Прочитај ми чланакКада је америчка амбасада објавила прву изјаву новог велепосланика САД-а у Србији, Кајла Р. Скота, он је у најавној шпици њеног видео прилога представљен као „Кајл Р. Скат“[1]. Очигледно, неко је у америчкој администрацији проценио да би презиме „Скот“ могло имати рђаве асоцијације, па је одлучио да начин транскрибовања амбасадоровог имена, супротно правилима Правописа српскога језика, једноставно за јавност у Србији промени.
Наиме, у Правопису (2010, стр. 187) јасно пише да се код транскрипције енглеских имена морају поштовати „одраније укорењени и у пракси одавно прихваћени појединачни облици“. Дакле, пошто сви знамо за Валтера Скота (1771‒1832) и његов Ајванхо (најновије срп. изд. 2009[2]), или пак за Скота Фицџералда (1896‒1940) и његов Велики Гетсби (најновије срп. изд. 2015[3]), онда се, на пример, и писац Истраживања васионе (срп. изд. 2006) мора транскрибивати као Керол Скот[4], попут сваког другог Scottа који се појави у српском језику.
То се у Србији поштовало све до 2016. године. До тада ниједно енглеско Scott није транскрибовано у Скат, што се може лако проверити увидом у Cobiss.
А онда је, 2016. године, америчка амбасада у Београду то само пожелела, па су истог тренутка сви велики медији у Србији, управо они који обликују српску јавност, пожурили да испуне очекивање Вашингтона.
„Редакције готово свих званичних медија“, уочио је Телепромптер, „донеле су незваничну одлуку о томе да промене правопис српског језика због презимена новог америчког амбасадора Кајла Р. Скота. Медији више не пишу `изјавио је амбасадор Скот`, што је у складу с правописом српског језика, већ `изјавио је амбасадор Скат`“[5].
И заиста, не само да је амерички радио Слободна Европа одмах прешао на „политички коректну“ транскрипцију[6]; америчку амбасаду[7] одмах су следиле и телевизије с националном фреквенцијом – Б92[8], ТВ Пинк[9] и Нова ТВ[10], као и дневник Данас[11], те таблоиди Блиц[12], Ало[13] и Курир[14], па чак и сама Радио телевизија Србије[15]!
Једино је Политика одбацила такав начин ниподаштавања, те аутоколонијалног багателисања званичног српског правописа[16].
Замислите да је немачки амбасадор у Италији, или пак британски у Француској (и обрнуто), покушао да правопис земље домаћина коригује према сопственим „потребама“. Да ли би главни медији послушнички следили и испунили његову жељу, или пак на то не би ни обратили пажњу? Али, британски амбасадор (или гувернер) у колонијалној Африци у 19. веку, или француски у колонијалној Индокини почетком 20. столећа, свакако би, уколико им одговара, тако нешто захтевали без много размишљања – и добили.
Тако је и у данашњој Србији. У њој, такође, премијер са захвалношћу прима од министра спољних дела друге земље (Аустрије) званичан документ на којој је Србија нацртана без Косова[17] и – ником ништа. У њој на отварању школе за 20 ђака (!) премијер упозорава да „морамо да знамо да кажемо хвала за то што су порески обвезници из земаља ЕУ учинили за Србију“[18], док се у исто време штета од примене ССП са ЕУ по буџет Србије мери стотинама милиона евра и – ником ништа.
Колонизаторски САД може, негде у свету (у Либији), да убије двоје српских држављана, а да наши званичници и даље подржавају причу да су несрећни Срби убијени „грешком“[19] и – ником ништа. У нашој земљи њене вође дозвољавају војсци главног светског колонизатора да уђе на територију Србије тврдећи како нам је НАТО потребан „да штити српске цивиле на Косову“, једнако успешно као што, ваљда, штити цивиле у Ираку, Авганистану, Сирији и Либији и – ником ништа.
Пад овог (ауто)колонијалног режима, судећи по свему што је до сада учинио, неће бити у тишини. Ко то не види, свакако не зна ништа ни о Србији, ни о овоме народу.
Извор:Фонд Стратешке Културе – Слободан Антонић
