Прочитај ми чланакДанас, ми ван матице, у 159 држава света имамо око 4 милиона Срба, који су емигрирали, ако гледамо генетски (оних који немају наше држављанство) има нас око 20 милиона (од сеоба…).
Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА
Да ли неко размишља о стратегији њиховог повратка у матицу… по мени и то је једна од кључних тема која вапи за дијалогом. И то је један вид стратегије… они су нама у матици преко потребни, поготову сада… а верујем да смо потребни и ми њима.
Мислим да је јасно да су Срби у расејању највећа капитална инвестиција Србије. Данас у просеку у Србију од дијаспоре улази годишње око 5 милијарди евра (као инвестиције, помоћ родбини…).
Замислите Србију са десет милиона становника и плус у окружењу око 2 милиона. Нама је данас потребна свака српска породица из емиграције.
Сада да се вратимо историји…
После девет великих сеоба српски народ је расут на пет светских континената, и ту емиграцију можемо разврстати у више група: средњовековна исељавања и сеобе, попут великих сеоба Срба, крајем 17. и у 18. веку (прва и друга) у источну и западну Европу, после сеоба прва мања емиграција ишла је са открићем злата у Америци, 1848. Године, тада Срби у већем броју долазе у Америку, следећа већа миграција трајала је од почетка XIX века до Првог светског рата.
После тога имамо исељеника који су се отиснули у свет пре Другог светског рата, послератна политичка емиграција и њихови потомци који су били принуђени на одлазак из земље победом комуниста у грађанском рату од 1941. до 1945. године, економска емиграција, радници разних занимања и стручњаци који су отишли у западноевропске и прекоморске земље 1961—1991. у потрази за професионалним и материјалним успехом и избеглице од рата и последица рата у бившој Југославији од 1991. наовамо… а тренд исељавања се и сада појачава, одлазак из економског разлога и посла, егзистенција.
Забрињавајуће је то што многе земље, као што су Немачка и Аустрија, у којима живи велики број Срба, давање држављанства условљавају , одрицањем од српског држављанства. Осим тога, многе земље приликом пописа становништва не воде етничку и националну статистику. Па зато данас и немамо дефинисан тачан број Срба у расејању, дијаспори.
Да не заборавимо да широм света имамо много учених људи који су велики родољуби и који маштају о томе да Србија постане уређена и успешна земља. Велики број наших људи сања о томе да се, у случају да се догоде одређени позитивни помаци, постепено врате у Србију.
Занимљив податак је да између 2002. и 2012. године САД, Аустралија и Канада издали су преко 150.000 исељеничких виза за наше суграђане.
Код Срба влада уверење да је Чикаго највећи српски град после Београда, на последњем попису становништва у САД, свега 20.000 становника Чикага је рекло да су Срби, а има их бар 5 пута више, али ипак надам се да тај други део бар зна ко су и одакле су дошли.
Велики проблем је и то што Срби у околним државама (Црна Гора, Република Српска, Македонија, Албанија, Хрватска, Словенија, Румунија) већ деценијама немају скоро никакву заштиту од своје матице… али ипак надамо се да долази боље и разумније време за њих.
Проблем је извесна врста презира и нека врсте љубоморе једног дела становника Србије према “дошљацима”, било према онима из покрајина или некадашњих република, било становника главног града према људима из других крајева Србије — постојала је и постоји… то је оно што стварно брине.
Примећује се и осећа да су Срби у матици према судбини Срба ван матице постали равнодушни, некако апатични. Што је то тако, дискутабилно је питање.
Данас нам је слога и јединство толико неопходно да без тога тешко може да нам у будућности буде боље, без те слоге нико неће да нас цени и поштује… поготову та Европа.
Не дозволимо да нас презиру, морамо бити сложни у овим свакако тешким временима… то је и једини начин да опстанемо, уједињење и груписање је неопходно!!!
