Прочитај ми чланак

СЛОБОДАН АНТОНИЋ: … то је хтео Ђинђић, то је хтео Тадић, то сад хоће и Вучић

0

Aleksandar-Vucic-11-620x350

Александар Вучић опет је написао „ексклузивни ауторски текст“, овога пута за новогодишњи број Вечерњих новости. Чланак има програмске амбиције, чак се у поднаслову каже да Вучић у њему „представља суштинску идеју своје политике“.

Он, најпре, критикује политичаре из наше прошлости који су „обећавали неку правду и бољи живот на небу, у `небеској Србији`. За њу је требало само да умремо, ништа више“. Он нам, међутим, обећава „да за Србију више нико неће морати да умре, да неће бити ратова и нестабилности“, он нам обећава „живот, то јест начин на који се до бољег живота стиже“.

У том смислу, по Вучићу, 2016. година требало би да буде „почетак нашег новог века, у којем ћемо сопственим снагама, радом и умећем прескочити огроман јаз који је, захваљујући историји, настао између високоразвијених земаља и Србије“. Тај јаз прави је амбис – Србија је, по Вучићу, тек сада по уделу писмених у становништву стигла Енглеску из 1900. године.

„И тај податак је сасвим довољан“, каже премијер, „да схватимо да ће нам брзина зависити од количине знања које стекнемо и количине рада који уложимо. Томе морамо децу да учимо, вери у себе, као и раду, радној етици, штедњи, улагању. (…) Рад који не престаје“.

„Зато се толико често враћам на Лутера, Вебера, протестантску радну етику“, објашњава даље први човек Србије, и додаје: „Време је новац, и зато ја хоћу да будемо још бржи. Поготово у мењању себе и Србије. Много тога као да је окамењено овде, код нас. Навике, менталитет, митови. Велики пијук је потребан да се све то разбије“.

slobodan antonic biografijaКако би илустровао наш погрешан менталитет Вучић нас позива да „погледамо резултате анкете која је рађена уочи доношења новог грађанског законика“, и да се над тим резултатима „добро замислимо“. „Само 12 одсто људи у Србији подржава апсолутно укидање физичког насиља над децом. Другим речима, насиље нам је иманентно, усађено у саму бит, њему учимо и децу“.

Вучић такву Србију не жели, он „сања Србију која је прескочила амбис и пронашла будућност“. То је Србија која се модернизовала и постала развијена земља, као данашња Енглеска.

Најпре, не разумем амбицију наших политичких првака да, од свега што треба да ураде, као најнужније виде промену „менталитета“ нашег народа. То је хтео Ђинђић, то је хтео Тадић, то сад хоће и Вучић.

Сви они жалили су се да би много лепих ствари могли да ураде за Србију, само кад би Срби били другачији – кад би више радили, а мање веровали у „косовски мит“ и „небеску Србију“.

То је потпуно наопако. Не може бољитак почети „променом менталитета народа“, већ променом система који одређени менталитет ствара. Не раде Срби, не зато што не воле да раде, него зато што у Србији нема посла. А посла нема зато што су политичари – и то баш они којима су пуна уста „земаљске Србије“ – пљачкашком приватизацијом уништили српску привреду.

Према званичним подацима, „у процесу приватизације посао је изгубило 74,41% радника запослених у друштвеном сектору“. У српској индустрији, на пример, данас ради тек сваки трећи радник у односу на време пре приватизације. Удео индустрије у БДП-у смањен је са 31% на 15%, а број индустријских радника смањен је са 1,0 милион на 0,3 милиона. 

Лично не познајем никога ко не жели да нађе посао. Верујем да ни већина читалаца овог текста не познаје такве. Можда је у окружењу премијера другачије. Али, онда треба да мења менталитет свог окружења, не целог народа.

Срби хоће да раде, али неће за долар на сат, колико им сада нуде домаће и стране газде. А газде могу да нуде толико јер је много незапослених. Пошто су најпре уништили привреду и произвели масовну незапосленост, наши политичари сада хоће да нас науче да волимо да радимо за један долар. Није ли то лицемерно?

Уопште, цела „суштинска идеја Вучићеве политике“ је погрешна. Он мисли да ће се наши економски проблеми решити тек када Срби прихвате „протестантску етику“. Али, богатство развијених није засновано на пароли „ради, штеди и улажи“, већ на систему безобзирне пљачке слабијих.

Енглеска од пре сто година, којој се наш премијер толико диви због њених тек три посто неписмених, експлоатисала је пола света. Да Србија може неких стотинак година да искоришћава Индију, Јужну Африку, Канаду и Аустралију (и да, још, у последње две наведене земље истреби домороце), и она би брзо, и без преласка на Вучићев протестантизам, „сустигла развијене земље“.

У ствари, премијерова празнична посланица бирачком телу посланица је колонијалног политичара. Треба убедити народ колоније да је сиромашан зато што је лењ и да ће му бити боље чим заволи да ради за своје газде. При томе, треба му још најавити да ће његова национална култура – а свака национална култура има свој мит, еп и хероје – бити „разбијена великим пијуком“.

И док сȃм прети пијуком, први човек наше владе жали се да су Срби „насилни“. Они туку своју децу. Попут каквог НВО свештеника, премијер народу држи моралку како децу да васпитају. Јер, ето, влада деци жели добро више него што јој га желе њихови родитељи.

Управо као мешавина наопаких идеја и лицемерја, овај „програмски текст“ код многог разложног читаоца ствара осећај одбојности. „Ништа одвратније нисам скоро прочитао“, написао је у свом коментару један читалац. „Одвратна папазјанија од речи и идеја“, оценио је други[2].

Но добро је што овај текст постоји. После њега више нико не може рећи да није знао шта је „суштинска идеја Вучићеве политике“.

Извор: Фонд Стратешке Културе

10 коментара “СЛОБОДАН АНТОНИЋ: … то је хтео Ђинђић, то је хтео Тадић, то сад хоће и Вучић

  1. Лав Јеленовић - БИП каже:

    Шта рећи о човеку који преко ноћи погази самога себе? Ето имали смо прилику да видимо то на примеру Ђукановића. Данас је нови Ђукановић овдашњи премијер Вучић. Већ виђено.

    1. Aleksandar Veliki каже:

      Narod je uz Vucica

    2. POBEDA-SRPSKA NAPREDNA STRANKA каже:

      Pobeda!

  2. Divljak каже:

    Što se babi snilo to joj je i milo! Ovaj monstrum sanja sa Blerom, Merkelovom i Obamom!

  3. Vladimir каже:

    Antonić retko kada promašuje metu, a ovoga puta bije pravo u centar. Ali džabe, zidovima govoriti i ćoravmo namigivati, isto mu dodje. Ili možda i nije džabe? možda ima ko da ovo pročita i mućne glavom?

  4. stefan bakus каже:

    Mali od Karlobaga je prolupao. Mogao bi se uz pomoc Blera kandidovati za slugana u protestantskoj Engleskoj a nas nasilne i lijene Srbe postedi svoje gluposti.

    1. Anonymous каже:

      Сваки крај има свој чопор паса или керова, како год их називали. Тако је
      било и у мом крају. Наш, домаћи, чопор је дуго опстајао, мада никоме није био
      од користи. Бар да су штитили своју територију. Ни за то нису били способни.
      Ваљда, после толико времена, сигурни да ће ту остати за стално, нису више
      обраћали пажњу ни на крај, ни на територију коју је требало да штите. А лепо
      смо их хранили, па се сви подгојише, отромбољише у толикој мери да су само
      лежали, лењо се протезали, незаинтересовани за све оно што се дешавало око њих.

      И онда, једног дана, поче стрка низ улицу, појавио се нов чопор. Ови нови у
      тили час отераше оне старе и у крају завлада блажени мир. Комшије су биле
      одушевљене, јер више нису морали да гледају ону банду преситих
      ленчуга и лезилебовића.

      Ови нови су одмах узели цео крај под своје. По цели дан су шпартали крајем,
      њушкали, завлачили се у сваки буџак, све су проверавали. Према народу су били
      пријатељски наклоњени. Када би неко од комшија кренуо улицом, обично
      су га пратили скакућући, машући репом и тихо цвилећи. Ваљда да ставе до знања
      да су они ту и да пазе на нас.

      И комшилук поче да их храни и да их пази и преко сваке мере. Такав је наш
      народ, одмах свакога прихвати срцем па и чопор паса.

      Волео сам да их посматрам, јер ме je интересовало да сазнам
      каква им је организација у чопору, ко је главни вођа, како су поделили улоге
      међу собом.

      Одмах ми је било јасно да је вођа један од најкрупнијих међу њима. Сви
      остали су му прилазили снисходљиво, пажљиво га њушкали, а када би он направио
      мало наглији покрет, или зарежао на кратко, сви би се повлачили и свако би
      зазумао своје место које му је припадало у хијерархији чопора. Некада би сви
      они лежали покуњено, а Вођа би кружио око њих, режао, кевтао, цвилео, а некада
      би и залајао, као да је бесан на све њих. После тога би се сви разилазили, као
      да је свако одлазио на свој задатак. Зато сам га назвао Вођа, јер то и јесте
      био.

      Пре неког времена, доле низ улицу, саградише највећу кућу у крају и у њу се
      усели неки странац, кога сада сви зовемо Газда. Кућу је саградио баш преко пута
      Ливаде, коју смо сви ми сматрали за своју од када знамо за себе и ово наше
      насеље. Стари кажу да смо сви ми рођени на тој Ливади и да су нам ту корени.
      Стварно, сви смо тамо одлазили, да се поразговарамо, да се дечица изјурцају, да
      осетимо лепоту те наше Ливаде.

      Сада више није тако. Нико више не одлази тамо, јер су се
      појавили неки други људи које је чопор почео да штити и који су запосели нашу
      Ливаду. Ваљда је то тако јер Вођа чопора не избија више из Газдиног
      дворишта. Када се Газда појави, Вођа одмах допузи до њега, скичи, изврне се на
      леђа и упишки се од среће. Газда га по неки пут помази, што Вођа доживи као
      екстазу и после данима трчкара около и режи на све живо. Ваљда на тај начин
      свима показује колико му је значило то што га је Газда помиловао и указао му
      мало пажње.

      Ни ови из његовог чопора нису више питоми, и они реже на кошилук, бахате
      се, чувају нашу Ливаду за рачун Газде и његових следбеника. Вођа стално
      лежи пред Газдином капијом и цвили, дозивајући га да изађе да га помази и да му
      узврати љубав.

      До љубави свих нас му више није стало, он има свог Газду који му за сада
      узвраћа мрвицама љубави, а колико дуго ће то потрајати, видећемо.

  5. Бели Орао каже:

    Пијук. Не зна он шта је то. То је трнакоп, али не зна ни то шта је.

Коментари су затворени.