, bez obzira na njihovu licnu slabost, treba da jednako uzivaju prava u svima sferama privrednog i kulturnog i drustvenog zivota…” (Vidi: Komsomoljskaja pravda, od 25. novembra 1936.)

    Ceo devetnaesti, dvadeseti i pocetak dvadest i prvog veka puni su tragicnih i dramaticnih dogadjaja u Rusiji, to svedoci i poslednji clanak Aleksandra Feodorovica Kerenskog ( Simbirsk- Uljanovsk, 1881, – New York, 11. juna 1970) koji se pojavio u londonskom listu The Daily Telegraph od 12. aprila 1970 godine. Clanak je pisan povodom stogodisnjice Leninovog rodjendana (1870-1970) jer je svetska javnost koju olicavaju izvesni Carobnjaci medjunarodne univerzalne masonerije, rimskih katolickih templara i kabalista, koji su kao predstavnici zapadno-evropskog i americkog reakcionarnog korporativnog establismenta kontrolisali, usmeravali i prenosili iskrivljenu sliku o Rusiji i Ruskoj revoluciji. Clanak je pisan kao njegov politicki testamenat u kojem stoji: “Rusija ne moze biti nikada unistena, bilo spolja bilo iznutra i svi oni koji to pokusaju, osudjeni su na propast. Sa takvom verom u Rusiju, koju poznajem i volim, ja mogu sada da podjem na poslednji put smiren…” (Vidi: The Daily Telegraph, London, England, April 12, 1970).

    1. Т. Горски каже:

      ХВАЛА БРАТЕ ДУШАНЕ !
      ЖИВИО !

  2. berislav каже:

    Al što ovaj napriča, tako da nisam mnogo razumio što je hteo reći. Ali i ja sam rusofil, i smatram da je za Srbiju bolje biti pridružen član Ruske Federacije, ako misli Srbija opstati kao država i kao narod. U Srbiji imamo onu posebnu kolonu, kolonu koja ne misli ništa i koja je ravnodušna i baš takva odgovara Zapadu. Amerikanci nemaju što tražiti u Evropi, naročito na Balkanu i na Istoku Evrope, i Rusija ima pravo se braniti. Putin brani interese Rusije, i neće dozvoliti nekome da ugrožava mir i sigurnost Ruske Federacije, a to se baš pokušava napraviti preko Ukrajine. A taj članak ne otkriva ništa naročito, jer zaboravlja osnovni segment – Evropska Unija zajedno sa Amerikancima je glavni stub okupacije Kosova i Metohije kojim je baš preko teritorije Srbije započela prikrivenu agresiju prema Ruskoj Federaciji.

    1. Komentator Komentator каже:

      nisi ti berislav nego serislav. Preko Srbije okupacija Rusije, kakve gluposti!!!

    2. berislav каже:

      Ako ti nije jasna politička strategija Zapada, onda nemoj pisati. Srbija je pružala otpor i platila to okupacijom dela svog teritorija. Ali vidim previše je prozapadnjaka koji ne znaju gde im je glava i stražnjica. Rumunjska i Bugarska su ekspresno primljene u EU ne zbog njihove demokratije, već zbog njihovog uprezanja u antiruski pogon. Sve što je Zapad radio po Srbiji, je bila vrsta generalne probe prema Rusiji. I uvek je za Amerikance Srbija bila vrsta Male Rusije, jer su tu provodili svoje pokuse.

    3. Komentator Komentator каже:

      Ponavljate ko papagaji ono sto su vas naucili ostrasceni rusofili. Beznadezan si, idi da spavas, sto rekao Semvaj Gemdzi. Toliko znacaj pridavati Srbiji, buhahahahahah…. jad i beda.

    4. Т. Горски каже:

      МАГАРЧИНО, „ИМАШ СТО ГОДИНА А ГОВОРИШ ГЛУПОСТИ“.

    5. Т. Горски каже:

      БРАТЕ БЕРИСЛАВЕ, НЕ ОБРАЋАЈ ПАЖЊУ НА ОВОГА ИДИОТА, ОН ЈЕ ПРОВОКАТОР А КАКО ВИДИШ И ПРИЛИЧНО ЈЕ „ПРОЗИРАН“ !

  3. Komentator Komentator каже:

    Vidite, mozda namerno, mozda slucajno, ovaj gospodin je pogodio temu – gde je zapravo problem? U tome sto svi vi vidite svet i njegov razvoj, dakle zivot covecanstva, kao borbu, kao rat izmedju Panslovena i Pangermana, u kome Ruslandija ima vodecu ulogu. Sta zelite, da Putin poravna ostatak sveta atomskim bombama, da pocne veliki, veliki, najveci rat u kome ce svi biti poklani, pobijeni, spaljeni i onda da se podigne novi svet, Novorusija. Zar to vec nije bilo jednom, kad je neki ludi nemacki kaplar hteo covecanstvo da unisti i izgradi novi svet, kao u onoj ciganskoj pesmi. Cist fasizam ali u slovenskom obliku.

    1. Т. Горски каже:

      ТИ СИ ПОТПУНО „ИЗЛУДЕО“, „СВАКА ТИ ЧАСТ“.
      „ТУТАЊ БРЕ“ ОДАВДЕ !

  4. избјегличка колона каже:

    Симпатична дефиниција.Можда би сад господин, који је ово написао, могао да нам дефинише још једну колону. Колону, која ево већ двије деценије гледа равнодушно на све оне жртве од Хрватске преко Босне и Косова и Метохије, па ево до ових најновијих у Одеси и на истоку Украјине. Ја у својој малодушности никако не успијевам да разумијем ту „тактичку kолону“, чија тактика се увијек плаћа туђим главама.

    1. Милош каже:

      Браво брате! Требамо ми сви у Божију колону стати а ови паметњаковићи нек паметују и нек праве себи идоле и идеале од кога хоће… Нама је
      Поштујем Путина, али више волим Руски народ него њега, и није ми драго кад Православна браћа гину, ето ја сам данас у оваквој колони, а августа 1995 као дете сам био у оној коју су већ сви заборавили и у којој су данас деца Доњецка, Одесе, Славјанска… То је иста колона.

  5. Kavkazac arhitekta каже:

    E svaka ti čast, danima čekam na ovo, da, da ta sedma kolona je skup nevernih, glupih defetista sa navijačkom manijom. Ustvari tajna je u tome što te glupe kolebljive bitange žele da preko Putina reše lične frustracije koje imaju „kao uvređeni nacionalisti“ ( i kao najbitnije, to su ljudi koji ne mogu sagledati celu sliku rata, jer za njih je rat puc popuc, otprilike kao što je bio i za Staljina, čista surova sila, svi znamo broj žrtava, cenu i šta ih je uslovilo). Biti nacionalista je divno, i jedino ispravno u svetlu golog opstanka, ali biti nacionalista kao prvo podrazumeva biti odgovoran, strpljiv i čekati trenutak kada je izgubiti nemoguće. Za to su potrebni oni najčistiji prijatelji koje mi Srbi zovemo jataci, a da se oni obezbede treba vremena, treba para, treba pameti , mudrosti, umišljatosti ( pa makar to bilo samo ekonomsko prijateljstvo, ali zar neprijatelj mog neprijatelja logično nije moj prijatelj) i konačno to isključuje gordost. Mnoge stvari smo u našoj istoriji lomili preko kolena jer smo smatrali da nacionalizma nema bez gordosti, greška. Biti prosvećeni nacionalista podrazumeva biti u službi otadžbine , biti njen sluga, a sluga i gordost ne idu zajedno. Gordi nacionalisti su po pravilu neprosvećeni i samim tim dno ( bivši Vučić) za jednokratnu upotrebu, ljudi na koje se dugoročno ne može računati. Gordost i hrabrost ne izviru iz istog izvora, naprotiv. Putine pametni hrabri čoveče, Bog da te čuva, sve što radiš je totalno racionalno i gotovo savršeno, a 6,7,8,9….kolona neka ti …….

Коментари су затворени.