Прочитај ми чланакЈоханес Хан, министар ЕУ „за сусједску политику и преговоре о проширењу“, објавио је на свом налогу на твитеру фотографију из Давоса која језовитом речитошћу сведочи о геостратешком глибу у коме се, нажалост, данас налази званична политика Београда.
Јоханес Хан, министар ЕУ „за сусједску политику и преговоре о проширењу“, објавио је на свом налогу на твитеру фотографију из Давоса која језовитом речитошћу сведочи о геостратешком глибу у коме се, нажалост, данас налази званична политика Београда.
На фотографији се види како су Јоханес Хан, Александар Вучић, Андреј Пленковић (хрватски премијер), Петро Порошенко (председник Украјине), Павло Климкин (украјински министар спољних послова) и Себастијан Курц (аустријски шеф дипломатије), заузели мускетар-позу „сви за једног, један за све“.
„Сви за једног, један за све“ са укрошовинистима Порошенком и Климкином? Са кроатошовинистом Пленковићем? Са двојицом Аустријанаца који служе као бирократе у дипломатији ЕУ која је за 41% Срба „непријатељска сила“ („пријатељска“ 34%, „не знам“ 25%; види: „О `дебриселизацији` бирача“, стр. 87), ЕУ која тренутно спроводи више него јасну антируску политику?
„То је фронт против Русије“; „Са нацистима из Кијева? Само ћу рећи: ОДЕСА!“; „Фали им још Клинтонка, Ђукановић и Сакашвили“; „Шта би било да се Путин тако грли и мази са Тачијем?“; „Облепити целу Србију овом фотографијом!“, били су само неки од гневних коментара на мрежама.
Овогодишњи Давос имао је изразито антируски „пик“ у говору Џозефа Бајдена, у том тренутку још увек потпредседника САД: „Либерални међународни поредак, који су последњих седам деценија градили САД и Европа, изложен је невероватним и растућим притисцима од стране покрета који предводи Русија”, рекао је он. „Русија користи енергију као оружје, шири лажне информације, сеје сумњу и политичку агитацију, насрће на сајбер-простор у САД, а ове године, током бројних избора у ЕУ, треба очекивати даље покушаје Русије да се петља у демократске процесе у Европи“.
Како каже извештач Политике, „Бајденова оцена места Русије у текућем поретку наишла је на салве аплауза међу присутним учесницима у великом Конференцијском центру у Давосу“.
Да ли је међу онима који су у Давосу одушевљено аплаудирали Бајденовој антируској пропаганди био и Вучић – то нам новинар Политике није рекао. Мада, ни то није тешко замислити; јер, Вучић је Бајдена одавно прогласио „пријатељем Србије“, да би се у Давосу с њим поново састао – два дана пред истек Бајденовог мандата – како би од њега још једном чуо да је „неопходно да Србија што пре буде потпуно интегрисана у ЕУ“. Та „потпуна интеграција“ Србије у ЕУ симболички се убрзо и видела на Хановој фотографији на којој се Вучић држи за руке с Порошенком и Пленковићем.
Овогодишњи Давос биће запамћен и по антитрамповском „пику“ Ђерђа Сороса: „Доналд Трамп је уљез, варалица, нестабилан и неприпремљен лик који у Америци спрема владавину диктатуре и мафијашку државу“ (Политика, 21. јануар 2017, стр. 2).
Да ли је Вучић аплаудирао и томе? „Зато што сам паметан!“ – био је његов одговор на питање зашто је подржао Клинтонове у кампањи. Али, то је било пре него што је Трамп победио, па се сада Вучић, ипак, чува нових антитрамповских гафова. Но, ваљда баш „зато што је паметан“ сада је усликан док се држи за руке са антируским и антисрпским шовинистима и бирократама.
Можемо се запитати – а шта је, уопште, Вучић тражио у Давосу? Српски политичари, вођени незнањем или логиком колонијалне сервилности, воле да иду у Давос. Коштуница је био у Давосу 2001, Ђинђић 2003, док се Ђелић 2007. хвалио како му је то „шести пут да је у Давосу“, Вучић уредно похађа Давос од 2015. године. Ако се Коштуници и Ђинђићу и могло опростити што су одлазили на Светски економски форум док је он био на врхунцу утицаја, за Вучића има мало оправдања што не примећује да се од тада све променило.
„Немачка канцеларка Ангела Меркел одлучила је да другу годину заредом не присуствује Светском економском форуму у Давосу“, јавља Ројтерс и подсећа да је Меркелова „као канцелар била седам пута на форуму у Давосу“, но „након Брегзита и избора Трампа, који су приписани гневу јавности због естаблишмента и глобализације, лидери су постали мање вољни да путују у Давос који је синоним за глобалну елиту“.
Такође, ове године, док је Обама послао потпредседника, Tрампа је у Давосу заступао тек економски саветник, Eнтони Скарамучи. Давос је и у САД појам окупљања глобалистичког естаблишмента и мета критике патриота. Амерички економиста Џеф Фо (Jeff Faux) објавио је књигу (The Global Class War, 2006) у којој тврди да процесом глобализације – схваћеним као доминација капитала над јефтиним радом – води „партија Давоса“ (Party of Davos). Америчку елиту, сматра Фо, која безобзирно дезиндустријализује САД и обара цену америчке радне снаге, управо чине чланови „партије Давоса“. „Клинтон је био више давошанин, него демократа“, вели Фо („Clinton was more Davos than Democrat“). Пошто је Трамп јака опозиција „партији Давоса“, јасно је да он свог потпредседника неће слати да тамо држи антируске говоре, нити ће овај тамо држати било какве говоре.
Коначно, Путин јесте отворио Давос 2009. године, а Медведев у њему учествовао 2013. године. Али, 2015. године Путин и Медведев отказали су долазак у Давос, пославши тамо првог вицепремијера Игора Шувалова и вицепремијера Аркадија Дворковича. Ове године ранг руске делегације био је још нижи, па је Русију у Давосу представљао министар економског развоја Максим Орешкин.
То није само зато што су ЕУ и САД ушли у хладни рат с Русијом већ и због тога што глобалистички естаблишмент не престаје да Русију третира првенствено као плен. Као што је лепо објаснио Фил Батлер (Phil Butler), „ако контролишеш највећу земљу на свету, предодређен си да контролишеш светско тржиште. Кад се ради о енергентима и стратешким минералима, Русија је Свети Граал који треба освојити. Мисија Бушове, Клинтонове и Обамине администрације личила је на америчко освајање земље на Дивљем Западу. Медијски рат против Путинове администрације води се само с једним циљем, а то је цепање и подела Русије због тих ресурса“.
Не само хватањем за руке приликом фотографисања с Порошенком и Климкином, или сервилношћу приликом сусрета са антируским јастребом Бајденом, већ и учешћем пуним лакејског ентузијазма на конференцији у Давосу, наш премијер је показао на чију страну хоће да стави Србију. „Србија под меком окупацијом виртуелне Аустроугарске“, био је наслов једног текста од пре десет година у коме се доказивало да „виртуелна Аустроугарска наставља да полако али сигурно ломи кости српске државности уз помоћ `Гордог Албиона` и `Ујка Сема`“. На „мускетарској слици“ видимо управо ту „виртуелну Аустроугарску“ – двојицу аустријских дипломата, двојицу украјинских и једног хрватског државника како се држе за руке – све тако познато („Аустрославени“) и све тако јасно, како у науму, тако и у средствима. Али, шта у том друштву ради српски политичар?
Но, ствари се убрзано мењају. Ако погледамо једну другу фотографију, начињену 1. маја 2016. (овде), уочићемо да се од петоро тада најмоћнијих западних политичара (Камерон, Обама, Меркелова, Оланд и Ренци) данас још само „Mutti“ бори за опстанак – сви остали су политичка прошлост. Остаје да видимо за колико времена ће „мускетари“ с давоске фотографије отићи у историју – тачније, изван ње.
