Прочитај ми чланакУ тексту „Криза или преузимање ДСС-а?“, објављеном на ФСК-у 9. августа, написао сам да је „ДСС растрзан између својих бесних (Les Enragés) који су љута опозиција режиму (због предаје Севера Косова Приштини), и колабораната који немају ништа против патриотске реторике, али само уколико је она праћена партиципирањем у локалној власти, где год да их режим позове“.
У тексту „Криза или преузимање ДСС-а?“, објављеном на ФСК-у 9. августа, написао сам да је „ДСС растрзан између својих бесних (Les Enragés) који су љута опозиција режиму (због предаје Севера Косова Приштини), и колабораната који немају ништа против патриотске реторике, али само уколико је она праћена партиципирањем у локалној власти, где год да их режим позове“.
„Растрзана између начелности и прагматичности“, закључио сам, „ова странка ће на својој скупштини да изабере, истовремено, начелног председника по реторици, али и еластичног по `прагматизму на локалу`“.
На седници Главног одбора ДСС-а, одржаној 1. октобра, за потпредседника странке изабран је Милош Јовановић. Цела атмосфера на ГО водила је закључку – који су одмах извели најутицајнији медији – да је Јовановић, након 1. октобра, постао први човек ДСС-а.
Шта је Јовановић рекао у свом инагурационом говору? Оштро је осудио „Вучићеву издајничку косовску политику“, али је истовремено објаснио „да се залаже за слободу општинских одбора да склапају коалиције на локалном нивоу, због тога што неслагања са државном политиком не треба да се пребацују на локал„.
Јовановић је, такође, пре ове седнице дао неколико интервјуа у којима је ближе објаснио своју политичку позицију. Истакао је принцип еквидистанце како према СНС-у, тако и према целој опозицији. „ДС, СДС/ЛДП или ДЈБ су ми у политичком смислу у најмању руку подједнако удаљене као и СНС“, рекао је Јовановић. „Не видим шта ДСС може да тражи у некој сарадњи са ДС-ом“, био је експлицитан.
У вези са заједничким кандидатом за председника Србије, Јовановић је објаснио да „не види могућност сарадње са целокупном опозицијом“, већ само са „патриотским странкама, попут Двери“. Он је, наиме, још раније у различитим приликама говорио о томе да је „направљена атмосфера у којој је модерно критиковати Александра Вучића“.
А за оптужбе да Вучић контролише медије, изјавио је „да је то потпуно небулозна прича“ и „да је то притисак на Александра Вучића“ (цео интервју овде). При томе често је додавао: „ако не Вучић – а шта је алтернатива?“.
На фактички избор Јовановића за лидера ДСС-а, као и на опредељење за „прагматичност“, реаговао је Покрајински одбор ДСС-а за КиМ. Овај одбор указао је на то да је „у периоду од 2012. до 2016. године, у скоро 70 општина у Србији, ДСС био на власти са СНС-ом; али да ДСС на локалним изборима (2016), где је год био на власти са СНС-ом, нигде није прешао цензус“.
Покрајински одбор ДСС-а такође је указао и на протестне оставке косметских лидера, Славише Ристића (на место потпредседника ДСС-а и члана ГО ДСС-а), и Марка Јакшића (на чланство у Председништву ДСС-а и ГО ДСС-а). „То је тужан епилог непринципијелног уласка ДСС-а у локалне коалиције са СНС-ом“, каже се у саопштењу. „Славиша Ристић и Марко Јакшић су оснивачи ДСС-а“ (1992). Отуда је, за ПО ДСС КиМ, њихов демонстративни излазак из руководства странке – због новонасталог одобравања колаборације странке са режимом који је Бриселским споразумима предао Север Косова Приштини – тим више опомињући и забрињавајући.
Изгледа да је, са избором Јовановића, ДСС променио свој статус – од „непомирљиве“, ка „конструктивној“ опозицији. То је свакако добро за материјални положај појединих општинских одбора, или пак челника ДСС-а. Али, то је лоше за странку, те и за опозицију у целини.
Најпре, идеја еквидистанце између СНС-а и ДС-а (као кључног представника еврофилске опозиције) није претерано у сагласности са елементарном политичком мудрошћу. СНС, наиме, има 50% гласова и 100% власти. ДС пак има 5% гласова и 0% власти. Како се између тако неједнаких политичких чинилаца може успоставити еквидистанца?
Наравно да би требало задржати јасну идеолошку позицију спрам компрадорске власти и „ЕУ и НАТО кооперативније“ опозиције. Али, ако власт има апсолутну доминацију у јавном пољу – зар није логично покушати да се „промешају карте“? И да се, онда, власт уздрма уз помоћ опозиције у којој ће суверенистичке снаге имати важан „пакет акција“?
Дакако, то обједињавање суверенистичке и грађанистичке опозиције на неки начин подсећа на „компромитовани“ модел ДОС-а из 2000. године. Но, проблем с тим моделом није то што је кроз опозицију обухватио данашње „грађанисте“ и „суверенисте“. Проблем је био то што су данашањи „суверенисти“ тада наивно прихватили да су приватизација и евроатлантске интеграције решење за српске проблеме – чиме су прихватили сукус евроатлантске идеологије.
Но, данас, с претходним искуством, „суверенисти“, ваљда, не би поновили исту грешку? Савез са опозиционим „атлантистима“ могао би бити само техничког карактера. Био би усмерен тек на слабљење доминантне режимске парадигме као неупитне. А уколико се владајућа прича разбије као „недемократска“, „насилна“ и „корумптивна“, отвара се шире поље да и суверенистичка опозиција може у медијима да представи своју визију политике.
„Вучић је на чело ДС-а поставио курсисту из Гармиш-партенкирхена, остало је још да се марионета инсталира на чело ДСС-а“, каже се у вести на једном од суверенистичких портала. И сȃм сам писао на ФСК о доласку Шутановца на чело ДС-а као о добитку за Вучића. Ако погледате како су прикривене СНС присталице из ГО ДСС дочекале оставку Јакшића – уз заглушну вику: „Уа!“, „Срам те било!“ и „Врати мандат!“ (видети овде од 14:30) – јасно је да је напредњачка парадигма („галама, новац и сила“) продрла и у ДСС.
Не мислим да је, после 1. октобра, ДСС изгубљен за опозициону и суверенистичку ствар. Али, ова странка је – преко свог новог лидера – одлучно одбила заједничког председничког кандидата опозиције. Тиме су се опозициони „суверенисти“, нажалост, показали као ускогрудији и задртији од опозиционих „атлатниста“ – који углас приповедају о заједничком кандидату. То је лош тактички потез: уместо да њима буде непријатно што нас одбијају, сада се ми показујемо као већи секташи и догматици.
Жалосно је што је победом Шутановца у ДС-у, али и Јовановића у ДСС-у, сломљена кичма могуће демократске опозиције Вучићу. Пацификацијом те две странке, које су симбол демократске, било грађанске, било патриотске опозиције, Вучић је неутралисао главну опасност из парламента. Али, незадовољство које постоји у српском друштву тиме није неутралисано. Ако не ДС или ДСС, нека друга или пак нова политичка снага појавиће се да то незадовољство артикулише. Ко то не схвата, не зна ништа ни о демократији, ни о српском народу.
слика http://www.pressonline.rs/info/politika/289737/potpredsednik-dss-milos-jovanovic-napustio-stranku.html
