Прочитај ми чланакАлександар Симовић (1889–1945), носилац Албанске споменице и француске Легије части, у Другом светском рату скривао је комунисте, а они су га - стрељали!
Фото: Александар Симовић
Александар Симовић (1889–1945), носилац Албанске споменице и француске Легије части, у Другом светском рату скривао је комунисте, а они су га – стрељали!
Симовић је у родном Обреновцу добио улицу још 2006, а званично је рехабилитован тек недавно, марта ове године. Овај познати индустријалац скривао је водеће комунисте од окупатора. Два пута су га током рата хапсили нацисти, а на крају комунисти.
– Јануара 1943. Немци га спроводе у логор на Бањици, где је био шест месеци. Мучен је, пребијан.
Био је одређен и за стрељање јер је утврђено да је скривао Александра Ранковића, Кочу Поповића, Милована Ђиласа и Авду Хума. Ухапшен је тада и Симовићев син Митар – наводи историчар др Срђан Цветковић, који је истражио судбину Симовића.
Фото: Александар Симовић са породицом
Цветковић наводи да су породице Александра Симовића и Коче Поповића, команданта Прве пролетерске дивизије, биле повезане јер су Симовићев отац и Кочин деда били пријатељи. Такође, Кочин рођени брат Никола био је шеф Симовићевог млина. Цветковић подсећа да је Коча Поповић био шеф преговарачког партизанског тима који је Јосип Броз јануара 1943. послао на разговоре са Абвером (немачка обавештајна служба) о размени заробљеника.
– Као последица преговора размењена је ухапшена Брозова љубавница Херта Хас, а одмах су из логора на Бањици пуштени Поповићеви мајка и брат. Симовић и његов син су пуштени тек за шест месеци. Услед пребијања, Симовић је остао без зуба и имао тешке повреде бубрега – наводи Цветковић.
Фото: Канцеларија Симовића
Прави шок за Александра Симовића ипак се десио јануара 1945. године, када су га ухапсили партизани чије је предводнике скривао и помагао им! Цветковић наводи да је Симовић стрељан, иако је скривао челнике Комунистичке партије, јер су локални комунисти као и у свим другим крајевима хтели да узму имовину.
– У очима комуниста он је био буржуј и морао је бити кажњен. За локалне комунисте би био неуспех да се неко такав извуче. Сукобила су се револуционарна начела са моралом. Одузимање имовине је било начело, а да ли ће неко бити стрељан или послат у затвор, одлучивали су локални комунисти – наводи Цветковић.
Симовићу је, као народном непријатељу, судио преки војни суд. Оптужница је подигнута 12. фебруара, а суђење је окончано само дан касније смртном пресудом! Као „докази” коришћене су писане изјаве сведока, али су само две биле потписане.
Симовић је стрељан 27. фебруара 1945. године када му још није истекло ни право на жалбу. Конфискована му је целокупна имовина, а његова породица је лишена најосновнијих средстава за живот.
Радници имали многа права
Према сачуваним записима, Александар Симовић је у својој фабрици у Забрежју код Обреновца, која се углавном бавила дрвнопрерађивачком производњом, запошљавао око 900 радника. Његови радници имали су – не само за то време – велике бенефиције: осмочасовно радно време, бесплатан стан, огрев и мензу!
Када му је фабрика одузета, названа је „Бора Марковић”, по имену партизанског хероја чији је брат управљао фабрикама по одузимању, а радници никада више нису имали погодности као за време Симовића. Погони су затворени 2011. године.
Рехабилитација
Професор др Бошко Бојовић, наследник Симовића, похвалио је одлуку о рехабилитацији Вишег суда у Ваљеву од 3. марта 2016.
– Том одлуком потврђује се људска савест и квалитет појединих судија. Далекосежност одлуке је што поништава тоталитарно безакоње, као предуслов повратка Србије у друштво цивилизованих народа – каже др Бојовић.
Давао и паре
Симовић је за време рата и финансирао партизане. Тако је остао запис његовог благаника да је Моши Пијади јуна 1941. дао 50.000 динара. Због сумње да помаже партизане први пут га је ухапсио Гестапо, али је након два месеца пуштен из затвора.
