Подешавања / Settings

Понедеоник, 24. април… Ађутант ми рече: „Милета, ово је наређење за напад сутра, у 7.00 пре подне: Шумадијска дивизија, ојачана са Вардарском дивизијом, сутра у 7.00 изјутра предузима напад на непријатеља на фронту Ветерник – Добро поље – Соко.“

Понедеоник, 3. октобар. Дејствује се силно. Све бела клупчад избијају по гребену самих ровова, а разорна зрна силно падаху по самим рововима. Црни димови избијаху као стубови. Пешачке борбе нема. Око 2.00 по подне добисмо наређење да цео положај три-четири часа по подне што јаче тучемо артиљеријском ватром и у 4.00 по подне да ватру обуставимо, јер ће тада пешадија кренути.

Субота 6. август 1916. По самој мирноћи на бојишту изгледа да се све припрема на велику борбу… Војници бејаху сви у строју заједно са водницима; командир беше на средини испред строја, висок као бор, поносит и горд, величанственог изгледа, никада као сада

Тешко рањени пуковник Живојин Бацић, са двојицом војника, последњи држао одступницу на положају Камаљ. Српски војник се никад не предаје – последње Бацићеве речи

Седнем под маслину на самој морској обали и замишљен дуго седим сам. Мисли моје праћене су прошлим ранијим сретним животом у своме завичају, сећам се онога лепога живота, моје дечице, родитеља, жене, брата и сестара, размишљао сам на наше родне равнице, на лепа поља обрасла мирисним цвећем, на лепе долине којима поветарац дуваше, пренео сам у мислима, да сам тамо.

Одсуство заједничке европске комеморације поводом стогодишњице Првог светског рата показује немогућност заједничног сећања на тај конфликт, оцењује агенција Франс прес.

Среда, 30. децембар 1915. Око 11 часова пре подне били смо на брегу изнад Базар Шијака, одакле се угледа Драч са својим пристаништем и градом. Брег окружен са три стране морем, бљешташе се од кућа лепога и жељно очекиваног Драча…

Све се узмутило. Чак се преносе вести да ће се данас, сутра решавати о капитулацији, а и припремало се на пут преко Црне Горе за Скадар. Силна запиткивања упућивана су ми од војника и тражени савети шта ја мислим шта да раде, да ли да се врате кућама и предаду непријатељу или да продуже даље са батеријом ако не буде слома и капитулације

У два наврата,1918 и 1945, свет је морао да одлучује о судбини Немаца и Немачке и оба пута је – омануо, пише Јан Флајшхауер у најтиражнијем и најутицајнијем немачком недељнику. “Оба пута су светски лидери начинили исте грешке”, пропустивши могућност да заувек реше немачко питање. Прва грешка стајала је свет новог рата, а после друге свет је пропустио да врати Немачку у Средњи век.

У августу 1915. Србији је запретила нова опасност, рат са Бугарима.

Свет се припрема за обележавање 100. годишњице почетка Првог светског рата, али и даље траје оштра академска расправа о томе ко је највећи кривац за њега.

Најмлађи војник у Првом светском рату. Драгољуб Јеличић рањаван шест пута

Артиљеријском нареднику Милети М. Продановићу коначно су, почетком 1915. стигле и лепе вести: „Недеља, 25. јануар. Добио сам карту од куће која ме је обрадовала. Снајка је родила ћерку, коју су крстили и дали јој име Олга. Мило ми је било, када је дао Бог да од покојног Здравка имам кога, који ће ми њега представљати и у Олгици гледаћу мога доброга брата, Здравка.

Путевима страдања и славе легендарног ђачког батаљона српске војске у рату од 1914. до 1918.(3): Пут Миладина Пећинара од каплара до академика. Пет унука као чувари сећања и вредних успомена

У питању је низ депеша наших амбасадора из тада најмоћнијих земаља Европе: Русије, Немачке, Италије, Аустроугарске у којима обавештавају владу Николе Пашића да треба све учинити како се не би дао повод за избијање сукоба.

Када је дарове положила у костурницу, кренула је међу крстове… Ту застајала пред белезима непознатих каплара. Дозивала, поименце, синове и мужа. А на четири крста, непознатих, везала је пешкире…

Аранђеловац је половином новембра 1914. године, у доба битака на Колубари, био препун војске и народа, а ту се, како сведочи Милета М. Продановић у свом дневнику, обрео и сам врх војске и државе.

У борби за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама“, записао је француски генерал и војни историчар Жорж Револ.

Колубарска или Сувоборска битка најзначајнији је окршај између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту дугом више од 200 километара. Окончана је офанзивом Прве армије под командом генерала Живојина Мишића против неупоредиво бројнијег и опремљенијег непријатеља, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Србије.

Дали су ми војника да ми тачно покажу место где је мој брат погинуо. Са мном пође и војник Миленко Браловић, јер је он био ту кад је покојни Здравко погинуо. Њему су дали коња покојног Здравка, пошто је његов коњ био погинуо