Прочитај ми чланак

СРБИ И ХРВАТИ НЕ ДАЈУ БОШЊАЦИМА да у својој држави свој језик назову босанским

0

Странцима који не знају ни ко им је предсједник, а ко премијер, али и неутралним – неупућеним и незаинтересираним – домаћим посматрачима, готово да је немогуће разумјети сложеност босанске лингвистике. Странцима који не знају ни ко им је предсједник, а ко премијер, али и неутралним – неупућеним и незаинтересираним – домаћим посматрачима, готово да је немогуће разумјети сложеност босанске лингвистике.

3

 Странцима који не знају ни ко им је предсједник, а ко премијер, али и неутралним – неупућеним и незаинтересираним – домаћим посматрачима, готово да је немогуће разумјети сложеност босанске лингвистике.  Странцима који не знају ни ко им је предсједник, а ко премијер, али и неутралним – неупућеним и незаинтересираним – домаћим посматрачима, готово да је немогуће разумјети сложеност босанске лингвистике. 

За многе је парадокс да народи који живе на истом територију и говоре необично сличним нарјечјима (варијацијама истог језика), тврде да је ријеч о различитим језицима. Неупитно, постоји међусобна разумљивост, па зашто га, онда, не би звали истим именом? 

Право Бошњака

 Темељни проблем оваквог резонирања је да оно не укључује нити подразумијева разлику између говорног и стандардизираног језика те, чињеницу да писани језик, по свим аспектима, служи као инструмент националног одређивања у модерном друштву. Језик је могуће стандардизирати на неколико начина те, тако, креирати различите „језике“ у смислу стандардног језика. Притом, имамо на уму да је стандардизација (језика) често нераздвојиво повезана са дефинирањем и успоставом националног идентитета. А управо то је средишњи проблем језика у Босни и Херцеговини.

Ситуација са језиком у Босни и Херцеговини апсурдношћу лингвистичке ситуације показује укупност апсурдности босанског политичког Гордијевог чвора. Из једне перспективе право на властити језик је једно од темељних људских права на којему свеједнако инсистирају и представници међународне заједнице и домаћи политичари. 

У пракси, међутим, ситуација је неупоредиво сложенија. У складу са уставном клаузулом једнакоправности три (уставна) народа у Босни и Херцеговини, значајном дијелу босанскохерцеговачког становништва то право је ускраћено. Најприје онима који се не осјећају или не желе бити припадници три уставне нације, а који се пежоративно називају Осталима; није ријеч само о Ромима и Јеврејима него и о великом броју оних који се сматрају и желе декларирати као Босанци и Херцеговци, потомцима из такозваних мијешаних бракова који се у највећем броју случајева не желе изјаснити као припадници једног од три етноса. 

Потом, ту је и проблем узрокован административном подјелом земље, а у складу са већинским становништвом, Срби у Федерацији БиХ, а Бошњаци и Хрвати у РС. Исто вриједи и за нижу административну разину, кантоне у Федерацији БиХ који су, такођер, у највећем броју случајева етнички врло хомогени те у складу с тим преферирају један од два језичка стандарда, не марећи за званичну политику према којој су оба стандарда званични и једнакоправни. Посебан проблем су школе, медији и администрација.

Начелно, ствар је невјероватно јасна и једноставна, толико да се може чинити да проблем, уствари, уопће не постоји: Бошњаци имају апсолутно право да језик којим говоре (на)зову како год хоће и за њега одаберу стандард који год им се свиђа, поготово зато што не постоји ниједан други истоимени лингвистички идиом са којим би се подударио: не постоји уставна категорија „босанског језика“ у смислу заједничког језика свих држављана Босне и Херцеговине.

Међутим… када су Бошњаци деведесетих година прошлог стољећа одлучили свој језик стандардизирати као „босански“, Срби и Хрвати су ту одлуку и дословно дочекали „на нож“, „нудећи“ им/нам могућност да свој језик зовемо измишљеним називом „бошњачки“, „језиком бошњачког народа“ или, пак, најприхватљивијом варијантом да само Бошњаци свој језик зову „матерњим“.

Ниједан језик у свијету не зове се тако јер је то опћелингвистички појам, а никако било каква прихватљива категорија, промотори, заговорници и апологети овог парадоксалног назива тврде да је он „вриједносно неутралан“ те као такав има капацитет да буде опћеприхваћен и да буде модел у коме би биле инкорпориране све специфичности свих националних идентитета и ентитета.

5

Осим чињенице да се свака таква тврдња темељи на незнању и незаинтересираности за све специфичности БиХ које су, унеколико, одиграле значајну улогу и као разлог за рат, стоји и то да се мноштво таквих покушаја са знаковитим „капацитетом да буду опћеприхваћени“ завршило дебаклом, због тога што су Дејтонски (не)споразуми замрзнули и легитимизирали ратом затечено стање, од територијалне подјеле земље до (полу)реализираних националних циљева и отварања могућности за њихово довршење ратом у миру.

Осим тога, у Босни и Херцеговини, имајући на уму мултинационални, мултиконфесионални и мултикултурни карактер босанскохерцеговачког друштва, употреба назива „матерњи језик“ тешко може бити оперативна на разини националног система образовања, због постојања више етничких скупина са различитим матерњим језицима. Термин „матерњи језик“ кореспондира са народном а не са националном свијешћу, па се термин „матерњи“ као национални језик (језик високе културе) идентифицира са етничким језиком (језиком ниже културе).

Ситуација са језиком, на одређени начин, осликава опће стање и ситуацију у земљи. Босна и Херцеговина је слаба, крхка држава, децентрализирана до границе функционалности али и заинтересираност политичких елита за све проблеме само у оној мјери колико служе њиховим односно интересима национа, етније и народа којега тврде да представљају. Можда понајбољи доказ ове тврдње је изнимно ниска разина језичке културе управо у јавном простору, употреби и дискурсу која је таква да се без пуно ограда може говорити и о елементарној неписмености чак и оних представника политичких елита који се често хвале високим академским титулама.

Србима и Хрватима у Босни и Херцеговини или босанским Србима и Хрватима, сасвим је нормално и природно да желе стандард језика којим говоре и пишу ускладити, идентифицирати са језичким стандардима, респективно, у Србији и Хрватској. И у томе нема ништа спорно. Може се бити добар грађанин Босне и Херцеговине, Босанац или Херцеговац, па чак и Србин и/или Хрват и притом говорити српским или хрватским језиком. Шта је онда спорно? То што се различитим стандардима инсистира на разликама, те разлике у „јавности“ представљају значајнијим него што доиста јесу и што се на њима инсистира као на знаковима различитости, ако хоћете сепаратности и немогућности суживота.

Постојање нације

Језик посједује континуитет у времену, а између његових елемената (граматика, рјечник, звукови) влада јединство: језик није тек арбитрарна колекција израза. Језик је шифра за симболичку комуникацију, а симбол је сваки звук или гест коме смо ми дали значење.

Језик је, уз религијско одређење, најважнији елемент и објект националног идентитета; он је когнитивни и онтолошки параметар стварности и постојања народа/нације, а осим тога, комуникацијско и симболичко средство: њиме се записује и препричава хисторија, њиме се записује лијепа књижевност, језиком се изјављује љубав и објављује рат, језиком се жени/удаје и разводи, језиком се одгајају генерације дјеце, будућих родитеља који ће овај круг поново почети и незавршен предати онима које они изроде и одгоје.

Зато нама, у нашој земљи, не дају да свој језик зовемо ни нашим нити да га назовемо како ми желимо.

23 коментара “СРБИ И ХРВАТИ НЕ ДАЈУ БОШЊАЦИМА да у својој држави свој језик назову босанским

  1. ilija каже:

    Ovi zaostali bosanci koji su preklom Srbi i govore srpski, kako onda mustafa moze da govori mustafski jezik a ne turski. kako onda ti Bosnaci koji su uzeli ime po predjelu gdje su se smjestili mogu govoriti bosanski a ne srpski. Kada su Srbi dosli u bosnu tu nije bilo bosanskog jezika vec srpski. To je isto i sa Grvatima koji su 99% srbi po prelasku u katolike vise ne govore srpski vec katolicki to jest neki izmisljeni hrvatski jezik. Probudite se glupaci. Zar se Austria srami da govori Nemacki i ako nisu nemci??

    1. Чича Мића каже:

      „Ови заостали босанци“? А зар их има који нису заостали?! Сви Срби мухамеданске вере који нису заостали вратили су се свом роду и народу, а многи и својој прадедовској вери!

  2. Виде Даничић каже:

    Овај чланак и њен тзв. аутор немају никакве везе са памећу, а нарочито не са Србском Босном и Херцеговином и са Србским језиком и србистиком.

    „Босанска лингвистика“ једноставно не постоји: зато што `нејма` некаквих босанаца као народа, `нејма` босанског језика и `нејма, болан` некакве босанске културе и историје… Причи је ту крај!

    Него, то се навадило на ватиканско-германско-нордијску доктрину да су Срби некакви словени, да су на Хелм дошли незнано када (они мрсомуде у 6. или у 7. веку. н. е.), незнано откуда, а донели, као, са собом културу до тада невиђену код једног `номадског` народа, која им се учинила згодном да од ње праве нове народе њима потребне и погодне за остваривање њихових интереса на рачун Срба народа најстаријег и највећег на свету, чија култура баштини винчанску цивилизацију, мајку културе свих народа у *ебеној јевропи, па и даље…

    Зашто су им потребни муслимани у Босни и Херцеговини србској да од њих праве некакве националне музломане, па `бошњаке`, па `босанце

  3. моћни Џо Јанг каже:

    ИдиЈот обрезани трабуња о нечему што је ОРГАНСКА духовна категорија једне групе истокрвних људи који се зову НАРОД – као „правној“ катрегорији???! ПРВО постане језик, па онда постане народ! На почетку је увек била РЕЧ.
    Требао је бити човек као што то они никако не успевају, па рећи да се СВЕ у вези потуради, у ствари односи на – ПОЛИТИКУ!
    Њима је политичка и вера и нација и тзв. „језик“… Ово треба разјебати свим средствима! Мислим на ту „босну“… изашла је брате на нос милионима…

  4. Celicni каже:

    Bosnjaci?Neznam ja sta je to.Ali necu ni da saznam.Jer je suvisno svako krivljenje istorije.Mislim mozete kriviti,i bice ono ja jedan sam lud a 100 udruzenih su pametni i u pravu ali …ostaje cinjenica da su Muslimani u Bosni SRBI koji su nevoljno ili voljno(jako mali procenat) primili islam za vreme otomanske okupacije. Svi koji su primili islam su promjenili i ime,ali RIJETKO I PREZIME.Ostavili ljudi putokaz pokoljenima,kad se oslobode turaka…ali dzaba. Nek mi neko objasni SEFIKA BABIC?ili Sahudin CVIJANOVIC???Fakreta VUKOVIC? Dzemo VIJANOVIC?Bosanski jezik???Ne postoji! Srpski jezik sa drugacijim dijalektom da!Bosanski ili Bosnjacki jezik koji proturaju je samo pokusaj prekrajanja istorije SRBA na prostoru koji se sada zove HRVATSKA I BOSNA I HERCEGOVINA! Ustase su dobile NDH jer su bile dobri poslusnici ZLOCINCU Hitleru,i izgubili su je padom Hitlerove Njemacke.Iskristili su situaciju raspada SFRJ I napravili je opet ( Sami mi Srbi smo krivi sto postoje – vidi u Istoriji 1915 ideja i 1918 nastanak – Kraljevina Srba Hrvata I Slovenaca) Isto je i sa sadasnjim Poturcenim Srbima u bosni. Tekst gore je lupanje prazne slame.

Коментари су затворени.