Прочитај ми чланак

ШТА СРБЕ УЧИ ИСТОРИЈА: Ко су нам окупатори, а ко савезници

0

okupacija

Историја је, говорили су Латини, „учитељица живота“. Непотребно је ићи тежим путем и сваки пут испитивати шта ће бити ако су нам наши преци већ дали пример за то. Историја нам служи да би знали ко су нам увек били и остали пријатељи, а ко никад није био па логично никад и неће бити.

Де Гол је давно приметио: „Опасни су само они непријатељи које не можете препознати“. Дакле ако до сада нисмо знали зашто онда, водећи се Де Головом констатацијом, треба да се консултујемо са „учитељицом живота“, да би препознали ко су нам непријатељи и да не би дошли у опасност.

Када погледамо историју, недвосмислено видимо да постоји нешто што је карактеристично за све земље: пријатељство са другим државама је увек било засновано на једном од три фактора:

тренутном – личном пријатељству или родбинским везама владара тих држава;

најчешћем – интересу и

једином природном – пореклу и вери.

Кроз историју Србије имали смо одређене пријатељске односе засноване на породичним или пријатељским везама наших владара или политичара. Али као што је већ и поменуто, то је само тренутно, јер са њиховим одласком нестаје и пријатељство међу тим државама. Наравно да данас то није ни могуће, без обзира што се наши политичари хвале неким личним пријатељским односима. Па свима је јасно да ту пријатељства нема. Како би они могли бити пријатељи са неким кога први пут виде на скуповима на којима се Србији износе ултиматуми. А ко нормалан може такве називати пријатељима. Сасвим је јасно да тамо где не постоји историја познанства не може постојати ни пријатељство. Наши политичари имају такву биографију и толико искуства иза себе да се њихова евентуална познанства могу свести на локалне кругове углавном сумњиве прошлости. Овде се ради само о понизности из личних побуда које се, да би се оправдале кроз медије, представљају као неки пријатељски односи.

Нажалост, као земља са малом територијом тешко смо могли да своје пријатељске односе заснивамо на обостраном интересу као најчешћем облику сарадње међу државама. Већима и јачима од себе никад нисмо могли да парирамо у материјалном. Оно где су они видели интерес јесте искључиво наша терторија која је увек имала стратешки значај за Европу. Позната је реченица: „градили смо кућу на стази слонова“. Наравно да онај ко жели да преузме нашу територију не може ни по ком основу бити пријатељ.

Хтели не хтели, кроз историју смо увек бивали приморани да схватимо да нам, после свега, остаје оно једино и логично, а то је оно природно. Дакле, кроз историју једино што нас је истински везивало са другим државама јесте порекло и вера. Та природна путања нас и везује са братским православним руским народом. Колико год да се кроз медије труде да то прикажу у другом светлу, не може се преварити душа светосавска. Јасно је нама да понекад није лако. Гледајући кроз историју, много чешће нас живот није мазио. Посебно онда када Русија није била довољно јака. Непријатељ је то увек користио тако што је нападао Србију, постављајући ултиматуме и давајући лажна обећања, знајући да Србија нема друге природне савезнике.

Наравно има још оних народа који су и пореклом и вером исти, али Србин није лако бити. Тако су наша браћа, чија је крв истог порекла, користећи историјске кривине напустила Србе. Одрекли су се свог порекла и од тада покушавају да докажу да су нешто друго. Неки су прелазили у ислам, неки у католичанство а неки су се само попут Македонаца и Црногораца предали јачем.

Такав пут ником од њих није донео ничег доброг, а изгубили су и оно што су имали. Постали су људи без поноса, народ на својој земљи са туђим именом, туђим пореклом, туђим обичајима…

Енглези су увек упозоравали: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља“. Стога бих волео да наши властодршци обрате пажњу и на ове речи кад већ толико причају о том Западу. Није нам потребно да стално учимо на тежи начин. Ми који смо захваљујући својим ђедовима и њиховом чојству остали Срби морамо да останемо достојни потомци. Задатак није лак али много битније је да није немогућ. Потребна је само одлука и вера. Пут ће можда онда бити трновит али је вредан оног што нас чека на крају.

Не сумњам да вас разни говори збуњују. Људски је да погача у туђим рукама изгледа лепша и већа. Али баш зато пре него што посегнемо за њом треба да се запитамо ко се то најео туђег хлеба. Бајковито звуче говори попут овог:

„Српски народ постаће члан велике европске породице. Србија више неће бити мета за поткусуривање рачуна великих светских сила. Нестаће страха од нових ратова, а народ ће се посветити подизању свог и општег благостања, уз подршку уједињене Европе. Рад ће постати једина и уистину права вредност. Духовна народна блага, вера, породица, све културне тековине, приватна својина, стварни покретач напретка, биће заштићени и обезбеђени. Отпочеће нови бољи живот…“

Сем што звучи лепо, тај говор делује и познато – баш као и овај:

„Србија се налази на Балкану; Балкан у Европи. Европу представљају европски народи. Они данас воде битку за независност и слободу целог континента.

Србија није изоловано острво. Србија је саставни део Европе. Без заједнице никоме па ни Србији нема живота. Без победе заједнице Србију чека – смрт.

Србине! Ти с правом желиш лепшу будућност. Ти тражиш слободу. То је оправдано. Ред, рад, социјалну правду према труду, право на културни развој, право на живот, ко ти гарантује? Да ли ће ти донети очекивану слободу народи који не живе са тобом у заједници? Да ли …“

Кажете да сте препознали говоре наше политичке клике, поготово оних који су као наш премијер меког срца одушевљени Немачком и њеним испразним обећањима. Тврдите да сте овај говор чули на Пинку прошле недеље бар десетак пута када је премијер одушевљено саопштавао нова обећања Европе. Не желим да вас убеђујем у супротно. Не желим да тврдим да није тако, могуће је да сте стварно и чули или прочитали прошлих недеља нешто слично. Али онда морамо опет да консултујемо „учитељицу живота“ да би знали одакле су те говоре наши властодршци преузели. А историја недвосмислено показује – од нацистичке Немачке. Управо та обећања нам је давала нацистичка Немачка док нас је држала под окупацијом од 1941 до 1945. И наравно да је и тада било оних који су у то поверовали.

0_8b742_5357d3eb_orig

0_8b743_99fd0cc1_orig

Желимо ипак да верујемо да су данашњи политичари само имали лошег професора историје. Желим да мислим да наши врли властодршци нису били упознати да нам је Немачка већ нудила уједињену Европу пре 70 година, а знамо како је та Европа завршила.Надам се да не мисле да је то једини пут којим Срби треба да иду. Не би било добро за народ да га воде они који су свесни ове лажи али и даље пропагирају тај пут због личне користи. Државник Александар Хамилтон је такве описивао речима: „они који не вреде ништа, падају за било шта!“.

Срби нису народ који пада за било шта. Знао је то и један много познатији Немац од Ангеле Меркел – Гете, и зато је и ценио све што је српско. Па ако већ морамо да слушамо шта су рекли Немци, предлажем да то буде оно што је рекао Гете: „оно што сте наследили од својих предака морате и сами да заслужите, иначе никад неће бити ваше.“Ове речи су блиске српском народу па их није тешко ни послушати. Не смемо погазити светосавље, не смемо упрљати образ својим потомцима. Живот јесте суров учитељ и увек прво даје тест, па нас тек онда учи лекцији. Срећа је да су наши преци те тестове већ полагали и да је нама остало само да консултујемо „учитељицу живота“ и тест препишемо. А у том тесту јасно пише да је Србија кроз историју искрене пријатеље, браћу и савезнике имала само на основу оног јединог природног фактора – порекла и вере. Нема никаквих недоумица: праведна, искрена и православна душа свој спас може наћи само у истоверној, праведној и искреној браћи – а она нису део лажне ЕУ-творевине.

(Фонд стратешке културе)

39 коментара “ШТА СРБЕ УЧИ ИСТОРИЈА: Ко су нам окупатори, а ко савезници

  1. Perun каже:

    NASTAVAK
    ————-

    Оскар Поћорек (1853-1934), аустроугарски генерал

    – командант трупа које су 1914. године напале Србију.
    Доживео поразе на Церу и Колубари које образлаже речима:
    „Продужење офанзиве у Србији прекинуто је, нажалост, пре постигнутог циља, јер је
    српски противудар био толико јак да се 15. и 16. корпус нису могли
    одржати“.
    После пораза на Колубари из високих бечких кругова му препоручено да изврши самоубиство.
    Поћорек на те препоруке одговара:
    „Хоћу, убићу се, али ћу се убити тек онда када ма који други
    аустријски генерал победи српску војску“.

    Алфред Краус, аустријски генерал:
    „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље.
    Ја сам их сматрао, и сматрам их и сада, као војнички најјаче од свих
    наших непријатеља.
    Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејану за борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани“.

  2. Perun каже:

    Истине о Србима из уста српских непријатеља и савезника

    О врлинама Срба најпохвалније су се изражавали не само њихови пријатељи и
    савезници у бројним ратовима које су водили на овим просторима, већ и
    њихови непријатељи који, иако су испољавали нескривену мржњу према њима,
    нису могли да пренебрегну и прећуте оно што је било више него очигледно.

    Међу бројним примерима, неизбрисивим историјским чињеницама,
    забележеним како у архивским документима, тако и у многим написима објављиваним
    у ратној и поратној штампи, koji указују на величину српског човека, испољеној
    у току Првог светског рата.

    Виљем Други Хоенцолерн (1859-1941), владао као цар 1888. до 1918. године
    – до пораза Немачке у Великом рату, ради подизања морала својој војсци, обраћа јој се речима:

    „Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале,
    али врло храбре нације. То су Срби који су у три непосредна рата – против
    Турака, Бугарске и Аустроугрске, дали свету доказе високих ратничких врлина и
    највећих војнчких способности и који су, на заставама попрсканих крвљу,
    написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће
    само наша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према
    смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да
    немачкој војсци донесете нову победу. Срећан пут ка победи и слави.
    Ура!“

  3. Perun каже:

    Истине о Србима из уста српских непријатеља и савезника

    О врлинама Срба најпохвалније су се изражавали не само њихови пријатељи и савезници у бројним ратовима које су водили на овим просторима, већ и њихови непријатељи који, иако су испољавали нескривену мржњу према њима,
    нису могли да пренебрегну и прећуте оно што је било више него очигледно.

    Међу бројним примерима, неизбрисивим историјским чињеницама,
    забележеним како у архивским документима, тако и у многим написима објављиваним
    у ратној и поратној штампи, koji указују на величину српског човека, испољеној
    у току Првог светског рата.

    Виљем Други Хоенцолерн (1859-1941), владао као цар 1888. до 1918. године
    – до пораза Немачке у Великом рату, ради подизања морала својој војсци, обраћа јој се речима:

    „Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале,
    али врло храбре нације. То су Срби који су у три непосредна рата – против
    Турака, Бугарске и Аустроугрске, дали свету доказе високих ратничких врлина и
    највећих војнчких способности и који су, на заставама попрсканих крвљу,
    написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће
    само наша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према
    смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете нову победу. Срећан пут ка победи и слави. Ура!“

    Оскар Поћорек (1853-1934), аустроугарски генерал

    – командант трупа које су 1914. године напале Србију.
    Доживео поразе на Церу и Колубари које образлаже речима:
    „Продужење офанзиве у Србији прекинуто је, нажалост, пре постигнутог циља, јер је српски противудар био толико јак да се 15. и 16. корпус нису могли одржати“.

    После пораза на Колубари из високих бечких кругова му препоручено да изврши самоубиство.

    Поћорек на те препоруке одговара:
    „Хоћу, убићу се, али ћу се убити тек онда када ма који други
    аустријски генерал победи српску војску“.

    Алфред Краус, аустријски генерал:
    „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао, и сматрам их и сада, као војнички најјаче од свих наших непријатеља.
    Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејану за борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани“.

    Аугуст фон Макензен (1849-1945), немачки фелдмаршал

    – био командант групе армија на Источном фронту, а потом командовао армијама које су окупирале Србију. Непосредно пре напада на Србију обраћа се војницима:

    „Ви не полазите на италијански, ни на руски, ни на француски фронт.

    Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог,
    храброг и оштрог.

    Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег.

    Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије“.
    Српска војска, не само да је на бојном пољу помрачила славу немачке армије, већ је и Макензена лично понизила.

    Познато је, наиме, да је српска војска 1918. године заробила Аугуста фон Макензена.

    Ервин Киш, чешки књижевник, каплар 11. пука, 9. аустроугарске дивизије, поражене у Колубарској бици, пише:
    „Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних.

    Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила

    – воља савлађује све, а да је слабост силе само у томе што верује само у силу“.

    Жозеф Жофр, француски маршал, о повлачењу српске војске преко албанских гудура, без одеће, обуће и хране, са чуђењем каже:
    „Повлачење наших савезника Срба, у околностима у којима је извршено,

    прелази по страхотама све што је у историји као најстрашније забележено“.

    Франше д Епере, француски маршал не крије своје одушевљење у односу на квалитете српског војника.

    Он се готово песнички пита:
    „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету?

    То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“

    Виљем Други, о коме је на почетку овог текста било речи, сазнавши за капитулацју Бугарске, огорчен на своје дојучерање савезнике, упутио је бугарској Врховној команди следећи телеграм:
    „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је исход рата.
    Срамота!“

    Ноје фраје пресе, бечки лист, непосредно по завршетку рата
    1918. године пише:

    „Остаће загонетка како су се остаци српске војске који су се
    спасили испред Макензена, доцније могли оспособити за борбу. Тиме је дат доказ
    да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“.

    Обсервер, лондонски лист, такође је пун хвале о Србима. У једном од коментара о Првом светском рату, наводи поред осталог и следеће:
    „Ниједно племе у целој историји света није дало за слободу и јединство јуначкијих, светлијих жртава од српског племена“.

    Исти лист, поводом пробоја Солунског фронта и капитулације Бугарске пише да су Срби извели „оно што је било немогуће.
    До сада није било већег војничког подвига и никада победа није извојевана са више неодољиве смелости и неуморне енергије“.

    У једном од немачких извештаја који се односе на опште повлачење 11. немачке и 1. бугарске армије према Скопљу и Овчем Пољу, које је уследило после пробоја Солунског фронта, дословно стоји:
    „Напори су били натчовечански да се одрже положаји, али је све било узалуд. Налету Срба није се могло одолети.

    Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех“.

  4. Perun каже:

    Srbofobija, satanizacija Srba – „antisrbizam“

    „Taj ustaški muslimanski i arnautski socijalni, politički i moralni talog tribalnog,
    varvarskog Balkana, ima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv
    najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda
    – srpskog naroda.”

    Srbofobija, satanizacija Srba – „antisrbizam“
    Antisrbizam je smenio antisemitizam.
    Srbi su Jevreji kraja 20. veka i pocetka 21 veka.
    „Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje.
    Mi, Srbi, novi smo semiti.

    1. Perune, каже:

      Čime li to zaradiste,Perune? Kulturom i poštenjem sigurno niste. Najbolji dokaz za to bolesno ponašanje je kakvim sve imenima čašćavate najbliže komšije!
      Evo dosta je jedan Perun da na ovom portalu cio bogovi dan štanca komentare prepune mržnje koji Srbima neće bit od koristi jer mržnjom ne možeš naterat nikoga da te poštuje i voli! Dakle Perun uporno i hronično kalja obraz Srbima i u tome mu je svo zadovoljstvo. Od ogromne količine uvreda i psovki koje jedva čeka da izruči on nema vremena ni da jede pa čak ni kafu da popije! On siromah misli da je baš zbog toga veliki Srbin a ja mu kažem da takav nije nikakav Srbin i da bi baš Srbi trebali da ga pošteno ispraše da ne jede g…. po ceo bogovi dan!

    2. Perun каже:

      PERFIDNO je ali veoma PROVIDNO to što si POKUŠAO

      Aaaa smeta ti što to radim, znam istina boli i treba da boli.

      Ne štancujem ja mržnju amebo, ja iznosim činjenice i dokaze
      o ustaškim, muslimanskim i arnautskim ZLOČINIMA.

      Probaš da na perfidan način moje činjenje i pisanje proglasiš krivcem
      za životinjsku mržnju prema Srbima.

      Ćele Kula, Jasenovac i još milion zverskih zločina nam se NISU DESILI jer JE NEKI PERUN PISAO NA INTERNETU ISTINU I SAMO ISTINU.

      Hteo si u tvom komentaru na perfidan ali veoma providan način reći,
      kada bi Srbi ćutali o vašim neverovatnim zločinima,
      onda bi ste nas voleleli, ne bi nas i danas mrzeli.

    3. Лав Јеленовић - БИП каже:

      Ја не прочитах до сада ни једну псовку у коментарима Перуна, а такође ни једну увреду упућену некој нацији. Чињенице које је изнео нису саме по себи увреда, већ реално стање које се теби и таквима као што си ти не могу наравно допасти. Разумем твоју фрустрацију јер бих вероватно и ја био разочаран када бих не дај Боже припадао усташком, муслиманском, арнаутском социјалном, политичком и моралном талогу. Још уз то да су ми савезници најгори сатанисти, педери и шта све не, Американци и западна Европа, убио бих се. Теби то исто са најбољом намером предлажем, јер ћеш истрајавањем на таквом срамотном животу, завршити у лудници, ако већ ниси.

    4. Perun каже:

      Hvala! :-)))
      +++++++++++

      Sve najbolje na mnogaja ljeta

    5. Милош каже:

      Само напред Перуне. Видим да си српски националиста, а не шовиниста. Не треба сејати мржњу према другима, али шта год неко у јавности покушао да уради да би бранио барем аргументовано и смирено српске интересе, одмах му за врат скачу којекакве моралне сподобе и креатуре. Или кадгод бих и ја покушао нешто да причам, одмах би се погледи спустили и онако срамежљиво би потврђивали, са све неким нејасним стидом према сопственом националном бићу! Невероватно колико су нас затровали самодеструкцијом и некаквим психолошким отровом за, вулгарно речено, народне масе.

    6. ужасипромискуитета каже:

      А ти турчине, лепо да се носиш у три материне и одјебеш одавде у скоковима!!! Остави наше послове НАМА!
      Шта те то привлачи на ове „таласе“ ако не жеља да те опет волимо иако си нас клао по трећи пут у једном веку?!
      Шта ви бедници знате шта је то култура а шта цивилизација, шта је еп а шта је чојство и јунаштво?!
      …“Покажи ми редом Витезе твог рода,

      Што балчаком с руку сломише ти ланце,

      Где је Карађорђе твојега народа,

      Покажи ми твоје термопилске кланце.

      С туђинском си камом пузио по блату,

      С крволоштвом звера, погане хијене,

      Да би мучки удар с леђа дао Брату,

      И убио пород у утроби жене.“

  5. Perun каже:

    „Ima jedna zemlja na Balkanu koja se graniči sama sa sobom.

    Gde žive najlepše žene, a natalitet opada.
    Gde nezaposleni najviše rade,
    Gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju.
    Gde vozovi kasne po redu vožnje.
    Gde svi igraju fudbal, a pobjeđuju u drugim sportovima.
    Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme.
    Gde osmosatno radno vreme traje dvanaest sati.
    Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo.
    Gde su novinari slobodni da napišu što god im se naredi.
    Gde je svetska kriza dobila državljanstvo.
    Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne.
    Gde se ratovi nikad ne završavaju.
    Gde se istorija ponavlja svaki dan.
    Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili.
    Gde je strana valuta uzeta za domaću.
    Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga.
    Gde postene proglašavaju budalama,a lopove sposobnima.
    Gde nepismeni pišu istoriju.
    Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje.
    Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.
    Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemamo pravo
    Gde se svako svakom smeška, a niko nikome ne želi dobro.
    Gde sudski postupci traju duže od života.
    Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.
    Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale.
    Gde smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje.
    Gde normalni svakako nikom nisu potrebni.

    A i sam život je najveći paradoks;
    živiš samo da bi umro,

    reći će nam oni koji misle da je vreme beskonačno, a oni na vlasti besmrtni“.

Коментари су затворени.