Прочитај ми чланак

Српска слава на листи Унеска, постаје део културног наслеђа човечанства!

0

slava

До краја предстојеће седмице, сазнају „Новости“, српска крсна слава, званично ће бити на Унесковој репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. Тако ће слава, најпрепознатљивији обичај већине наших православних породица, остати упамћена и као „први упис“ Србије на листу светског нематеријалног културног наслеђа.

Али, иако нема сумње колики је значај славе за Србе у Србији и код већине Срба у региону и свету, нашу јавност ових дана највише интересује како су је предлагачи описали и представили Унесковој комисији.

Магистар Марко Стојановић, члан номинационог тима Славе за Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, каже да је слава представљена, пре свега као обред освештања хране и пића, који православни хришћани у Србији практикују у оквиру годишњег циклуса обичаја. Као празник породице, посвећен светитељу, заштитнику домаћинства. Наглашено је, каже, и да је реч о народном обичају прослављања свеца заштитника под називом слава, крсно име, крсна слава и, раније, памјат светом, који је обликован у српској средњовековној држави, као и да његову данашњу обичајно-религијску форму, осим већинског српског становништва, практикују и припадници неких мањинских заједница.

– Објаснили смо и да обред славе и ритуали садрже бескрвне и крвне жртве, уз молитве и здравице. А, централни, христијанизовани ритуал подразумева паљење свеће, молитву и унакрсно пресецање, преливање вином и ломљење хлеба односно славског колача на четири дела, што симболизује тело, крв и бестелесну природу Христа. Гозба, која следи наставак је и сједињење са централним ритуалом. Она и за домаћина и за госте започиње узимањем залогаја славског колача и славског жита, потом отпијањем гутљаја вина уз здравицу, која се изговара за плодност и благостање свих присутних, слављеника и гостију – каже мр Стојановић.

 

НАЦИОНАЛНА ЛИСТА СА 27 “СТАВКИ“

Пре Унескове, нематеријално културно наслеђе мора да се нађе на националној листи. Србија је, 2012. године, усвојила регистар који тренутно садржи 27 „ставки“ српског нематеријалног културног наслеђа. Осим славе, ту су молитва – ђурђевдански обред, белмуж, изливање и паљење ратарских свећа, израда пиротског качкаваља, пиротско ћилимарство, филигрански занат, клесарски занат, пазарске мантије, косовски вез, певање уз гусле, грокталица, певање из вика, ерски хумор, коло (коло у три, коло у шест), руменка, свирање на гајдама, фрулашка пракса, свирање на кавалу, наивно сликарство Словака, Лазарице у Сиринићкој жупи, израда дрвених чутура у селу Пилица, Вуков сабор, ојкача, врањска градска песма и чување Христовог гроба.

 

Он појашњава да је у „објашњењу“ славе, предочено и да је на гозби неизоставна печеница од меса, као крвна жртва која потиче из античких времена, и која за славе које се обележавају за време хришћанског поста или на посне дане подразумева искључиво узимање рибе.

– Нагласили смо, такође, да се и такозвано преношење славе обавља уз колач, када синови, који према обичају искључиво наслеђују славу, на њен дан од оца ритуално преузимају комад колача за властито домаћинство. Рекли смо и да гозбу, славски колач и жито, припремају искључиво жене, и тако постају равноправни носиоци славског обреда. Деца, пак, помажу, раде мање послове, посматрају и уче да у будућности преузму значајније улоге – прича наш саговорник.

Посебно је указано да ритуална припрема и украшавање славског колача, утискивање Христових симбола ИС-ХС-НИ-КА, уз квалитет и обиље јела на гозби, наглашавају културну, обредну и друштвено ритуализовану улогу жене и њен престиж. Јер, припремањем жртве у храни, она обезбеђује плодност и благостање домаћинству, али уједно преноси ритуална знања и вештине са колена на колено.

– Објашњавајући значај славске гозбе, појаснили смо и да се тако шири друштвени круг у коме се слава препознаје као симбол заједништва и идентитета. Позивањем и учешћем родбине, пријатеља и суседа у гозбеном ритуалу, усклађују се друштвени статус, различита етничка и религијска припадност учесника и наглашава важност сваког госта – наглашава Стојановић и каже да је комисији која је одлучивала о томе да ли ће се слава наћи на Унесковој репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства наш центар приложио обимну документацију и прилоге који најбоље сведоче о истинској важности славе за идентитет српског народа током минулих векова, данас и у будућности.

ЗАСЛУЖНИ И МЕДИЈИ

– Законски оквир, који домаћинима за дан славе омогућава да не раде, уз подршку медија који поводом слава емитују или пишу пригодне прилоге, одражава општедруштвени, позитиван став јавног мњења, што поспешује очување и одрживи развој славе као нематеријалног наслеђа у Србији. Осим тога, у Етнографском музеју у Београду и Музеју хлеба у Пећинцима спроводе се дечји образовни програми који промовишу и подижу свест о значају прослављања породичног светитеља – наглашава мр Марко Стојановић.

(Вечерње новости)

10 коментара “Српска слава на листи Унеска, постаје део културног наслеђа човечанства!

  1. Видан каже:

    Слава
    је култ из старе србинске вере, што сведоче главни предмети: крсна
    свећа, колач, вино (пуње), уље, босиљак и тамјан, као и најважнији
    моменти: пост, гостопримство, мирбожење, ломљење колача, дизање „у
    славу“ и обредна гозба. Данас је то празник посвећен светитељу домаћем
    заштитнику, у коме се моли за (све) живе и мртве, што подразумева
    породичан а не лични празник (М. Милићевић). Празновање Славе може поред
    породичног да буде племенска, црквена или свечаност везана за земљу,
    еснаф[11] и школу. Преломни моменат у развоју Славе као породичног
    култа, јесте реформа Светосавске цркве у средњем веку којом је крвно
    приношење замењено бескрвним и потпуно потиснуто на дом свечара (Р.
    Грујић). До реформи Св. Саве, служба о Слави одржавала се у цркви уз
    учешће свештеника, са крвним приношењем и пиром. Потискивање обреда на
    кућу свечара чини логичном предпоставку, да дотадашњи обред у храму није
    био јавног већ приватног карактера. Временом, у дому свечара ослабила
    је религиозна страна, а услед историјских околности оснажила социјална
    страна обичаја са наглашеним националним обележјем, обликујући код Срба
    данашњу специфичну институцију породичног празника Славе. На тај начин,
    створена је једна специфична институција, „која је у границама области
    Жичке архиепископије, доцније Пећке патријаршије, добила нарочито
    национално обележје и током времена почела се сматрати као искључиво
    србска и то више национална него верска“ (Р. Грујић).
    За цркву је
    слава „памет (помен) светом“ који се везује за покој, помен мртвима. У
    старозаветним биљним жртвама, део који се спаљивао звао се „спомен“.
    Само за себе, памет светом једнако је м(и)ними[12], по Анриховој
    легенди, која приповеда како се у Цариграду кољиво са помена претворило у
    драго камење. У Ромеји (измишљеној „Византији“), постојао је обичај да
    појединци посебно богати приносе, бескрвну жртву или спомен нарочитом
    светитељу по свом избору (просфора)[13]. Памет или служба светом била је
    у општем обичају, па се сматрало за велику срамоту ако свештеник одбије
    некоме просфору и кољиво. Поред свећа, просфора, масла, тамјана и вина
    уместо оловине (врста пива од јечма или овса), изричито се каже да од
    непокорних свештеници не смеју примати ни просфору ни „кутју“ (кољиво). У
    нашим старим рукописима, непосредно иза благосиљања хлебова или
    просфора налази се молитва за благосиљање кољива, иста као код данашњих
    свечарских кољива[14]. Сви поменути елементи црквеног обреда, утврђени
    реформама светосавске Србске цркве и данас су у употреби. Својим
    категоричким ставом према верницима под претњом одлучења од причешћа
    (комканија), а према свештенству под претњом губљења титуле, светосавска
    црква је реформаторски понудила замену за крвно приношење и упутила
    обред на дом под контролом свештеника.

  2. Видан каже:

    Чуј: „…обликована у средњовековној држави…“

    СРБСКА СЛАВА

    Стара србска вера je ХЕНОТЕИЗАМ, једнобоштво које се темељи на знањима из
    несхватљиво далеког периода људске цивилизације, у коме је свет
    представљен као холограмска манифестација светлости. Суштина овог
    Једнобоштва идентична је аријској и ведској вери. Први и Једини или Апсолут који је изнад сваке супротности и садржи у свом потенцијалу идеју бескрајно „великог простора“ у коме је апсолутно све „потопљено“. „Из Једног рађа васељена“, РВ 1, 155, од кога проистиче све што постоји. Примордиални циклус у предању симболише представа тачке у кругу, која као холоценски симбол постоји још у
    култури Винче и Лепенског Вира. У србском народном предању, ово
    јединствено физичко поље сила, познато је под именом СЛАВА, а односи се
    на природна енергију светлости као производ примордијалног циклуса.
    Тесла је реалност јединственог физичког поља сила свео на
    електромагнетно поље, које модерна наука назива јонизована материја
    (плазма), потврђујући оно што се одувек знало, да је нематеријална
    основа неиспољеног једина реалност и непресушно врело из кога све
    проистиче и враћа се у њега.
    „Кажу да сам дивљак и да нисам у праву што браним своју кућу, свој крст и
    крсну славу. А они мени у мојој рођеној Земљи ударају међе, прекрајају
    тапије и печате црвеним воском прозоре, врата, капије. Трпају
    на моје плеће сво белосветско смеће и ћекају да паднем да посрнем или
    бар да се згрбим… али ја стојим к’о крст… ко Христово распеће и поносим се што сам Србин“
    Добрица Ерић
    „Донеси нам свако изобиље! И доведи нам богове будне још од зоре! Ти си, Агни,
    часни гласник, носилац милодара, коњаник, који управља жртвама. Здружен
    са Зором, подари нам велико обиље, уз снажна мушка чеда…!“ –
    заборављена ведска славска химна/молитва.

    Огањ је семантички једнак аријском агни, ватра, (Бог) Огањ, а око његове лепоте отимају се Дан и Ноћ. Он се налази свуда на небу и земљи, Огањ је глава неба и врх, муж земљи овој, у води семену живот подстиче. Представља се као „возар“, док
    се његова „вожња“ по небеским „водама“ пореди са кретањем светлости.
    Трострук је ( Свето Тројство; још једно од многих), а рађа се о младини,
    из муње небеске и на земљи извијањем „живог огња“. У народном предању
    постоји космогонијска загонетка: „Висок тата а широка мама?“- Небо и
    земља, гласи одговор. Творац вечне светлости и сведржитељ неба и земље,
    је управо Сварог или Триглав (Тројица, троједан Бог), који се приказује у
    песничкој слици божанског пара:
    Нашега старог бабајка.
    Бабајка силнога Сварога
    и мајке старе Свароге.
    Обнова Природе о пролећој равнодневици резултат је божанског брака, који се у
    религији пресликава као света тајна начела стварања, које божански
    оличавају Бадњак, Бадњачица и Дете. Јер, активна и пасивна сила дају
    равнотежну, одакле потиче изрека: Један и два дају три, а од три настаје
    цео свет:
    Ој Триглаве света Тројца,
    Света, пресвета, најсветија.
    Ведски домаћин као и Србин домаћин нашега времена, моли за мушко потомство и изнад свега поштује и слави своје претке.
    „СЛАВА је пре свега празник предака: она почиње једним верским обредом, у
    чијем току свештеник призива успомену на претка и моли за њих… То су
    обичаји који откривају динарску душу. Највећа брига за једну породицу
    јесте, да има мушког потомка, да би се овековечило одржавање СЛАВЕ; бити
    УГАСНИК, то је срамота, „угасилац“ без мушког порода…
    Осим ове присне и увек живе везе са својим непосредним прецима, човек
    динарског типа се осећа дубоко повезаним са својим националним прецима:
    он сматра да припада једној још старијој и још славнијој лози: лози
    својих краљева и царева, својих славних јунака и великих витезова… “
    Јован Цвијић
    Србска слава је само нови облик ВЕДСКЕ ЖРТВЕ, док србска ДИЗАЊА У СЛАВУ по
    садржају дословно одговарају најстаријим ведским химнама. Из времена
    најстаријих Веда постоји миленијумска дубока веза праведског човека и
    данашњих Срба. И ведски човек моли за бројно мушко потомство, певајући
    химне, које су се преносиле са оца на сина, а у случају, да једна ведска
    породица није имала мушке деце, то се – управо као и у србској кући –
    сматрало проклетством и казном Првога и Јединога, будући, да се тиме
    гасила жртвена ватра, која је такође прелазила на сина, управо – као што
    још и у наше дане славска свећа прелази у србском дому од оца сину…

  3. gagom каже:

    Још „само“ да већина Срба почне Славу славити као хришћани ( а не као обични крканлук где се светитељ не спомиње!),па да нас и Бог погледа!Иначе,свака част ономе ко је покренуо поменуту иницијативу.

  4. Преровац каже:

    Срби су Крсну Славу славили пре прихватања наметнутог им хришћанства.

    1. Свевлад каже:

      Поганине гистро „родноверни“…Иди помоли се око висибабе или љубичице! ;)

    2. стеван каже:

      Већина Светаца је старозаветна.

    3. Свевлад каже:

      Већина да, логично, јер се временом све више одмећемо ог Бога и заповести, али их има доста и након, па небески бљеште чак и у садашњости…Патријарх Павле.
      Амин.

  5. Filip каже:

    samo prijavljujte to tamo ja ne znam sta cekate, inace ce i slavu za 50-100 godina da nam ukradu ove lopine i izrodski sljam u okruzenju.

Коментари су затворени.