Прочитај ми чланак
До краја предстојеће седмице, сазнају „Новости“, српска крсна слава, званично ће бити на Унесковој репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. Тако ће слава, најпрепознатљивији обичај већине наших православних породица, остати упамћена и као „први упис“ Србије на листу светског нематеријалног културног наслеђа.
Али, иако нема сумње колики је значај славе за Србе у Србији и код већине Срба у региону и свету, нашу јавност ових дана највише интересује како су је предлагачи описали и представили Унесковој комисији.
Магистар Марко Стојановић, члан номинационог тима Славе за Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, каже да је слава представљена, пре свега као обред освештања хране и пића, који православни хришћани у Србији практикују у оквиру годишњег циклуса обичаја. Као празник породице, посвећен светитељу, заштитнику домаћинства. Наглашено је, каже, и да је реч о народном обичају прослављања свеца заштитника под називом слава, крсно име, крсна слава и, раније, памјат светом, који је обликован у српској средњовековној држави, као и да његову данашњу обичајно-религијску форму, осим већинског српског становништва, практикују и припадници неких мањинских заједница.
– Објаснили смо и да обред славе и ритуали садрже бескрвне и крвне жртве, уз молитве и здравице. А, централни, христијанизовани ритуал подразумева паљење свеће, молитву и унакрсно пресецање, преливање вином и ломљење хлеба односно славског колача на четири дела, што симболизује тело, крв и бестелесну природу Христа. Гозба, која следи наставак је и сједињење са централним ритуалом. Она и за домаћина и за госте започиње узимањем залогаја славског колача и славског жита, потом отпијањем гутљаја вина уз здравицу, која се изговара за плодност и благостање свих присутних, слављеника и гостију – каже мр Стојановић.
НАЦИОНАЛНА ЛИСТА СА 27 “СТАВКИ“
Пре Унескове, нематеријално културно наслеђе мора да се нађе на националној листи. Србија је, 2012. године, усвојила регистар који тренутно садржи 27 „ставки“ српског нематеријалног културног наслеђа. Осим славе, ту су молитва – ђурђевдански обред, белмуж, изливање и паљење ратарских свећа, израда пиротског качкаваља, пиротско ћилимарство, филигрански занат, клесарски занат, пазарске мантије, косовски вез, певање уз гусле, грокталица, певање из вика, ерски хумор, коло (коло у три, коло у шест), руменка, свирање на гајдама, фрулашка пракса, свирање на кавалу, наивно сликарство Словака, Лазарице у Сиринићкој жупи, израда дрвених чутура у селу Пилица, Вуков сабор, ојкача, врањска градска песма и чување Христовог гроба.
Он појашњава да је у „објашњењу“ славе, предочено и да је на гозби неизоставна печеница од меса, као крвна жртва која потиче из античких времена, и која за славе које се обележавају за време хришћанског поста или на посне дане подразумева искључиво узимање рибе.
– Нагласили смо, такође, да се и такозвано преношење славе обавља уз колач, када синови, који према обичају искључиво наслеђују славу, на њен дан од оца ритуално преузимају комад колача за властито домаћинство. Рекли смо и да гозбу, славски колач и жито, припремају искључиво жене, и тако постају равноправни носиоци славског обреда. Деца, пак, помажу, раде мање послове, посматрају и уче да у будућности преузму значајније улоге – прича наш саговорник.
Посебно је указано да ритуална припрема и украшавање славског колача, утискивање Христових симбола ИС-ХС-НИ-КА, уз квалитет и обиље јела на гозби, наглашавају културну, обредну и друштвено ритуализовану улогу жене и њен престиж. Јер, припремањем жртве у храни, она обезбеђује плодност и благостање домаћинству, али уједно преноси ритуална знања и вештине са колена на колено.
– Објашњавајући значај славске гозбе, појаснили смо и да се тако шири друштвени круг у коме се слава препознаје као симбол заједништва и идентитета. Позивањем и учешћем родбине, пријатеља и суседа у гозбеном ритуалу, усклађују се друштвени статус, различита етничка и религијска припадност учесника и наглашава важност сваког госта – наглашава Стојановић и каже да је комисији која је одлучивала о томе да ли ће се слава наћи на Унесковој репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства наш центар приложио обимну документацију и прилоге који најбоље сведоче о истинској важности славе за идентитет српског народа током минулих векова, данас и у будућности.
ЗАСЛУЖНИ И МЕДИЈИ
– Законски оквир, који домаћинима за дан славе омогућава да не раде, уз подршку медија који поводом слава емитују или пишу пригодне прилоге, одражава општедруштвени, позитиван став јавног мњења, што поспешује очување и одрживи развој славе као нематеријалног наслеђа у Србији. Осим тога, у Етнографском музеју у Београду и Музеју хлеба у Пећинцима спроводе се дечји образовни програми који промовишу и подижу свест о значају прослављања породичног светитеља – наглашава мр Марко Стојановић.
(Вечерње новости)
