Пред нама се налази највећа нестабилност од времена Хладног рата.  Који су њени узроци и да ли је мултиполарни свет успео да замени униполарни систем?

Када посечан грађанин било које државе на Балкану, па и целој Европи укључи дневник, чита новине или прича са пријатељем, барем у неком контексту се анализирају догађаји у Украјини и у свету.  У западним верзијама ове теме помиње се експанзионизам Владимира Путина као главног кривца и извора нестабилности, док се у Русији целокупни ,,Запад” са ослонцем на САД представља као геополитичка опасност која прети како Русији, тако и остатку слободног света.  Ова анализа ће покушати да прикаже један класичан пример обухвата у модерном добу какав до сада историја није имала прилике да забележи.  Једна супер сила је покушала и за сада успева, у војном и геостратешком смислу, да окружи друге две светске силе, посредством мудре војно стационарне политике, технологије и вештих маневара.  Када, како и понајвише где се то догодило, биће објашњено у даљем излагању.

Стратегијски обухват представља један од најпожељнијих војних маневара, за онога ко га врши.  Његов главни циљ је обухватање, посве јаког противника, ради добијања приступа његовим незаштићеним тачкама по боку и по дубини.  Уколико се добро изврши, као крајњи резултат би се могло добити и тотално окруживање противника.  То за последицу доноси његов пораз, често и његове рану предају без борбе, када види у каквој је безизлазној ситуацији.  Последњи велики конфликт водећих супер-сила где су се овакви геостратешки маневри одвијали био је Хладни рат.  Рат за који је речено да је готов, да припада давној прошлости  и да симболизује  ружну успомену која треба да се заборави.  Но, да ове констатације нису тачне говори нам след догађаја који је почео почетком прошле деценије, а који траје и сада.

Године 2001.у сред рата у Авганистану,  Бушова администрација је поднела захтев за разматрањем свих претњи Сједињеним Државама, како терористичких, конвенционалних, тако и нуклеарних.  Пентагон је  направио анализу и поднео извештај о временски ближим и даљим претњама по степену озбиљности.  Иако текст извештаја никада није објављен, у његову садржину може се проникнути на основу предавања која су амерички генерали држали на цивилним универзитетима од 2007.  Окосница тих предавања била је идеја да су будући конкуренти НАТО-у, Русија и Кина, напредовали у сваком војном погледу и да НАТО мора да настави да обуздава њихове претензије и њихову претњу светском, уређеном и демократском друштву.  Међутим,  да ли је та претња основана и какви су бити даљи кораци у циљу њеног потенцијалног савладавања?

Једина земља која је током прошле деценије са 4500 нуклеарних бојевих у служби могла да учини западну хемисферу ненасељивом била је Русија.  Домет њених ракета је до дванест хиљада километара и већ тада су биле технолошки далеко напредније у односу на савременике. Иако у мањем броју, кинеске интерконтиненталне ракете ДФ-31А, са дометом до дванаест хиљада километара, представњале су такође озбиљну опасност.  Штавише,  ЦИА је проценила да ће почетком друге деценије Кина кренути масовну производњу и обимну модернизацију нуклеарног арсенала.  Да се процена показала тачном, говори податак да је пре три године Кина приказала нову интерконтиненталну ракету ДФ-41 са дометом од 14000 км. Но, све то лидера униполарног света није смело да дочека неприпремљеног.

За почетак, амерички војни врх је Русију и Кину почео да третира као један ентитет.  У преводу, добили су статус једне непријатељске, огромне, многољудне  државе са великим буџетом и бројним нуклеарним бојевим главама.  Затим су САД развиле систем против-ракетне одбране која за циљ има уништавање непријатељских нуклеарних ракета у фази лета,  било да се бојеве главе налазе у почетној фази лета или изван атмосфере.  СМ 3, ракете које су носиоци те одбране су монтиране на крстарице у склопу Ејџис система.  Те крстарице данас  патролирају  свим морима, изузев Црног, Балтичког, Северног, Источно и Западно кинеског мора. Уколоко би ове крстарице у већем броју биле присутне у поменутим морима одузеле би осамдесет процената руског и кинеског нуклеарног капацитета. Другим речима, ове ракете са својим радиусом деловања од хиљаду километара, би могле оборити интерконитенталну нуклеарну балистичку ракету изнад територије неке од ове две земље.  Европски, копнени део против-ракетног система одбране намењен окруживању опонената смештен је у Пољској.  Поред тога,  део снага за брзо реаговање укључујући ловачке ескадриле, ситуиран је у Норвешкој и земљама Балтика.  На примедбу руског државног врха да је та копнена инсталација уперена против руског нуклеарног арсенала и да би требало Русији дати увид у рад тог дела система Евроске против ракетне одбране (ЕвроПРО), САД су категорично одбиле, са образложењем да он „брани савезнике у Европи од могућег напада балистичким нападима из Ирана“.

Обухватање Русије стратешким копненим и поморским протиракетним системима са источне и западне стране

Упркос великом напретку, за наставак успешног опкољавања било је потребно активирати још НАТО и Пацифичких савезника ради постављања још копнених система и центара за рано упозоравање.  Да би се такав план остварио, било је неопходно представити Русију и Кину као претње за своје окружење.  У пролеће 2012.-е морнарица САД-а покренула већи број патрола Ејџис крстарица у Јужном и Источном кинеском мору.  Кина је то схватила као директну претњу. Зато је као одговор изнела претензије ка острвима које се налазе у средишту оба мора, која притом могу да се искористе као војне базе за контолу ових мора.  Као што су амерички стратези и предвидели, ове кинеске потезе су друге азијске земаље схватиле као директну претњу, као експресију кинеских импералних претензија и тежњу за контролом поморских путева. План је успео, Американци су тиме нашли нове савезнике у виду Јужне Кореје, Јапана, Тајвана, Аустралије и потенцијално Филипина, Вијетнама и Индије.  Данас је Ејџис систем потпуно оперативан у Јапану док се са Јужном Корејом воде интензивни преговори.  Један део стратешке поставке је био готов.

Са друге стране руски проблем још није био решен.  Био је потребан смео и одлучан потез који би додатно приближио ПРО руским границама.   Решење се наметнуло само.  Велика држава, богата ресурсима, са лошим животним стандардом и неспособним државним руководством у лику Украјне била је прилика која се морала искористити.  Ако би Сједињене Државе могле пребацити ову четрдесето-милионску земљу у табор НАТО-а, добиле би посредну контролу над Кримом и имале отворена врата да своју флоту распореде у Црном мору.  Тиме би десетогодишњи напори били готови без испаљеног метка.  Југ Русије би се аутоматски ставио под кишобран америчког против-ракетног штита, а униполарни систем би остао стабилан још много деценија.

Лансирање СМ-3 ракете са крстарице

Но, да ствари не буду тако једноставне своје напоре улажу и Русија и Кина.  Русија је успела да поврати контролу над Кримом и макар на одређено време натерала главног опонента да јужни део ЕвроПРО-а смести мало даље, у Румунију.  Такође, Руска Дума улаже огромни део војног буџета у модернизацију како Црноморске, тако и осталих флота. У међувремену, руски нуклеарни арсенал је проширен за можда и две најбоље интеркониненталне ракете на свету Булаву (намењену за подморнице) и Јарс, за које се верује да могу да прођу поред свих противракетних система на свету.  На другој страни, Кина такође улаже огромна средства у своје противракенте системе и своју флоту.  Ова држава, после Америке, има други по величини војни буџет на свету, најмногољуднију војску и ефективне војне капацитете за борбу у космосу.  Све то оставља ове, сада блиске партнере у позицију која обећава.

Данас, јануара 2015. дошли смо у ситуацију да је Русија јасно показала своје агресорско лице, док Кина није могла да обузда своје освајачке аспирације.  Сједињене Америчке Државе су у великој мери успеле у својој обухватној намери.  Европски фронт је формиран, Пацифик утврђен, Блиски исток пожељно нестабилан, док Авганистан представља базу на коју може и даље да се рачуна.  Уз помоћ дипломатских и економских притисака на Русију и по могућству, успешне организације оркестрираних револуција, овај план би био највећи стратегијски успех у историји људске цивилизације.  Када погледамо са војне тачке гледишта Русија и Кина су у стратегијској дефанзиви са потребом за новим савезима.  Наоружавање је у току, а пребацивање одговорности за изазивање глобалних криза је учестало.  Долазећи период доноси нешто сасвим ново, али у једну чињеницу треба остати апсолутно уверен – униполарни систем са Сједињеним државама на челу, се неће предати без борбе.

(akademskikrug.rs)

Ознаке: Кина, Русија, САД