Подешавања / Settings

Из свих наших двадесетогодишњих истраживања и тумачења проблема српске ћирилице, која смо објавили у двадесетак књига до сада, нема података да „наши људи доживљавају ћирилицу као страно писмо“.

Како је известио Златко Богатиновски на сајту часописа РОНИН,[i] државна новинска агенција Танјуг је, на свом „модернизованом“ сајту – избацила ћирилицу. Без икакве најаве или образложења. А и како би руководство Танјуга то уопште могло да образложи, када је та радња протиуставна и противзаконита?

Најстарија, најпознатија и вероватно најчитанија, тј.новинска агенција чије се вести највише преносе у Србији а и у бившим југословенским републикама, је модернизовала, улепшала и уопште побољшала свој сајт и успут – УКИНУЛА ЋИРИЛИЦУ!

Кад је велики енглески књижевник Џорџ Бернард Шо део своје имовине завештао филологу који буде уредио енглеско писмо да буде савршено као српска ћирилица, нико није слутио да ће једног дана Вукова азбука бити скоро протерана са српских улица.

Рускиња Јелена Феодоровна отишла је најдаље, тврдњом да је етрурски језик уствари руски, који је данас најближи српском, али су у прошлости пољски, бугарски или руски били један те исти српски језик.

azbuka-srpska-cirilica-3Ако српски лингвисти коначно не схвате и своју улогу, неће бити ускоро правих лингвистичких решења и нормирања српског језика и писма.

И то је разним врстама лажи, обмана и лажним образовањем фаворизована сасвим циљно, смишљено да би довела у Србију, после таквих поступака најпре у окупацијама, а сада у миру спровела преко власти и лингвиста циљну меру – замену српске ћирилице хрватском латиницом.

Српско удружење „Ћирилица“ Београд ће максимално и свим законским средствима, утицати како на државу тако и на институције, у којима ће се борити за национално писмо. Такође ће и даље радити на омасовљавању, кроз трибине широм Србије, које су у плану, како би се свест о очувању писма још дубље укоренила у дух српског народа.

Нови Сад, 29. јануара 2015. – Данас је у сали Еколошког покрета у Новом Саду тачно у 14 сати, после шире, повремено и живахне, расправе практично, основана нова српска национална институција Матица ћирилице. Потписима тројице представника удружења за заштиту ћирилице од данас ојачана нова борба за спас српске азбуке ћирилице, која траје одавно. Та институција зове се Сједињена удружења за одбрану српске азбуке „Матица ћирилице“.

Треба ли ћутати и мирно посматрати како српска садо-мазохистичка петоколонашка „интелектуална елита“ вулгарно пориче писмо српског језика којим говори?

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског језика у интервјуу за “Новости“ упозорава да је српски језик, као и српски народ, угрожен на свом етничком и језичком простору.

Ми смо дозволили, мазохистички раслабљени да будемо неко други, туђи, луђи, незахвални не само према костима својих предака, већ према најсуштинскијим легатима,према својој духовности коју смо одгуркивали под тепих лажи, до мрзитељаства, до губљења себе у себи, полатинчени, превјериоци писма, што затуђисмо и занијемисмо, што дозволисмо новоколинајално културно ропство.

„Поштовани,
преко мреже наших сарадника добили смо информацију о неуставном постављању натписa o гостовању састава „Мањифико“ који сарађује са Уметничким ансамблом „Станислав Бинички“.

Господин Потић, вероватно Пироћанац пореклом, а не podrijetlom (сви Потићи су Пироћанци, јер сам и ја Потић по мајци) је очигледно заборавио на Устав Републике Србије – УСТАВНИ СУД – и Члан 10. истог који говори о језику и писму.

Сакривен од Београда али отворен за све којима је српство на срцу, подно манастира Тресије, по једним изворима задужбине краља Драгутина, а по другима деспота Стефана Лазаревића, у својој кући дочекао нас је академик професор доктор Василије Крестић.

Наше данашње научне институције лингвистике, уз прећутно одобрење државних институција, докусуравају ових десет одсто преостале ћирилице захваљујући директно неуставној одлуци у Правопису српскога језика (последње издање Матице српске из 2010. године) у коме је неуставно по Члану 10. одузет суверенитет српској ћирилици у корист „латиничког писма из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис, стр. 17).

Без истинске реституције српске језичке науке србистике и без темељне лустрације српских лингвиста од сербокротистике, српски језик је на путу да ускоро сасвим изгуби српско име, а српска ћирилица већ се, што се тиче опште њене употребе у српском језику, већ свела на надгробне споменике и у ретке нове књиге на том писму.

Српске институције власти и струке неупоредиво су неодговорније од, на пример, хрватских институција државе и струке у вези с применом уставних решења службености језика и писма. Таква ситуација, као у Србији, за Хрватску је незамислива.

Српска држава има свој Устав из 2006. године у коме је Члан 10. уважио већинском народном вољом на референдуму српску азбучку традицију дугу хиљаду година, али то српским властима и стручњацима не смета да рекламрирају и даље себе на хрватској абецеди.

Све у свему, рекло би се, у припреми је један нови скуп „знанственика” који ће изложити своје радове о томе да су Срби, заправо, присвојили ћирилицу од Хрвата и, пошто су је незнатно дотерали, прогласили за своје национално писмо.