Пре неколико година, приликом расправе у некој београдској кафани, један ромски музичар се окренуо једном познатом новинару и рекао: „Шта више хоћете бре ви Срби, само смо још ми Цигани остали уз вас“! И, изгледа да је то тачно - данас, рекло би се, нико не жели да буде Србин, да има везе са Србијом или буде са Србима.

Балкан је једно од можда најзамршенијих светских чворишта када се ради о идентитету. Да ли су Срби најстарији народ, да ли су Хрвати заправо Срби православци, шта су Бошњаци/Муслимани, да ли су сви становници Балкана Илири, да ли су Црногорци или Македонци аутохтона или новокомпонована нација, шта су ’Косовари’…? Постављање и разрешавање овог питања на Балкану је вековима извод сукоба, који се воде и данас (тренутно, не отвореним ратом). Како сада ствари стоје – чини се да је Србија губитник: на сцени у региону је стварање нових нација на рачун српског културног наслеђа и српског идентитета. И сама Србија се суочава са питањима – ко смо ми Срби, шта смо и шта су други у нашем суседству и, како би требало да се поставимо?

Више ништа није српско

Данас, сто година након победе у Првом светском рату и уједињења свих јужнословенских народа у једну државу чији је Србија била Пијемонт, чини се, готово све што је некада било српско или имало везе са Србима и Србијом – више није тако.

Становници Црне Горе су, према тамошњем режиму, одвајкада били Црногорци, а уједињење са Србијом се сада види као окупација и чин поништења црногорског историјског идентитета. У Македонији се промовише нација која наводно има везе са Александром Великим, негира се било каква идентитетска веза са Србијом и оспорава постојање и делање Српске православне цркве на рачун непризнате „Македонске православне цркве“. У Сарајеву – у коме су Срби до рата чинили више од четвртине становништва – данас се о Србима говори као о злочинцима, а Србима у Босни се поручује да ’иду у Србију’. Албанци на Косову константно објављују књиге и праве туристичке сајтове који промовишу „византијске“ цркве и „илирско наслеђе“ на тој територији. У Хрватској се сузбија употреба ћирилице у српским срединама, а чак су покушали и Николу Теслу да прогласе за хрватског научника.

Такође, на северу Србије постоје настојања да се створи нови ’војвођанерски’ идентитет, са академијом наука, заставама и другим обележјима. Бивши муфтија Муамер Зукорлић у Рашкој спроводи истраживање о генетском пореклу Бошњака (које ће вероватно да утврди да су они старији од свих и како целокупна досадашња историја није тачна)… Па и у самој Србији постоји једна структура – такозвани Другосрбијанци – који су са југословенског пригрлили митомански бриселски идентитет, и све чине само да немају везе са Србима, српством и Србијом, јер те термине виде као синониме за назадност, дивљаштво и геноцид.

На крају ће произићи да су сви старији од Срба па и да културни споменици који су саграђени под влашћу владара који су носили српску круну, заправо – споменици неких других народа, те да су Срби неко малобројно дивљачко племе сумњивог порекла, које је подјармило друге слободољубиве староседеоце Балкана и отело им културу, наслеђе и идентитет.

Национални идентитет и регионални идентитети

Питање идентитета и његове улоге у дефинисању човека, заједнице или организације представља једно од најдубље анализираних и највише поларизујућих тема у историји човековог постојања. У потреби да разумеју свет и себе, људи су га класификовали кроз разне категорије, а једна од њих је и идентитетска. Човек, Српкиња, Шумадинац, православац, левичар, професорка, хомосексуалац, колега, ћерка, пријатељ (…) све су ово идентитетске категорије кроз које је свако од нас сврстан и кроз које сврставамо друге. Међутим, колико год идентитет, са једне стране, помагао разврставање и боље сагледавање различитости, са друге стране он је ограничавајућ јер своди појединца или групу на релативно грубо оивичену општост око које не морају сви да се слажу, што је извор сукоба.

Велико је питање колико су и други раније били Срби, а колико се нама – у унутрашњости територије Републике Србије – чинило да је то тако. За разлику од унутрашњости данашње Србије, где су територијалне одреднице (Врањанац, Шумадинац, Ужичанка, Суботичанин…) мање битне у нашим међусобним односима и ставовима, ти регионални идентитети су одувек били далеко јачи у новонасталим републикама, посебно у мешовитим срединама у којима су Срби били са другима. Тако имамо Херцеговце, Личане, Славонце, Далматинце, Приморце; или племенске идентитете као што су Бјелопавлићи, Кучи, Ровчани, Васојевићи…

Разлог постојању израженијих регионалних него националних идентитета на просторима који су ван територије данашње Србије добрим делом лежи у чињеници да је од свих држава које су настале распадом Југославије, Србија имала најјачу и најстабилнију државну традицију. Уосталом, Србија и Црна Гора (којој је, попут Србије, такође призната самосталност на Берлинском конгресу 1878.) су једине две државе настале из распада Југославије које су постојале и пре њеног формирања (са тиме да је црногорски идентитет увек био регионалан, док је нација увек била српска; што сада оспорава новоткривени национализам бивших црногорских комуниста из којих је произишао владајући ДПС).

Данашња Македонија је занимљив пример. Она је настала као засебна територијална јединица у данашњим границама тек после Другог светског рата. Пре тога се звала Стара Србија. Тај термин је скован средином 19. века и означавао је територије које су ван надлежности Кнежевине Србије у 19. веку, али које су некада припадале средњовековној српској држави. Од када су те области кроз Балканске ратове ушле у састав обновљене српске државе, Србија је ушла у сукоб са Бугарском која је такође гајила (а и данас гаји) претензије према данашњој Македонији. Међутим, иако је имала политичку власт, српска држава није водила довољно активну политику у погледу интеграције становништва у јединствен српски културни и политички образац. Уместо тога, још у време власти Јована Ристића (који је доминирао српском политиком од 1868. до 1893. и препознат је као један од највећих српских државника) школе у Македонији добијале су књиге из Бугарске, штампане на бугарском, а и бугарски покрет је био јак што је допринело да основа савременог македонског језика буде много ближа бугарском него српском.

Свуда где није постојало присуство једне, централизоване и дуготрајне власти – људи су, сходно потреби за припадношћу, градили сопствене идентитете или били подложни идентитетском утицају других држава. Сходно томе, када је после Првог светског рата створена југословенска држава, са Србима и Србијом као Пијемонтом, централним чиниоцем и средиштем ауторитета и власти новонастале државе, српски идентитет је постао доминантан: главни град земље био је у Србији, већину власти су чинили Срби, династија која је владала земљом је била српска, главни листови и документи штампани су на екавици, становници Босне муслиманске вероисповести били су Срби мухамеданске вере…

Међутим, ако је српски идентитет постао доминантан, како то да није надвладао друге? Разлог томе вероватно лежи у чињеници да се уместо стварања самосталне српске државе, српска интелектуална елита 19. века одлучила да створи југословенску државу и нови, југословенски идентитет, који би објединио све остале идентитете. Са данашње историјске дистанце, гледано из угла положаја Срба и Србије, та одлука је имала дубоко негативне последице по државни и национални карактер Срба јер је довео до тога да се уместо српског – који је био већ етаблиран – намеће нови концепт „наднационалног југословенства“, како у централној Србији тако и у срединама које су већ имале флуидан идентитет (условљен влашћу других држава) а у коме (том флуидном идентитету) је већином био доминантан српски елемент.

Али, уколико се у обзир узму историјске околности с краја 19. и почетка 20. века (слом Великих сила, реконфигурација политичке карте Европе у корист мањих народа и стварање нових држава на тлу некадашњих империја) као и тадашње вредности и поглед на свет, питање је да ли би неки много озбиљнији политичари од оних које је тада Србија имала донели другачију одлуку. На крају, ма колико се испоставило као дугорочно политички штетно по Србе – стварање Југославије, које су пре свега водили Срби, била је најпоштенија и, са аспекта покушаја уважавања и обједињавања свих етничких и културних разлика, најплеменитија политичка идеја, која ће на западу Европе никнути тек након Другог светског рата и то пре свега из нужде са се избегну будући ратови и каналише међусобна нетрпељивост, а не да се обједине сличности.

Три генерације – три идентитета

Стављањем нагласка на новоформирани југословенски идентитет (који је тек био у повоју) уместо на етаблирани српски идентитет (који је већ био добро укорењен у Србима, српским државним институцијама, али и добро познат широм региона) ушло се у процес који би имао успеха да је заживео и неометано трајао толико дуго да се избришу главне разлике између заједница, а пре свега језичке и обичајне. Нажалост по тај нови идентитет, Југославија није трајала ни три генерације – у времену када је сахрањивана, велики број оних који су били сведоци и учесници њеног убијања имали су очеве и дедове који су били рођени и живели у периоду пре него што је та држава и постојала. Није постојала довољна временска дистанца која би партикуларне идентитетске особености са живих прича (од живих сведока) преселила у књиге и теорију, док би живи идентитет (живи језик, култура и обичаји) звучали и деловали исто.

Док су Срби постајали Југословени, у Хрватској је цветало „Хрватско пролеће“ (Маспок) 1971. идентитету. И сама Србија се суочава са питањима – ко смо ми Срби, шта смо и шта су други у нашем суседству и, како би требало да се поставимо?

А растакање југословенског идентитета није дошло преко ноћи, већ је трајало деценијама, штавише – можда од самог стварања заједничке државе јужнословенских народа. Срби, као главни мотор тог пројекта али и као они који су били виђени да највише добију од тога, изгубили су највише и то кроз ратне и културолошке злочине током Другог светског рата, комунистичким сузбијањем српског идентитета кроз борбу против такозваног „српског хегемонизма“ (а један од производа те борбе је стварање засебних република у „авнојским“ границама), ратним злочинима над српским становништвом и разарањем културне баштине током деведесетих. Та политика се спроводи и сада, само у формално мирнодопским околностима и под плаштом подршке Запада који и даље (увек?) у Србима види „мале Русе“ односно претњу. Тако нико у свету (па готово и у Србији) не диже глас услед чињенице да се не поштују људска, грађанска и мањинска права Срба у Хрватској (где им се брани употреба писма), у Црној Гори (где им се брани идентитет, језик, образовање и вероисповест), у Македонији (где им се брани право на вероисповест), у БиХ где покушавају да им укину аутономију као корак ка подвођењу под некакав босански/бошњачки идентитет, на Косову (где су дискриминисани по свим основама).

Будућност српског идентитета у региону

Шта Србија и Срби могу данас да ураде како би зауставили даље растакање српског идентитета и културне и националне баштине?

Проблем нису агресивни национализми новонасталих народа и држава, колико они који их подражавају – а то су велике силе са Запада, пре свега САД, а затим и Немачка. Албанци су, како то примећује историчар Чедомир Антић, увек били камен у туђој шаци; Хрвати, традиционално, имају заштиту Немачке и агресивног католичанства; Бошњаци помоћ исламског света као и Турске (која је њихов регионални покровитељ) и, у доброј мери, САД и Британије.

Како пролази онај ко нема никога показује Македонија. Земља која је на сваки захтев Запада да буде непријатељска према Србији рекла „да“ (и признавање Косова, и гушење права српске заједнице, и усмеравање оштрице свог новокомпонованог национализма против Срба, и прихватање уступака Албанцима) сада је одустала и од свог националног имена, а тиме и идентитета на коме је био базиран концепт македонске државности од деведесетих. Уз то, пола државе је Охридским споразумом 2001. већ предато Албанцима, те је њено постојање искључиво гарантовано мером заинтересованости великих сила и спремности тих земаља за одржавање статуса кво у том подручју.

Црногорски идентитет какав се сада формира трајаће онолико колико траје и актуелни црногорски режим. Он вероватно неће бити избрисан након одласка Мила Ђукановића с власти (а и то некад мора да се деси), али ће тада свакако доживети неку промену, мада је више вероватно да ће се само консолидовати а не да ће нестати, како неки верују.

У Хрватској су Срби избрисани. Остварена је порука Фрање Туђмана дата Анти Готовини током операције „Олуја“ 1995: „Србима би требало задати такав ударац да практично нестану“. Осим у области Вуковара, у већини осталих средина где су некада имали значајно присуство или већину, данас готово да не постоје. Штавише, можда највећу потпору српском идентитету у Хрватској даје потреба хрватских националиста да стално имају погодне и непогодне Србе и да их одржавају у животу као енергетски извор за агресивни хрватски национализам.

У Мађарској и Румунији – двема земљама у којима су права Срба у региону највише поштована, српски народ је присутан у занемарљивом броју и њихова културна асимилација је готова. У Албанији су Срби одавно асимиловани.

Уз Црну Гору, најјачи удар на српски идентитет ван Србије јесте и биће у БиХ, где Бошњаци – уз подршку Запада и екстремног ислама – константно раде на умањивању аутономије Републике Српске и њених права гарантованих Дејтонским мировним споразумом.

На Косову и Метохији српски идентитет ће и даље бити жртва бланко подршке албанском национализму. Срби су у новонасталој „косовској држави“ потребни као украс – као што је то случај у Хрватској и Македонији.

Искуство од краја ратова из деведесетих па до данас је показало: мултикултуралне средине на Балкану ће имати подршку само ако су у њима Срби мањина а не већина; „бошњачки“, „црногорски“, „косовски“ је мултикултурално а „српски“ је националистичко. Зато, уосталом, Западу јесте прихватљиво да Албанци имају независно Косово јер не могу под власт Србије, али не и Срби да се осамостале од тог „Косова“; зато су Западу прихватљиви „мултиетничке“ Црна Гора и БиХ у којима се ниподаштавају права Срба, али не и самосталност српског народа који тамо живи.

Проблем са елитама

Међутим, чак и када не би постојао јак утицај страног фактора, и тада је мало вероватно да би Србија могла да поврати свој културни и национални ауторитет и адекватно (плански) узнапредује положај, права па и реинтеграцију Срба у региону. Проблем је што нам недостаје довољно утицајна елита која има жељу да ојача положај српског народа и српске културе, како у Србији, тако и у региону.

Александар Вучић, који настоји да се прикаже као државник светског формата, никада није изнео озбиљну стратегију о јачању права и положаја Срба у региону, нити му је то високо на лествици приоритета. Његов фокус искључиво на економију нема адекватне користи, јер нити Србија прави икакав велики економски бум, нити је платежна моћ Срба толико боља да може да надјача друге у региону (штавише, када се упореде просечне плате – Срби су на зачељу). Вук Јеремић би Србијом, чини се, радије управљао из Уједињених нација него из Београда; добар део такозване грађанске елите која је у НВО сектору, ЛДП или код Саше Јанковића, би то радио из и у име Брисела; Ивица Дачић би само да управља, није битно с ким; Борис Тадић је више био оптерећен потребом да се понаша као шмекер, а Ђилас је оптерећен личним поразом у време када је управљао кормилом ДС коју сада води Зоран Лутовац који је био амбасадор Србије у Подгорици када је организован упитан попис становништва, а он ништа није учинио тим поводом. На крају, ту је и круг интелектуалаца/политичара који пада под окриље ДСС, али чија политика се своди на то да чекамо боље време, да у међувремену закопамо главу у песак и молимо се Богу да нас или спаси или ови други да се освесте и врате у српство…

Serbia, Syria ili Syberia

Најгора извесна последица тренутне рефлексно-летаргичне политике није да ће Србија нестати, али јесте да ћемо вероватно (као што се већ сада дешава) бити идентитетски подведени под „источне Европљане“ и да неће бити много познато да ли је Србија на Балкану или Балтику, и да ли смо „Serbia“, „Syria“ (Сирија) или „Syberia“ (Сибир)…

Чињеница је, заправу, да су од формирања Југославије, а посебно у време комунизма – национална, културна и идентитетска права Срба увек стављана под тепих и давани као ситниш за придобијање осталих народа у југословенској држави. Уосталом, када би се Мило Ђукановић преко ноћи прогласио за Србина и објавио да хоће да се присаједини у неку нову Југославију, водећи политичари и добар део такозване патриотске елите у Београду би га оберучке пригрлили и прогласили за највећег Србина и потпуно занемарили шовинизам који се већ годинама према Србима проводи под режимом ДПС, а све зарад тога „само да опет будемо заједно“.

Овоме би требало придодати још један фактор – а то су управо регионалне елите које не желе да се одрекну стечених привилегија. Приликом недавног сусрета са бившим председником Републике Српске Рајком Кузмановићем, питао сам га следеће: када би се десило неко чудо и не би било препрека да се присаједине Србија и Српска, да ли би Срби у Српској прихватили да буду интегрални део Србије, без икаквих посебних права и аутономије, или не би?

Одговор је, очекивано, био да то не би ишло лако јер се у Српској већ изградио одређени идентитет, као и то да тамошње елите навикнуте на одређену власт и привилегије не би од тога одустале тако лако и предале на управу некоме на централном нивоу у Београду. Или, у преводу – како је својевремено један црногорски политичар рекао пријатељу, новинару: да ми нисмо самостална држава, знаш када би ја постао председник карате савеза и путовао у Сингапур?!

У политичкој теорији је познат концепт да једном дата територијална или нека друга врста аутономије која има јак карактер, тешко или готово никада не може да се укине или смањи. То је управо и проблем када се ради о АП Војводини. Иако највећи број људи не заговара отцепљење АПВ од Србије, исто тако је великом броју непојмљиво да се АП укине, иако је економиста Бошко Мијатовић још пре неколико година јасно показао да АПВ нема никаквих економских утемељења, да представља финансијски баласт и доприноси умножавању бирократије.

Срби и други

У емисији „Ћирилица“ коју води Миломир Марић на телевизији „Хаппy“ крајем октобра гости су били Војислав Шешељ, лидер радикала, и Муамер Зукорлић, бивши муфтија из Новог Пазара који је сада посланик у Скупштини Србије испред Бошњачке демократске заједнице. И поред традиционалног настојања Марића да озбиљне теме претвори у шоубизнис, правећи се више наиван него што јесте, дискусија је ипак била озбиљна и тицала се управо питања идентитета у региону.

Током емисије, Миломир Марић је упитао Зукорлића – „Зашто више нико неће да буде Србин“ и додао: „Када смо ми били у праву, када је Америка била на нашој страни сви су хтели да буду Срби. Када смо се ми посвађали с Америком, сви су побегли од нас. Да је Америка на нашој страни, сви би опет хтели да буду Срби, немој да се лажемо! Као 1918. сви су нам јурили у загрљај“. На ово је уследио Зукорлићев одговор: „Не. Само да сте ви Америка, сви би хтели да буду Срби. Зато што сви желе да буду Американци“.

Марић: „Да смо ми Америка ви би хтели да будете Срби“?

Зукорлић: „Да сте ви Америка ми бисмо хтели да будемо Америка… Управо ту треба научити, упркос анимозитетима према Американцима. Империје све имају исти дух“…

Марић: „Ми мислимо да Америка све вас тутка на Србе“.

Зукорлић: „И то је нормално, али знате зашто… Ви када имате највећи народ, најбројнији на једном локалитету, најјачи… Уколико се он овако понаша према осталим народима на начин да каже „ви нисте то, ви сте ми“. Не можете ви никоме рећи шта су. Сина рођеног, ћерку, када на тај начин третираш, и то родитељи који живе у свом времену а не разумеју дете његовог времена, и када причају „е када смо ми…“ – крај, отераш дете од куће. Ту је проблем… Ми на Балкану имамо мешавину идентитета. Ако идемо са етногенезом, сви смо у кризи. Треће, језик је сродан. Ми немамо проблем са језиком већ именовањем језика јер су имена веома битна за идентитете… Балкански народи имају проблем са тиме што неће да се помире да је то један културолошки простор“.

Чини се да је бивши муфтија Зукорлић указао на важну ствар: мали ће увек у онима који су већи од њих видети претњу или, у најмању руку, показати према њима опрез. И, то је – чини се – нормално: свако је опрезан и пажљив према ономе ко је већи од њега. Друга значајна порука јесте да нико не воли да му неко други говори шта он јесте, ма колико то било тачно или не. Ма шта ми мислили о Зукорлићевим политичким ставовима и његовом деловању, он је указао на проблем који Србија и Срби у региону имају као највећи народ а на које, чини се, нисмо изнашли одговарајућа решења. Покушаји да Хрватима, Бошњацима, па сада и Црногорцима објаснимо да су они, заправо, Срби, окончани су стварањем још агресивнијег идентитета у тим народима.

Два пута

Кроз настојање да се ослаби српски идентитет у региону а измисле нови, очито је да са Запада постоји тенденција да се Србија и Балкан претворе у регион који би био нека врста сиромашног Балтика или мало напреднијег Закавказја, односно – област малих, релативно нестабилних држава сличне политичке/идентитетске снаге, које ће у огромној мери бити зависне од интереса великих сила. Србија се овоме опире јер се њен ауторитет и интегритет највише круни, а за корист других (мањих) идентитета и држава који су тек у формирању. Међутим, српско опирање је више рефлексно и формално него смисаоно. Штавише, чини се да је у току експеримент да, уместо да идемо против Запада – боље да им се придружимо, па ћемо, ваљда, опстати. То је један пут који заговара актуелна власт, али и добар део опозицији која, рекло би се, не нуди озбиљну и рационалну алтернативу.

Ако се и то деси – ако се Србија сведе на ниво некакве подунавске кнежевине 19. века – то неће бити први пут у историји да се ту налазимо. Србија је била кнежевина у вазалном статусу у 19. веку. Сада је терминологија другачија али суштина односа је иста. Ствар је, међутим, у томе што су власти и елите српске кнежевине 19. века активно правиле планове (који су кореспондирали са вредностима и политичком праксом тог времена) на обнови и јачању српске државе и идентитета, док приступ са таквом идејом данас није део свести оних који нас воде.

Најгора извесна последица тренутне рефлексно-летаргичне политике није да ће Србија нестати, али јесте да ћемо вероватно (као што се већ сада дешава) бити идентитетски подведени под „источне Европљане“ и да неће бити много познато да ли је Србија на Балкану или Балтику, и да ли смо „Сербиа“, „Сyриа“ (Сирија) или „Сyбериа“ (Сибир)… Проблем са прихватањем овог приступа лежи у чињеници да је наш српски идентитет, какав-такав, последње што имамо и једино што нико није успео да нам отме, а отели су нам све друго: и земљу, и животе, и стандард, и углед…

Алтернатива овоме, други пут, јесте да уместо што прихватимо наметање концепта по коме смо мало различити али заправо сви исти, да радимо на томе да околности искористимо најбоље што можемо да прогурамо нешто своје. Конкретно: ако желимо опстанак и јаку самосталност српског народа и државе, онда бисмо морали да јачамо идентитет, а кључ тога није да негирамо посебност другима, већ да јасно устројимо сопствену посебност и да овог пута ми, Срби, инсистирамо на нашем идентитету који ће пре свега јасно подвлачити разлике, а не обједињавати лабаве сличности са другима.

Ово подразумева да се јасно дефинише шта су Срби, и ту би морали да се одредимо да ли је „Србин“ етничка одредница (као до сада) или грађанска, тј. да је сваки становник Србије – ма које вере или порекла – Србин (као што је у Америци свако Американац или као што су у Француској сви Французи, али то исто значи да нема посебног представљања националних мањина и савета јер смо сви – Срби). Како то будемо формулисали, зависиће и шта будемо одредили као елементе „српства“, као што је, рецимо, у Британији јасно шта подразумева „бритисхнесс“ (бритишнес). А када то буде одређено, фокус државне политике би требало да је у томе да заштитимо обичну Српкињу и Србина, који се тако осећају и не траже никаква посебна права и статус у односу на остале.

Када одредимо ко смо и шта смо – по истом праву по коме то раде други народи и нације које се сада стварају у региону – онда више неће бити места за „политичке Србе“, „Србе са посебним потребама“, који су (час) Срби али и (мало или мало више, поготово кад пригусти) Црногорци, Херцеговци, Личани, Војвођани, Босанци, Југословени… У овом смислу, јачање других националних идентитета у региону, ма колико год у доброј мери било базирано на фалсификовању историје, уједно је и корисно јер нам помаже да се сутрадан међусобно јасно разликујемо ко је ко и спречава да нам у будућности поново продају приче како смо „сви ми исти“, како смо „браћа“, па из тога произилази како би сви требало да будемо заједно. Ако се сутрадан неким чудом и деси да Србија постане Америка – како су дискутовали Марић и Зукорлић – па ако тада сви (опет) похрле да буду са Србијом/Србима, тада да знамо ко је ко и како према коме да се односимо.

Ако сви сада беже од нас зато што им ми нисмо корисни и потребни, немојмо барем сутрадан да им дозволимо да се врате како њима одговара а погазимо себе, само да бисмо ми били бројнији и већи на папиру.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: svedok.rs

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: анализа, Милан Динић, Срби, Србија, српски идентитет