Прочитај ми чланакЕ-новине су објавиле да ће 22. јула 2016. године наступити њихова „смрт“. Више судских пресуда којима је овај портал санкционисан новчаним казнама због клевета или због неовлашћеног објављивања фотографија, финансијски је, како је објаснило уредништво, уништило тај познати другосрбијански портал.
e.novine – Адриатик Келменди
Е-новине су објавиле да ће 22. јула 2016. године наступити њихова „смрт“. Више судских пресуда којима је овај портал санкционисан новчаним казнама због клевета или због неовлашћеног објављивања фотографија, финансијски је, како је објаснило уредништво, уништило тај познати другосрбијански портал.
Сви знају да сам, од самог оснивања Е-новина (2008), био мета овог типичног грађанистичког таблоида. За тих осам година Е-новине су ме частиле свакојаким називима. Њихова најчешћа дисквалификација била је да сам „фашиста“.
Када некога означите као „фашисту“ тиме га, у данашњем свету политичке коректности, аутоматски искључујете из сфере бића с политичким и грађанским правима, и цртате му на леђима мету за сваку будућу акцију „рашчишћавања“ коју би у будућности у Србији могла спровести нека од овдашњих фракција „модернизатора“, „европљана“ или „атлантиста“.
Међутим, Е-новине за мене су, ипак, биле противник код кога сте бар знали на чему сте. Оне се нису претварале да верују у демократију, у људска права, а нису, с друге стране, глумиле ни да ће „погинути“ за „националне интересе“ или „за Русе“. Биле су отворено и брутално антидемократске, антисрпске и антируске. И јасно су се залагале за стављање Србије, као и свих Срба, под пуно политичко и економско старатељство, не само Вашингтона и Брисела, већ и под својеврсни културно-идеолошки кондоминијум Загреба, Сарајева, Приштине и Подгорице.
У том смислу Е-новине биле су корисне јер су нам белодано сведочиле како би изгледала власт радикалне и примитивне верзије „друге Србије“ над српским друштвом. Она би се састојала од забрана, одстрањивања из јавности, протеривања из институција, идеолошке искључивости и других облика насиља једног тоталитарног и екстремистичког мишљења против сународника и сопствене земље.
Јер, као што каже Петар Луковић, Е-новине „имају принципе који су потпуно у нескладу с новинарством – пре свега, не постоји објективно новинарство, не постоји друга страна, никакве нас чињенице из њиховог профашистичког репертоара не интересују (…) – тога нема код нас“! За Е-новине постојала је једна истина, и ко год ту „истину“ није заступао, није имао права на медијско, нити на било које друго постојање.
Баш зато што се са Е-новинама знало на чему сте – медијски, идеолошки и политички – сматрам да њихов нестанак из медијског поља, уколико се стварно догоди, не може бити добра вест за сваког интелигентног заступника демократије и суверенитета у данашњој Србији.
Е-новине су, наиме, својим радикализмом и фанатизмом, и својим полпотовским претњама српском друштву, показивале каква би била Србија ако би, којом несрећом, допала у шаке доследним и екстремним другосрбијанцима. Читаоцу се ту све распростирало јасно – од антисрпске политике, преко антисрпске економије, до антисрпске културе.
Жао ми је, рецимо, што у својим критикама нисам више пажње посветио културној политици Е-новина. Али, ако интернет архива Е-новина остане доступна и после 22. јула, она ће сведочити о егзактно профилисаном и борбеном концепту антисрпског деловања у култури.
На пример, у наводно књижевнокритичкој рубрици Владимира Арсенића, за књижевност која се објављује у Србији користио се готово искључиво израз „србијанска књижевност“ (овде, овде, овде и овде) – у складу са већ уоченом политиком „србијанчења“, то јест свођења српског само на „србијанско“.
То „србијанско“ код Арсенића најчешће је попримало обрисе култур-расистичког ниподаштавања целокупне вредне савремене српске књижевности, због чега смо код њега читали о „општем јадном стању у које је запала србијанска књижевност“, о „клиничкој смрти србијанске књижевности која сада живи на апаратима“, о томе како је „за србијанску књижевност несвојствена систематичност и брижљивост, као и фабуларност“, као и о томе да „србијанска књижевна сцена није нормална“.
Наравно, та нихилистичка оцена најчешће се односила на дела значајних српских писаца, поготово на оне књижевнике који су свесни значаја културне традиције сопственог народа, рецимо на Горана Петровића или на Владимира Кецмановића, чији су полит-некоректни и регионално-некооперативни романи за Арсенића били „петпарачко србовање“ и „естетички ћорсокак“ у коме „доиста ничега нема“.
С друге пак стране, Ареснић је у небо уздизао експонентна дела другосрбијанске књижевности, попут романа Сретена Угричића и Саше Илића, који су за њега били „врхунски текст који ће се тек с временом откривати у пуном значењу“, творевине које садрже „шарм новог и неистраженог“ због чега се, рецимо, и може говорити о „великом писцу какав је Саша Илић“ (!?).
Дакле, у Арсенићевој „културној“ рубрици Е-новина не само да је наша књижевност била „србијанска“, већ је „србијанско“ било и све у њој – па смо имали „србијанске песнике“ и „србијанске песникиње“, „србијанску прозу“ и „србијанску поезију“ („колико ниско може да падне србијанска поезија?“, пита се једном приликом Арсенић), „србијанску књижевну сцену“, „србијанско књижевно тржиште“ или „србијанску жанровску књижевност“ (чији квалитет најбоље описује карактеристичан наслов Арсенићевог текста: „Четници освајају жанр“). А ту је, како он сматра, и „вампир звани србијанска књижевна политика“, која је сасвим у складу са земљом из које се могу упућивати једино „Поруке из кужног карантина“ (наслов), будући да је „тренутна србијанска политика лишена сваке вредности“.
Занимљиво је да је наслов Арсенићевог текста у коме се помиње „тренутна србијанска политика“ био: Омрзните Србију на време. Необично је да Арсенић не мрзи Србију када од ње уредно прима плату као службеник библиотеке у Зрењанину, али да се у Е-новинама уредно бави олакшавањем по својој култури и својој земљи, препоручујући да је „омрзнемо“ – што је типично за нашу колонијалну културну елиту или компрадорску буржоазију.
Али, старим добрим Е-новинама, с Петром Луковићем, Бојаном Тончићем, Гораном Нецином, Владимиром Арсенићем и осталим прононсираним аутошовинистима (или антисрпским мрзитељима), изгледа да је дошао крај. То је штета, не само зато што је тај портал својом вулгарном мржњом успешно репрезентовао (тј. компромитовао) другосрбијанство, већ и зато што млађи читаоци више неће моћи лако и брзо разумети све злослутне консеквенце тог идеолошког становишта.
Стога се искрено надам да ће дружина око Е-новина ипак наћи начина да се реинкарнира у некој другој форми, или на неком другом порталу. Пошто као педагог знам да је очигледна настава за учење најделотворнија, уверен сам да ће доза очигледности из другосрбијанске искључивости и мрзости, коју манифестују Луковић и комапнија, и даље бити најбоља предохрана против ове типичне компрадорске идеологије.
